Владан Чалија: О књизи „Сарајевски атентатори“ („Сарајевски завереници“) – Доброслава Јевђевића

Осврт на текст на сајту фондације „Српски легат“ од 23. септембра 2018. године – Прво издање књиге „Сарајевски завереници“ Доброслава Јевђевића.

 

У једном краћем тексту на сајту фондације Српски легат од 23. септембра 2018. године, под насловом Прво издање књиге „Сарајевски завереници“ као „прво издање вредне историјске књиге“ представљено је штиво Доброслава Јевђевића о младобосанском нараштају и Сарајевском атентату, те изнијето више других нетачности у вези с овом књигом, као и самим аутором. Можда ова тема многима, на први мах, после више од стотину година од Сарајевског атентата и више од осамдесет од прве Јевђевићеве књиге, не дјелује важна али сматрам да је, с обзиром на изузетан значај људи о којима се у поменутом дјелу говори, те с обзиром на то да се ова књига још увијек некако „провлачи“ као литература која се препоручује онима који желе да се приближе тим давним младим људима, потребно указати на праву слику ове књиге и њеног аутора. А преко мене, или умјесто мене, овде ће, уствари, о томе проговорити најпозванији.

Наведено је да је у питању прво издање Јевђевићеве књиге о Младобосанцима који су спремили и извршили атентат на аустроугарског престолонаследника у Сарајеву 1914., те да је исто издато у Италији 1953. године. Тачно је, међутим, да је Јевђевић ову књигу први пут издао још прије Другог свјетског рата, 1934., у издању Загребачке „Бинозе. То прво издање има и другачији назив – „Сарајевски атентатори“. Ради се дакле о посве истом дјелу, са извјесним изјменама на појединим мјестима, а које су само потврдиле да су Јевђевићеве побуде за писање овог штива испловиле с једног моралног дна и да су у потпуној супротности с истином и оним што би једна књига о херојима требала да буде.

Прије него наведем доказе за претходно изнијету тврдњу, имам потребу посебно да истакнем да ниједна реченица о Доброславу Јевђевићу коју ћу овде изнијети нема никакву везу са његовим ликом и дјелом из периода Другог Свјетског рата и касније, осим у оном дијелу који се односи на његов рад на поновном писању оног другог издања књиге о сарајевским атентаторима.

Доброслав Јевђевић ничим не може да се сврста у „припадника Младе Босне“,  а понајмање међу учеснике „атентата на генерала Поћорека 1908. године и Сарајевског атентата“. Јевђевић је рођен 1895., што би значило да је у вријеме наводног атентата на Потјорека имао свега 13 година. А друго,  и битније, никакав атентат на Потјорека није се десио те године, нити иједне. О спремању/планирању свакако може да се говори, с чиме он, опет, нема никакве везе. О некаквом учешћу у Сарајевском атентату, у погледу настанка идеје, планирања, организације и извршења, нема нити говора. Доброслав Јевђевић је са овим нараштајем повезан једино тиме што је са некима од њих похађао школу у Сарајеву, а касније неки краћи период дијелио стан у Ломиној 47. у Београду. Од сарајевских атентатора на тој адреси, истина, становали су Гаврило Принцип и Трифко Грабеж. Када читате његову књигу, било прво, било друго издање, сасвим оправдано бисте помислили да је он један од њихових најбољих пријатеља, да је битан, и у једној широј слици, у том нараштају. А истина, она велика Истина, је на сасвим другом мјесту, међу неким другим корицама. Од бројне литературе о Младој Босни и Сарајевском атентату, осим његове књиге, ниједна, али ниједна, а понајмање мемоарска неког Младобосанца уопште га не сврстава у оне групе школараца и студената, који ће након Великог рата бити названи Младом Босном. Оне које се позивају на Јевђевићеву књигу, у том смислу, разумије се, немају значај. Један од атентатора и доцнијих хроничара, критичар штива о Сарајевском атентату, Цвјетко Поповић Јевђевића назива „типичним лакташем“. О тој књизи Поповић каже: „Он се, не бирајући средства, представља као члан интимног круга атентатора, од којих су многи били моји одлични пријатељи. А, уствари, он је био далеко, врло далеко од завере. Да би читаоци добили представу о моралним квалитетима Јевђевића, навешћу два карактеристична примера, које његови критичари досад нису наводили. Он пише: Било је то једном после студентских демонстрација, које су донеле искључење Принципу, мени и још деветорици са сарајевске гимназије (стр 33.) Пре свега нису то биле никакве студентске демонстрације већ демонстрације сарајевских средњошколаца. Познато је да поводом тих демонстрација није искључен ниједан ђак. Искључење је било поводом ђачког штрајка  у марту 1912. године. Тада је искључено девет ђака Хрвата, а ниједан Србин, па, према томе, нису били искључени ни Принцип ни Јевђевић. А сада оно главно. Демонстрације су биле 18. фебруара, а штрајк у марту 1912. године, а те школске године 1911/1912. Јевђевић уопште није био ђак Сарајевске гимназије! После VI разреда у школи г. 1910/11. он више није похађао Сарајевску гимназију (Видети у годишњим извештајима Велике гимназије у Сарајеву).“[1] О непосредним/примарним изворима, и истраживањима озбиљних историчара не треба ни трошити ријечи. Не постоји писани траг о било каквом револуционарном раду Доброслава Јевђевића из периода дјеловања Младе Босне. Баш напротив, постоје само оне негативне ствари. Ни на једне од тих критика[2] Јевђевић није одговорио. Јер није имао шта. Јер су били у праву. Али, ни то му није ни мало сметало, да исту књигу изда поновно после деветнаест-двадесет година. Једна банално романсирана књига с бројним измишљеним моментима, као таква не служи ничему. Нажалост.

 

Владан Чалија

Никола Тришић, близак пријатељ Мухамеда Мехмедбашића и школски друг Данила Илића, који је ову двојицу и упознао, доцнији библиограф штива о Сарајевском атентату, неко ко је четрдесет година неуморно радио на овој теми, написао је најзначајнији осврт на Јевђевићеву књигу, објављен у сарајевском листу Преглед 1935. под називом „Каљање хероја“. У овом тексту Тришић доказује Јевђевићеву злу намјеру да, без икаквог доказа, као издајника представи Данила Илића, и доказује да је Јевђевић у тој својој намјери отишао толико далеко да је чак фалсификовао писмо Трифка Грабежа које је овај из сарајевског затвора писао оцу. Наиме, то писмо, чији се оригинал налазио код Грабежове сестре Милене, објављено је још 1920. године у сарајевском Гласу народа[3]. Јевђевић је ово фалсификовано писмо први пут објавио 1929. године у свом часопису Видовдан, од 18.08., исто пренијела Политика 20. августа 1929., и на крају у својој књизи 1934. У вези с тим Цвјетко Поповић је установио: „Он је морао знати за објављено Грабежово писмо, па ипак ниједном речју не спомиње зашто се текстови које је он објавио не слажу са оним у Гласу народа. Детаљно сам упоредио та два текста и нашао ни мање ни више од 22 неслагања. Има ту преметања, додавања, изостављања речи и читавих реченица. На једном месту изоставио је читаву реченицу од 18 речи, а додао две нове реченице од 47 речи! То је тај фалсификат о Илићу. Чак ни потпис није исти: Јевђевић је ставио Триша, а треба Трифко.“[4] Ово о чему говоре Тришић и Поповић односи се на реченицу из које се види како је Принцип приликом суочења са Грабежом и Илићем у истражном затвору овог потоњег пљунуо, јер их је, ето, издао. Кључна реченица коју је Јевђевић смислио и стрпао у уста свог мртвог „пријатеља“ Грабежа гласи: „Триша, нажалост, све је откривено, немој да те муче и при том пљуну на Данила Илића, који се у соби налазио.“ Какве ли смјелости. Ово писмо у свом оригиналном облику нашло је мјесто и  у књизи Владимира Ћоровића „Црна књига[5]. Занимљиво је да се оно Јевђевићево, из Видовдана и Политике разликује од, опет његовог, објављеног у књигама „Сарајевски атентатори“ и „Сарајевски завереници“. Тришић зато у вези с овом верзијом из књиге закључује: „…што је знак да је он садржину цитирао сада по сјећању, а не по оригиналу, иако је у оба случаја садржај изнио под наводницима.“ На крају, у вези с овим писмом, битно је и следеће. Јевђевић је или заборавио, или то није ни знао када је бесрамно састављао ове гадости, да се суочавања никад нису обављала између више од два оптуженика/осуђеника, што можемо да видимо и у књизи истражног судије Леа Пфефера „Истрага у Сарајевском атентату“, писане четири године након Јевђевићеве. У њој аутор описује суочавања управо сарајевских атентатора. Дакле, још један прилог чињеници фалсификаторског заната Доброслава Јевђевића. Иако је и Пфеферова књига у многоме подложна озбиљној критици.

У погледу чињенице да Данило Илић није никакав издајник који је одао сарајевске атентаторе, тј. да ствар није тако безобразно проста, поново се позивам на истраживачки рад Николе Тришића. Наиме, Тришић је на основу садржаја депеша које је Оскар Потјорек у вези са истрагом у Сарајевском атентату слао  Беч, и датума њиховог одашиљања утврдио следеће. Извјештај о току истраге послат у Беч 02. јула 1914.  јављао је да је у атентату учествовало шест особа, а да су међу њима неспорно Илић и Пушара, као и један за  кога није потврђено, Јово Шошић[6]. Принципов бранилац, Макс Фелдбауер сазнао је да је Принципу истражни судија Пфефер ово саопштио, те је овај, не желећи да страдају невини тада тражио да се суочи са Грабежом и Илићем. На основу истражних записника које је Принципов бранилац објавио 1929. Принцип је тек 4. јула, када је видио да се толико невиних људи затвара, у записник рекао: „Ја ћу све признати, само с тог разлога да не страдају невини људи, јер ми и онако смо били приправни поћи у смрт. Али, пре него што вам ишта кажем, тражим да ме суочите са Данилом Илићем и Трифком Грабежом, да им кажем две три речи. Ако то нећете, нећу вам ништа рећи, па макар ме убили.“ Принцип, спроведен  Грабежову ћелију, овоме говори: “ Ти све признај. Како смо добили бомбе, којим смо путем путовали и који смо у друштву то извели. Да не страдају невини људи.“ Потом је у Илићевој ћелији рекао: „Пошто је суд већ много тога дознао, и да спасемо недужне људе, треба све да кажеш: коме си поделио оружје и где се то оружје сада налази.“[7] Тек након тих суочења, Данило Илић саопштава имена преостале „тројке“ из завјере. Према томе, документи, на основу којих произлазе ови закључци, никако не иду у прилог измишњеној Јевђевићевој теорији, која и није ништа друго до пуко наклапање. Уосталом, како би то све неки Јевђевић знао? Али, без стида и срама, он пише као да је на сваком мјесту био и све видио. Па тако каже: „Али Данилу Илићу нису годили ти последњи сати друговања пре одласка у смрт, или у вечни мрак и непознато. Стотину пута умирао је он пре вешала под ироничним и леденим погледом Принциповим. Док су се читала његова саслушања из истраге он је блед и утучен гледао у неку тачку на зиду, ишчекујући само да прође то мучење.“

Али оно што Јевђевић такође није знао када је писао књигу, је да је пред сарајевским атентаторима на главној расправи читано његово саслушање-исказ у вези са Сарајевским атентатом. А из кога су и имали шта да чују.[8] У том свом излагању пред истражним органима, Јевђевић који је након атентата срео Трифка Грабежа у Прачи, за свог „пријатеља“ из књиге рекао је: „…када сам га питао, је ли он био уплетен, не гледајући ме у очи, рекао да није. Ја сам дошао на то да је он био уплетен…“ За Принципа: „Ја с њиме нисам особито добар био, јер се нисмо могли слагати.“ За истог је рекао да је код професора Боже Марковића ишао на ручак. Када се зна да је Марковић је у то вријеме био секретар Народне одбране, тежина ове изјаве постаје изузетна.

Како се овај текст не би претворио у пуки преписивачки рад, сматрам да сам овде изнио довољно чињеница неопходних за основно сагледавање Јевђевићеве књиге и за један другачији приступ истој, а оно што је најбитније, указао на имена оних који су сигурно најпозванији да о теми Младе Босне, Сарајевског атентата и њиховим припадницима и учесницима највише и најобјективније говоре. А то су њихови прави другови, сапутници и сапатници. Они којих више нема, али има њихових радова које су и писали да би и после смрти свједочили истину. У њиховим радовима има још тога у вези с овом књигом и њеним аутором.

Познаник великих људи, свједок неких од догађаја тих бурних времена, умјесто да постане свједок истине, учинио је себе аморалним ликом, жељним славе и публицитета. Доброслав Јевђевић се, најједноставније речено огријешио о хероје, унижавајући њихова имена и свјетле ликове из, изгледа само њему знаних разлога. Сујета, завист? Можда. „Данило Илић није трпео хвалисавце и ветропире.„- рекао је о Јевђевићу Цвјетко Поповић.

 

Владан Чалија

21.01.2020. године

[1]Око Сарајевског атентата“- Ц. Поповић, Свјетлост, Сарајево 1969., стр. 66.

[2] “Каљање хероја или Сарајевски атетатори од Доброслава Јевђевића“’- Никола Тришић, часопис Преглед, Сарајево, свеска за фебруар 1935., стр. 120-126., „Ко је одао завјеренике у Сарајевском атентату“-Војислав Богићевић, часопис Преглед, Сарајево, свеска за октобар, стр. 543-546,

[3] „Два писма атентатора Трифка Грабежа“, лист Глас Народа, Сарајево, бр. од 7. јула 1920.

[4]Око…“- Ц. Поповић, стр. 69.

[5] „Црна књига – Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914.-1918.“, стр 239 – у Напомени.

[6] “Сарајевски атентат у свјетлу библиографских података“- Н. Тришић, 1960., стр 342.

[7] „Са Гаврилом Принципом у тамничкој ћелији“- др Макс Фелдбауер, лист Вечерња пошта, Сарајево, бр. од 27. јуна 1929./ или „Бранилац сарајевског атентатора говори за Време“, у листу Време, Београд, од 9. јула 1939.

[8] „Сарајевски атентат – Изворне стенографске биљешке са главне расправе против Гаврила Принципа и другова, одржане у Сарајеву 1914. г.“- Војислав Богићевић, Држ. Архив НР БиХ, Сарајево, стр. 288.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!