Комнен Бећировић: Против пошасти антисрпства у постојбини Српства

Кад је ослобођењем од комунистичке тираније другим народима почело да свиће, Црној Гори је стало да се још више смрче. Већ 1990–их почело се причом о етногенези Црногораца.

Урушавање, заправо разарање српског националног бића Црне Горе која се на историјској позорници свијета прославила као Српска Спарта, траје с мањим и већим застојима већ скоро осам деценија. Прво су итало-фашисти окупиравши 1941. Црну Гору, стали да раде у спрези са домаћим фашистима на челу са Секулом Дрљевићем, на стварању црногорске нације и црногорског језика.

Али најстрашнији удар дошао је од стране комуниста који су, док је земља била под окупацијом, отворили братоубилачки рат како би у једном патријархалном друштву примијенили теорије Маркса и Енгелса о борби класа, o пролетерској револуцији и усрећивању човјечанства. Ово утолико прије што је бољшевизам био завладао у Русији, а да наши научевњаци марксисти лењинисти нијесу ни знали нити хтјели да знају да су Русију њени непријатељи поринули у пакао бољшевизма.

И настало је велико поклање у коме су угледни племеници, ратници ослободилачких ратова, официри, свештеници, чиновници, учитељи завршавали у јамама безданицама, геологија идући на руку идеологији, у јаругама и на пасјим гробљима попут оног стравичног у Тарскоме лугу у Колашину. Сјећам се, тек сам имао пет година, кад једног зимског дана поведоше дванаест Горњоморачана у Манастир Морачу гдје се налазио партизански штаб Пека Дапчевића, и стријељаше их једанаест у оближњој ривоточини, дванаести им је утекао скочивши низа Светигору.

Marks
Маркс и Енгелс

Задужбина Стевана Вукана, Света лавра у крв окупана,
како је пјевао бард Требјешки у својој поеми о јамама по Црној Гори.

Учитеља Јована Поповића су, поломивши му руке и ноге, бацили низ Бијеле Стијене гдје се заглавио иза једног дрвета у литици и одатле вапио све док није издахнуо. Старог пуковника Алексу Бојића убили су испод једне греде у Трновици, а један од убица скинуо му је војничку кабаницу испробијану зрнима и тако је носио. Правника Љуба Баошића убили су само зато што је рекао да су прекардашили. И тако диљем Црне Горе. Помором је дириговао са Жабљака Брозов делегат за Црну Гору Моша Пијаде. Како је даље пјевао бард Требјешки:

Дође ђаво у виду човјека
Усред Црне Горе, из далека,
Пред свачијом кућом залелека.
………….

То не био ни ђаво ни враже,
Него Моша Пијаде се каже,
Ђавољега лика и појаве,
Малог раста, a ђавоље главе.

Наш динарски менталитет који добро анализирао Јован Цвијић, што иде у крајност како у добру, тако и у злу, био је у пуном јеку. Борбени набој што се у прошлости празнио на непријатељe, окренут је на свога тако да се чак пјевало: Нема борбе нема рата, док не крене брат на брата.

Марксизам који је био прогласио религију за опијум народа, сада је био постао крвави опијум истога односно једне мањине која се наметала већини најстрашнијим терором. Знам кад у моја врлетна Љевишта у врх Горње Мораче дотјераше на коњу у торбама дјела Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина и унесоше у школу која се налазила у једном дијелу наше куће, како би новом науком на читалачким вечерима, просвјетљивали народ од кога је већина била неписмена, изговарајући имена два крвава пророка, као Марс и Инглез.

Tekst o rušenju Njegoševe kapele
Матија Бећковић, митрополит Амфилохије и Комнен Бећировић у Паризу 1975. године

Нешто испред тога, кад бијасмо ми ђаци тек на почетку основне школе спремили рецитације за прославу Светог Саве, школске славе, дође наређење од Комитета из Колашина да се прослава укида. То је било једно од мојих првих разочарања у животу.

Касније, у продужној школи у Манастиру Морачи, локалне главешине су одвраћале нас ђаке да улазимо у цркву што смо ми из радозналости ипак чинили. Сјећам се након више од седамдесет година, међу нама ђацима, дјечака жеравичавог погледа, Риста Радовића нареченог касније, пошто је завршио разне теолошке студије, у черноризца Амфилохија с којим ћу се срести четврт вијека након Мораче у Паризу. Његов отац Ћиро био онда један од ријетких вјерника у запустјелој морачкој богомољи, упркос изругивању партијаца.

У порти је пак омладина водила коло и пјевала увитешке:

Не вјерујмо у небеса, но у Маркса и Енгелса,
То су наши учитељи, цјелог свјета спаситељи.

Једног дана су ти фанатизовани скојевци на миг Комитета из Колашина покупили обимну манастирску архиву, изнијели је покрај врела Светигоре и запалили. А замало није сагорела и славна морачка лавра, вишевјековно духовно средиште и састајалиште трију племена, Горње и Доње Мораче и Роваца, приликом случајног или подметнутог пожара у сусједном здању, да благовремено није дунуо јак супротни вјетар одвративши пламење од богомоље што је већ лизало њене зидове. Тако је остао тај велики споменик цивилизације, бисер Црне Горе, како га је назвао славни њемачки истраживач Бернхард Шварц.

Иако није дошло до удара на Митрополију Црногорско-приморску у циљу њеног укидања, убрзо су знатним дијелом њена добра била национализована. Док су наредних деценија цркве опустјеле од свештеника и вјерника, пропадале, зарастале у драче и трњишта, претваране у пландишта одакле је, умјесто појања, молитава и химни, допирала блека оваца и вечање коза. А да би одвратили народ од највећег светилишта Црне Горе, Острога, отворили су, по казивању једног од коловођа зла, Милована Ђиласа, у Доњем Манастиру санаторијум за туберкулозне, будући да је та опака болест звана јектика тада била неизљечива и уливала страх у кости.

Милован Ђилас

Међутим, било их је који су остајали постојани у вјери, као моја мајка Милена која је сваког љета ходочастила у Острог гдје ме прво с оцем понијела на крштење, да би ме затим, кад сам довољно порастао и могао је пратити врлетним стазама, водила на прва ходочашћа. Доживљај који ћу описати у свом Писму из Острога објављеном навелико у париском Монду 1975, а по коме су неки Французи долазили у Острог.

Међутим, уза сва зла које су чинили, комунисти нијесу дирали у неке суштинске вриједности, као што су српски језик и ћирилица, што се може видјети из свих докумената оног и каснијег времена, међу којима су и наша школска свједочанстава.

Чак је Његошева капела, наравно без крста, била заузела средишно мјесто у грбу Републике Црне Горе у коме је остала све док Броз није, шездесетих година, запечатио судбину Ловћена давши га на поклон Мештровићу за његов зиндан на Ловћену звани маузолеј у коме већ близу пола вијека чами прах Његошев. Позната је Брозова ријеч да је краљ Александар хтио да обновом Капеле вјенча Србију и Црну Гору, а он је ријешио да их развјенча. Што је савршено успио преко својих ондашњих црногорских слугатора Вељка Милатовића и Веселина Ђурановића, и даље успијева преко својих садашњих потомака који су му прије неку годину подигли споменик у Подгорици, очекујући да слично учине и људомори Моши на Жабљаку.

У ствари, кад је ослобођењем од комунистичке тираније другим народима почело да свиће, Црној Гори је стало да се још више смрче. Већ деведесетих година протеклог вијека почело се причом о етногенези Црногораца и одрицањем од њиховог српског националног бића да би се то жестоко наставило током посљедње двије деценије током којих један те исти режим држи судбину Црне Горе у својим рукама.

Једно од највећих застрањења, заправо изопачења, тога режима јесте оспоравање српства Црногораца које је Његош, највећи човјек Црне Горе и уопште један од великана модерног доба на свјетској сцени, славио и уздизао до небеса.

Није ли већ своје прво дјело Пустињак Цетињски посветио српском роду своме, а Горски вијенац Праху Оца Србије Карађорђу те Лучу Микрокозму Праху Симе Милутиновића, свога учитеља? Као што је објединио мноштво епских пјесама са простора Црне Горе у свом Огледалу српском. Осим тога, он је трагични јунак косовске мисли, како га је назвао наш нобеловац Иво Андрић у свом чувеном есеју. И ту је, признањем од стране режима косоварске државе, тог чудовишног недоношчета НАТО-а, почињен велики гријех према Његошу и косовској традицији која се највише одржала баш у Црној Гори.

Уосталом, Његош је при крају живота, писао Матији Бану: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“, што звучи као опорука. Па ипак се чују разни паметњаковићи како оспоравају Његошево српство тврдећи да је Његош био у заблуди, да га је наводно посрбио његов учитељ Сима Милутиновић! Али како је Сима могао разцрногорчити и посрбити Његоша, кад се и сам потписиваo као Чубро Чојковић Черногорац?

Njegoš
Петар други Петровић Његош

Но све да то има неке основе, ко је онда посрбио родоначелника славне династије, владику Данила који својеручно пише на једном Јеванђељу Данил војводич српској земљи?

Или владику Петра I кад је уочи боја на Мартинићима 1796. храбрио своје ратнике ријечима да докажу да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије ? Или кад их је исте године пред бој на Крусима, позивао да ударе на непријатеља нашег предрагог имена српскога? Или пак краља Николу који, приликом проглашавања Црне Горе за краљевину 1910, вели: „Вријеме је и моје лице избраздало, али срце моје, ово српско срце моје, бразда нема“?

И тако у безбројним изјавама знаменитих Црногораца из свих области што се налазе обједињене у исцрпно документованој књизи од 400 страна Црногорци о себи нашег Морачанина, покојног Батрића Јовановића, изашлој још 1986, а која вапи да буде постављена на мрежу. Постоји и његова друга књига на ту тему: Расрбљавање Црногораца од Стаљина и Тита до Дукљана – духовни геноцид, објављена 2005. године. А Батрић Јовановић је знао о чему говори будући да је био Титов војник од почетка, још у оној бригади формираној у Рудом, затим омладински руководилац, те функционер на разним положајима до амбасадора у Унеску.

Међутим, како нови народ треба да има и свој државни црногорски језик, то се приступило стварању истога прибјегавајући дијалекталним изразима, жестокој ијекавизацији те одрицању од нашег светог писма ћирилице и општој латинизацији којом приликом сe уводе и нова слова. Тако се један од великана српске и европске културе, Вук Караџић, детронизира да би на његово мјесто био устоличен као врховни језикословац, иначе стручњак за говор подгоричких муслимана Аднан Чигрић, по коме се то писмо популарно и зове чигрилица. Све то у циљу да би се заокружила некаква, од стране властодржаца умишљена, државност Црне Горе. У ствари, ћирилица која је у Црној Гори одувијек била краљица, постала је данас сиротица.

Petar
Свети Петар Цетињски

А што се тиче језика, помислимо да у Аустрији, која је насљедница једног великог царства, није у употреби неки аустријски, већ њемачки језик. Такође у Канади, која заузима више од половине сјеверно-америчког континента, не постоји канадски, него енглески језик. Исто је са Бразилијом, која се простире на милионе километара, и другим државама Латинске и Централне Америке, гдје влада португалски или шпански језик, дакле језик колонизатора, што Срби нијесу никад били у Црној Гори. Додуше, дворски историчари тако третирају Немањиће, упркос чињеници да је њихова постојбина била управо Црна Гора и што су творци на знатном дијелу балканског простора једне сјајне цивилизације. И што је Свети Сава, кога хоће да са осталим Немањићима прогнају из Црне Горе, у којој има највише посвећених му храмова, један од највећих светитеља читавог Православља! На примјер, његов лик граши са једне дивне иконе која се налази одмах на десној страни двери у величанственој лаври Светог Александра Невског у великој свјетској метрополи, Паризу.

У ствари, може се рећи: ни мање државе од Црне Горе на карти свијета, ни већег разметања и бактања државом! Наравно над сопственим грађанима, јер кад су у питању свјетски моћници, онда послушништву нема краја, као што свједочи стално заклињање у евро-атлантске интеграције, улазак у НАТО који је извршио најстрашнији злочин над српским народом да би му отео свештено Косово и поклонио његовим вјековним непријатељима Шиптарима. НАТО, чији је разлог постојања и главни циљ сламање Русије без чије подршке и помоћи и наде у Русију – нас и Руса двјеста милиона – Црне Горе одавно не би ни било. Врхунац представља, зарад солидарности са западним русофобима, натурање санкција Русији и прогон њених дипломата у вријеме исконструисане афере Скрипаљ прије неку годину.

Сва ова разисторија, како у односу на Русију, тако и Србију, врши се у циљу стварања неког идентитета Црне Горе! Као да тај идентитет није створен током два вијека славне владавине Петровића. Алфред Тенисон је славио управо ту Црну Гору кад је пјевао:

О најмањa од народа, ти велика Црна Горо,
Ти престоле од камена с ког узлеће горски оро.

Међутим, садашња црногорска власт је упрла у затирање те Црне Горе, па хоће да, између осталог, има и своју сопствену цркву. Тако је кренула безаконим законом изгласаним у Скупштини крајем године, у подржављeње, у ствари присвајање цркава и манастира Митрополије црногорско-приморске.

Ово утолико прије што је Православна црква на простору Црне Горе посљедњих деценија веома узнапредовала, заправо доживјела процват захваљујући мисионарској дјелатоности Митрополита Амфилохија који је са својим вриједним свештенством обновом и градњом стотина храмова, обезбожену Црну Гору од стране комуниста вратио себи и претворио у Свету Гору. Тиме је израстао у једну од највећих фигура, не само Српске Православне Цркве, него и цијелог Православља па и данашњег хришћанства. Осим тога, он је аутор из области теологије, историје, есејистике, поезије и преводилаштва огромног опуса од око тридесет томова. Члан је и Удружења књижевника Црне Горе, Србије и Русије.

Такође подсјетимо да је освећењем храма Христова Васкрсења 2013. у Подгорици уприличио прави свехришћански сабор учешћем свих Патријарха помјесних цркава, као и високих достојанственика Римокатоличке цркве. Што је не смо јединствен, већ и величанствен, догађај у историји Црне Горе. Све и да није другога осим тога, држава Црна Гора би требало да буде захвална Митрополиту Амфилохију и да сарађује с њиме, умјесто што острвљено ради против њега, претпостављајући му распопа Мираша Дедеића који апсолутно ништа не значи нити представља икога осим себе и своју невладину организацију звану ЦПЦ, регистровану у цетињској полицији.

Својим опаким наумом властодршци су прелили чашу отрова, препунили мјешину гријеха па се Црна Гора покренула из дубина о чему свједоче величанствене литије и молебни широм Црне Горе, које су наставак величанствених сабора, Тројичинданаског одржаног 15. јуна у Подгорици и Световасилијевског одржаног 21. децембра протекле године у Никшићу. Довољни су били ти догађаји па да се одустане од исхитреног насилног гласања у Скупштини безаконог закона само шест дана након сабора у Никшићу. Ван памети је да се глас неких четрдесетак посланика владајуће коалиције, од којих извјестан број традиционално антисрпски настројених, претпоставља гласу стотинама хиљада вјерника који у ове зимске дане, пркосећи киши, хладноћи, снијегу, преплављују литијама и молебнима тргове и улице градова Црне Горе.

На крају, ваља нагласити да има нечег изопаченог у одбијању једног дијела Црногораца да су Срби, посебно Катуњана чији су преци, како је то показао Нићифор Дучић, досељеници, тачније ускоци из Херцеговине као што је то случај са прецима династије Петровић досељених испод планине Његоша па отуда и име. И заиста Цетиње, одакле су се уздизале највише химне и похвале српству, Цетиње српско почивало, гдје се некад налазила Обилића пољана и одакле су се дијелиле Обилића медаље, жалосно је затајило, поставши, лише Манастира, антисрпско легло. Срећом Јован Маркуш држи високо зубљу српства и историјске истине којом расвјетљава тмине пропаганде. Прошлог љета нас је рано оставио његов велики саборац Предраг Вукић који почива у Острогу, мир праху његовом.

Ту појаву одрицања од оног што се увијек било, обрадио је њемачки филозоф јеврејског поријекла Теодор Лесинг у својој књизи Мржња на себе, одбијање да се буде Јевреј, изашлој 1930. у Берлину. Он је проучавао феномен одрицања неких Јевреја, живућих у њемачкој култури, од њиховог јеврејства до те мјере да ће се седам осам-стотина њих ангажовати у јединицама Вермахта. Сам Лесинг је уморен од стране Гестапоа неку годину касније.

Нажалост, тлачење српског народа у Црној Гори, те острашћеност преобраћеника у Дукљане и Монтенегрине у спрези са потомцима преобраћеника у ислам попут, рецимо, једног Шерба Растодера, којима је дато широко поље, сасвим су у том духу. Нико не мрзи на себе више од отпадника, који виде у онима што су остали стамени у својој вјери и нацији неку врсту своје нечисте савјести. Кад, на примјер, Хоџић академик Зувдија завија да је Православна Црква, која је била стуб Црне Горе самим тим што је ова вијек и по била теократска држава, њен највећи унутрашњи непријатељ и окупатор, то из њега свакако говори прeобраћенички атавизам.

bećirović
Комнен Бећировић

Слично је и кад Бошњаци, уз прећутност режима, крвниче Његоша издвајајући га из контекста времена кад се водила борба на живот и смрт између припадника хришћанства и ислама. Како је већ Његош пјевао:

Луна и крст два страшна симбола,
Њихово је на гробнице царство…

Управо у томе и јесте главни узрок балканске драме, посебно у Босни и на Косову, што су још у XIX вијеку констатовали неки европски аутори. Није лако направити мултиетнички рај на простору на коме је вјековима бијеснио мултиетнички пакао. Наравно ту спада и преобраћање, силом или милом, Срба у католичанство, што је породило оца хрватске нације Анту Старчевића који је прогласио Србе накотом зрелим за сјекиру. И као да се злодух Старчевића примио у Црној Гори кроз изливе најстрашније србомржње као, на примјер, онај да вјернике окупљене у Храму Христовог Васкрсења треба затворити као говеда и запалити, да Србима из Црне Горе треба припремити олују попут оне изгона Срба из Крајине, да национализацијом светилишта њихове помоћне објекте треба претворите у хотеле, у кафане, малтене у ноћне клубове и блудилишта. Посебна провала србомржње испољила се 22. јанура на Цетињу од стране групе манифестаната који су дивљали на Црногорце који су остали истрајни у ономе што су одувијек били, називљући их посрбицама и душманима, парафразирајући фамозну Бојну Чавоглaву са усташким покличом „За дом спремни“! Слично се десило и у Подгорици, на Савиндан увече, кад се орило: Бранићемо ових дана, Црну Гору од душмана. А душмани су Срби!

У ствари, створила се опасно нездрава клима у Црној Гори да се може рећи: ни мање државе ни већег раскола ни раздора! Крајње је вријеме да се ради на смиривању духова, на престанку тлачења и дискриминације оних Црногoраца који су остали стамени у српству, на васпостављању одговарајућег дијалога између Цркве и државе повлачењем спорног закона који је спонтано заталасао Црну Гору из дубина, показавши да је она, упркос тоталитарним злима која су је морила, фашизму, комунизму и сада мондијализму, сачувала своју самобит, своју душу.

Извор: Ин4с

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!