Младен Скендерија: Шта се чека?

– Лево оријентисана политичка понуда са јасним националним и

државнотворним ставовима

Друштвено-политички феномен који се недовољно анализира, а очигледан је у многим земљама и Америке и Европе је да изабрани политичари немају подршку друштвених елита: књижевника, глумаца, академских грађана, технократа, научника, успешних и иновативних предузетника… Ипак, лидери земаља на таласу овог феномена имају већинску подршку бирачког тела. Како?

Елите (не рачунајући политичке, прим.ау.) су групе које поседују неку вредност у натпросечној мери, групе на које су се многи угледали, које су биле у фундаменту сваког прогреса, и које су у политичком животу биле мера и корективни фактор сваке власти, групације које су са подједнаким интересовањем слушали и вршиоци и власти и грађани. Код нас у СФРЈ и у СР Југославији, елите су се држале далеко од главне сцене, али су чуване као мало воде на длану јер су и идеолози југословенског социјализма схватали да нас у прогрес не води систем сам по себи, него знање односно примењена наука.

Дошло је ново време, зло време, у коме елите имају минимални утицај на бирачко тело, а већински, део бирача који се најлакше мобилише, који је најмање пробирљив лако потпада под утицај популиста. Елите су постале себичне, без емпатије за оне којима систем и друштво треба да помажу, а социјалне разлике су толико нарасле да је гласање за, оне које некадашњи дрштвени ауторитети називају најгорима, постао својеврстан бунт, бојкот мишљења и минимализације значаја мишљења елита за друштвене процесе.

Та себичност елита, то раслојавње довело је до тектонских поремећаја у друштвеном амбијенту и стварања услова за галоп популиста, владавину аморалних аналфабета, демотивисаност младих за рад на себи, за „освајање“ професија и на крају – за живот у земљи у којој се овај феномен дешава. Доведен на ивицу провалије, необразован, угрожен, економски неслободан део бирачког тела гура себе са литице у провалију, друштво слободног пада свих вредности, девастације конституције и институције, волунтаристичко једноумље у коме контравредност доминира, а лаж царује.

Феномен феномена је да се раслојавање није зауставило, само су се појавиле нове групе, „елитно“ блиске политичким лидерима које се још брже богате и још се веће социјалне разлике праве, а власт се одржава истим обећањима са којима се и на власт дошло.

Песимисти одлазе, дефетисти седе скрштених руку, оптимисти се групишу, идеалисти и грађани који желе правду држе status quo, да не ризикују и ово мало наде што имају, али латентно или отворено – нешто чекају. Па, шта се чека?

У државама у којима се описан феномен дешава, вероватно је то политичка понуда која има кредибилитет да бирачима понуди задовољење потребе за правдом и конституцијом. Потребан је базични консензус, политичка снага која ће јасно да каже и својим поступцима да подстиче вредности које као друштво прихватамо – Устав који је „закон“ за све, акценат на образовању, толеранцији, наднационалном друштву, систем који се поштује и промовише, суверенитет у свом пуном капацитету, или јасну борбу за суверенитет у пуном капацитету, у условима привремене одузетости дела територије, начело поделе власти и правну државу која се бори против неправде у којој грађанин има највеће право и у коме је конституција систем сигурности сваког појединца.

Који рок да ставим за ово? Три или четири године?

Та правда, то је нешто што треба да смањи социјалне разлике, систем у коме ће се „вратити отето“ у коме ће корупција бити кажњива, време које ће послати поруку да се корупција и крађа не исплате. Како би се правда задовољила у постфеноменолошком периоду, успоставиће се једнакост у којој су економски слабији грађани једнакији тако што системски имају приоритет у решавању њихових потреба и иницијатива. У једној земљи Европе тај процес је већ започет, а резултати су брзи и очигледни.

Једино питање остаје, како до румунског сценарија када се поштени људи клоне политике и делатности зависних од политике, ко ће да финансира те процесе када су новац и механизми моћи код оних који се на сваки начин боре против тих процеса. Зато ће се промене десити, изненада и брзо, можда већ на пролеће, једно пролеће…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!