Остоја Симетић: Грађаноидска опорба Србије, највеће благо режима

Кад народ осети да се неки друштвени феномен тиче његовог опстанка и добробити, понаша се као ових дана у Црној Гори. Крстоносне литије широм те земље надимају срца поносом и душе поштовањем према овим храбрим и одлучним браничима народног идентитета. С друге стране, ако народ не осећа било какву везу са онима који нешто причају са разних бина и говорница, ако су ти који би да воде недостојни, неубедљиви, млаки и килави, понаша се као у Србији. Незаинтересовано. Неактивно.

Последње неколике године, политику посматрам из прикрајка, будући да нисам активни учесник страначког живота. Један феномен ме запрепашћује и истовремено збуњује. То је овдашња либерашка опозиција.

Човек би помислио да је циљ сваке опозиције да дође на власт. То је и једина логика оснивања политичке партије. Зашто бисте се бавили политиком, улагали своје време, знање, неретко и новац у политичку партију, ако немате намеру да победите на изборима и дођете на власт?!

Остоја Симетић

Посматрајући нашу (нашу, крајње условно речено) западофиличарску опозицију, тешко је закључити да они раде ишта друго, сем спровођења активности циљаних на сопствено огађивање већинском бирачком телу и обезбеђивање трајног опстанка актуелног режима на власти. Ако није тако, онда имамо посла са интелектуално опструираним људима, којима је нужно помагати. Уколико је ово случај, унапред се извињавам за све теже квалификације које сам износио, износим и планирам да изнесем на њихов рачун.

Избор кадрова, тема, манир наступа, ставови о најважнијим националним проблемима… све су ми то показатељи да онај ко је овакву групу политичара саставио, засигурно није желео да се народу допадну.

Најбоље је да прођемо галеријом ових ликова и сами донесемо закључак о њиховој способности да гласаче вежу за себе.

  • Вук Јеремић, председник Народне странке

Бивши Тадићев министар иностраних дела, сада води тврду националистичку причу, уз доста православне иконографије. У јавности се често појављује у мангупском издању, подиже глас и бесном мимиком покушава да остави утисак мушкости и одлучности. То ипак не делује сувише уверљиво. Вук Јеремић не може да буде Џон Вејн, таман да до краја живота не изађе из теретане. Стиче се утисак, посматрајући његово штреберско лице и слушајући му танки гласић, да би га мој петогодишњи синчић, носилац жутог појаса у каратеу, добро пласираним мај геријем пресавио као перорез. Недавно је покушао да буде мангуп у Утиску недеље, подсећајући др Шапића да је добио батине у Пекингу 2008, али је умукао као последња њоњара, када му је, у паузи за маркетинг, Гангула шапнуо неколике реченице. Толико о његовој мушкости.

Надаље, он је у смислу вођења патриотске политике прилично споран, јер још увек кусамо чорбу коју су нам Вук и његов тадашњи вођа, Борис Тадић, запржили попуштањем под притисцима из ЕУ, када су одустали од резолуције коју је наша скупштина изгласала за подношење ГС УН. Да ствар буде гора, ова двојица су поставила питање Међународном суду правде, али као да су га писали Харадинај и Чеку, на шта је уследио одговор да самопроглашење независности тзв. Косова није у супротности са међународним правом. Ово саветодавно мишљење, НАТО и арбанашка дипломатија обилато рабе лобирајућо по свету за шиптарску независност.

Не кажем да треба линчовати мученика због ове грешке, колико год она била кардинална, али је такав дипломатско стратешки гаф довољан да паметан човек схвати да се њиме занавек дисквалификовао за посао националног лидера. Но, амбиција Вука Јеремића, ког др Миша Ђурковић назива Џеремаја, нагони га да се гура у прве редове опозиционог фронта иако ту, објективно, само одмаже.

  • Мариника Тепић, потпредседник Ђиласове Странке слободе и правде

Тепићева је једна од људи у нашој политичкој арени који су буквално схватили вишепартијски систем. Тако је била функционер ултрааутономашке Лиге социјалдемократа Војводине, ноторног Ненада Чанка, одакле је отишла у табор грађанистичког фундаменталисте спорног образовања, Зорана Живковића, садашњег лидера Нове странке, да би и њега брзо напустила зарад доласка на потпредседничко место Ђиласове партије. Није препорука ни за кандидата за запослење у киоску када превише често мења послодавце, а камоли за некога ко претендује да озбиљно учествује у процесу доношења најзначајнијих одлука за народ и земљу. Но, ту није крај. Маринику екстремни либераши покушавају да извичу за председничког кандидата целе опозиције, али остаје неразрешено питање коме би такав кандидат импоновао. Извесно је да би феминацистичка удружења, геј лобисти и АНТИФА терористи здушно поздравили избор бивше новинарке медија попут 021 и Данас за опозиционог фронтмена, будући да су помињана гласила позната по својим случајносрпским становиштима, али колико би народа било задовољно ауторком средњошколског програма о сексуалном образовању који је ДСС оценио као ЛГБТ пропаганду?

Мариника Тепић

Чињеница је да Тепићка улаже доста енергије у бављење темама из свакодневног живота „малог човека“, чиме је стекла извесне симпатије оних којима велика национална питања значе мање од паркиралишта за бицикле или канализационих колектора. Ипак, не кријући своје ултрафеминистичке и ригидно аутономашке ставове, те уверење да је у Сребреници српска војска починила геноцид, бивша госпођица Чобану не може да очекује значајнију подршку Срба. Зашто бисмо гласали за некога ко нас сматра геноцидним пребијачима жена, а у погледу политичког уређења наше северне покрајине има слична гледишта наследницима хабзбуршке круне и Јобиковим стратезима?

Зашто би нама била прихватљива промотерка потуричке и арнаутске ратне пропаганде из деведесетих? Па та жена Србију сматра кривцем за НАТО агресију, којој упорно тепа интервенција или бомбардовање.

Ваља прочитати њен интервју западофиличарском Пешчанику уколико желимо да стекнемо праву слику о политичко идеолошким светоназорима младе Војвођанке. Мариника је чак и потписник Предлога резолуције о геноциду у Сребреници уз професионалне апатриде Чеду Јовановића, Жарка Кораћа и Наташу Мићић, те озлоглашеног потурчењачког фундаменталисту Сулејмана Угљанина.

У том смислу, имам огроман проблем да поверујем како ико мисли да Мариника збиља може привући већинско бирачко тело у Србији, те ми се чини да они који њу и сличне гурају у прве редове овдашње опозиције раде за режим или су побегли из неке луднице.

  • Сергеј Трифуновић, председник Покрета слободних грађана

Глумац веома талентован за одређени тип карактерне улоге, али понашања, изјава и поступака који се тешко могу повезати за одраслошћу, озбиљношћу, поузданошћу и политиком. Мени је политички запао за око још пре него што је ушао у страначки живот. Наиме, у Сарајеву је носио мајицу с ликом озлоглашеног ђубрета и бившег Србина, Алијиног генерала Јове Дивјака. Такав поступак, ако није изазван потпуним помрачењем свести услед злорабљења егзотичних супстанци, указује на апсолутно помањкање националног осећаја. Сада је поздравио избор терористе Аљбина Куртија за вођу шиптарске владе на окупираним територијама. Њему Куртијев говор буди наду, иако тај манијак најављује увођење војног рока за арбанашку омладину, реципроцитет са Србијом и сл. Псовање у јавности, скрнављење по твитеру, пречесто помињање колоквијалниох израза за полне органе и вршење нужде, главна су одлика Трифуновићевог медијско политичког наступа.

Додуше, то некад испадне на месту, као када је извређао Чанка и војвођанерске сепаратисте, али и ћорава кока набоде зрно. Елем, културни ниво у обраћању јавности не сме бити избор сваке индивидуе. Друштво као колективитет има штету од примитивизма. Манири и јавни морал нису, нити могу бити, иако грађаноиди на томе инсистирају, превазиђене категорије. Људи који се појављују у медијима и претендују да врше власт, морају да осећају одговорност за јавно изговорену реч, јер се јавност и тако васпитава. Институције се и тако граде.

Засигурно није добар пример самовољно удаљавање с лица места након изазване саобраћајне несреће уз изговор храњења мачака. Неки, тј. многи Сергејеви поступци су гротеска, човек не може да се отме утиску да он глуми некога ко политику схвата неозбиљно и уместо да се труди да је промишља, настоји да се што више и бахатије спрда с јавношћу. Тешко је и озбиљно критички обрадити човека за кога не знате је ли кандидат за лишавање пословне способности или за посланичко место.

  • Бошко Обрадовић, председник Српског покрета Двери

Лично сам шокиран оним што је неколико година бављења политиком начинило од некада најталентованијег друштвеног активисте српске родољубиве политичке сцене. За кратко време се посвађао са дугогодишњим најближим сарадницима, Владаном Глишићем, браћом Тврдишић и Срђаном Ногом. Напустили су га идеолози који је требало да му дају политичку тежину Коста Чавошки, Мило Ломпар и др Слободан Јанковић. Те губитке надомешта дружећи се са Сашом Јанковићем, Ђиласом, Јеремићем, Јанком Веселиновићем, Мариником и осталима.

Не верујем да Бошко туче жене или да се спрема да било кога убије, али је чињеница да је постао много попустљивији према западоидима, а да много мање пажње посвећује изградњи светосавског духа у нашем народу. Није ме срамота да кажем како је за моје сараднике и пријатеље из Српског културног клуба и Зрна и мене, он био нека врста узора у смислу светоназора, начина испољавања става, посвећености борби за националну духовну обнову и оданости православљу. Онда је ушао у страначку политику. И то смо подржали. Веровали смо да такав лидер и такав покрет недостају српској национапној опозицији. Држасмо да људи толико утврђени у косовском и светосавском завету, као прави монаси, политици приступају по призиву, а не из лукративних мотива или жеље за славом и почастима. Распршили су нам, веома брзо, снове и надања. Оде старешинство у парампарчад! Један по један отпадоше дотадашњи најбољи пријатељи и саборци од Бошка. Где се даде саборност? Где братство? Где нестаде онај дивни часопис „Двери српске“ који нам је, кроз чланке највећих српских мислилаца, отварао очи и откривао прећутане историјске теме?

Одједном, постаде довољно отићи на бранч са онима које си до јуче означавао чиниоцима српске пропасти. Уместо сцена сабрања из порти храмова и манастира, добили смо Бошкове слике како се мучи док рмба или како са другарима из краја испија пиву. Било је и видео записа како са сином једе лубеницу док гледају фудбал на телевизији. Затим имиџ, нова фризура, поглед преко обрва, модерно скројено одело, добро кореографисане кретње и сл. Постаде Бошко прави политичар. А то није успех. Од њега смо сви очекивали нешто сасвим, сасвим друго.

  • Демократска странка

Зашто још увек постоји? Странка у којој су каријере направили Гордана Чомић, Горан Јешић, Александра Јерков, Драган Шутановац, Мићун од стотину љета и остали партизани не може више да буде власт у Србији. Иако њен председник Лутовац уме да буде пристојан и углађен у манирима, суштина ове партије јесте случајносрпска и либтардска. Њен узор, Десимир Тошић, је још у доба СФРЈ хтео да, пре злогласне 1974, преда српске територије и државност потоњим југословенским сепаратистима, израђујући Стендстедску декларацију с хрватским емигрантима. Та политика је у Србији одбачена. ЕУ нема алтернативу јесте идиотска крилатица смишљена у време жуте власти. Управо је најмоћнија земља те творевине из ње изашла. За београдске урбаноиде то ништа не значи. Народу ипак значи. А политика постоји због народа.

Демократска странка нас је крала и лагала. Лагали су да је Бора Новаковић, док је био у Грчкој на мору, гласао у скупштини, па га је народ прозвао Бора Солунац (сада је функционер Јеремићеве странке). Онда су обрукали покојну Неду Арнерић, слагавши у њено име да је гласала у скупштини док је жена била у Турској на мору. Тада је потоњи професор права, Бојан Пајтић, махао ковертом за коју је казао да садржи Недине такси рачуне. Још за Ђинђићевог живота украли су жутаћи 45 мандата народних посланика из Демократске странке Србије. Касније је Уставни суд морао да раскринка њихову крађу. Исти суд је утврдио неуставност њиховог сепаратистичког статута Војводине. Мука ми је и да причам о томе колико су унаказили рад српског парламента. Ту се, чак и за Слобиних дана, имало шта чути. Кад су жути загосподарили, пословнички се увело право председавајућег да малтретира опозицију, време за расправу постаде недопустиво кратко, уведе се фамозни дан за гласање, што је уз укидање обавезног надполовичног кворума за одржавање седница, довело до тога да досадне говоре неталентованих посланика слуша празна сала, док им колеге обављају приватне послове или празне складишта скупштинскг ресторана.

Непотизам, тендери, страначко запошљавање, сигурни гласови, обијање прагова грађана, уцене запослених у јавном сектору… ко је то увео у српски политички живот? Ако их није баш увела, ове појаве је жестоко разрадила Демократска странка. А сада се на исте жали. Лицемерство није квалитет.

  • Драган Ђилас, председник Странке слободе и правде

Већ сам назив партије подсећа на анадолског лудака Ердогана. Сам Ђилас, један од најбогатијих Срба, који се већ опробао у политици, појављује се сада као вођа опозиционог Савеза за Србију. Многима је спорно то што се, бар номинално, за правду и слободу бори тајкун, о чијем је пословном успону писао Слободан Антонић у чланку „Мрежа школских другара“ који и након усвајања примедби аутора блиских Шаперу и Ђиласу наводи читаоце да сумњају у Ђиласову пословну етику. Надаље, тај човек је, преко својих предузећа, Имоушн (Emotion) и Дајрект медија (Direct Media) донео у нашу земљу смеће познато као ријалити програми, што довољно речито казује о одабиру између јавног морала и новца. Иза Ђиласа је остао импозантан мост на Ади, који је несумњиво користан за Београђане, али је било прилично сумњи у преплаћеност изградње овог објекта, те проблема са прилазним путевима (и сам сам једва извукао живу главу недуго након његовог пуштања у саобрћај) и сл. Све у свему, Ђилас није ни ново лице нити је неко коме се лако може поверовати да су слобода и правда примарни мотиви за бављење политиком.

  • Марко Бастаћ
Марко Бастаћ

Он ми је најкомичнији и најантипатичнији лик српске политике. Кретенски селфи видео о тротинеташким мукама узрокованим калдрмом можда јесте препорука за брадоње у хеланка фарчицама до изнаг чланка, али код просечног Србина може да изазове само жељу да се аутор почупа за уши. Овај дипломац Академије лепих уметности чији је оснивач једна приватна школска установа чак је оптужен за насилничко понашање у нашим медијима. То им не верујем. Не верујем ни типу који је тврдио да га је Бастаћ тукао. не знам девојчицу коју би Маркиша могао да истуче, а камоли одраслог човека. Не кажем да су насиље и макљажа главне препоруке за бављење политиком, али то свакако нису ни шоњавост и њањавост, какве демонстрира својом појавом и гласом овај старограђанин. Заиста не могу да замислим неки народ који жели да стане иза Марка Бастаћа. Можда неке специфичне демографске групе које воле да се поносе којечиме и да под полицијском пратњом шпартају улицама уз огавне кореографије и скрнављење традиционалних народних и верских символа. То би ми било јасно. Нажалост по Маркана, избори су за Народну скупштину Републике Србије, а не за предсдништво шареностешких НВО.

Да не заборавимо, својевремено је ухапшен јер је преносио недозвољено велику суму готовине преко границе, тврдећи да није знао како се то не сме 😉

  • Александар Оленик, председник Грађанског демократског форума

Овај бесни човек, потписник Апела 88, којим са Месићем, Кучаном, Силајџићем и сличним корифејима части, морала и демократије, брани штедимлијску политику Мила Ђукановића и његов мрзилачки јуриш на СПЦ, претендује да од народа добије неке гласове. Гледајући га у Утиску недеље, стекао сам утисак да је и Никола Самарџић тамо због новца, а он из искрене жеље да се бори против сваког српског националног интереса. Шта рећи о човеку који за нашу цркву каже да је наставаг „Милошевићеве геноцидне политике“, за митрополита Амфилохија да ратује у мантији за некретнине и сл? Да се за српску скупштину гласа у Дреници и на Томпсоновом концерту, Оленик би ван сваке двојбе победио, но, пошто није тако, он остаје један у галерији ликова који шкргућу зубима на Србе и Србију кривећи нас за своје личне фрустрације, испруженог длана и тугаљивог погеда, на праговима страних НВО и грантодавних фондова.

Има још занимљивих епизодиста српске западно усмерене опозиције, попут Борка, Чанка, Јанка, Зеленовића, итд. али не бих имао о њима да кажем нешто што о претходнима већ нисам.

Овај чланак пишем зато што бих јако волео да Србија добије опозицију по својој мери. Родољубиву, чврсту, традиционалистичку, слободарску, суверенистичку… иза које бисмо сви који Србију волимо, а не наседамо на Н1 и НВО пропаганду преписану из Загреба, Сарајева, брисла, Тиране, Вашингтона и Приштине, могли да се постројимо и од ње, на изборима, начинимо власт која ће ову земљу да препороди.

Са оваквом опозицијом, ниједан режим не треба да се брине. Треба да се склони са свих медија и само такву опозицију на њих да пушта. То би му била најбоља гаранција вечите власти.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!