БУЈИЋ ГОРАН: ИГРЕ И МАНИПУЛАЦИЈЕ РАДИКАЛНО ФЕМИНИСТИЧКЕ ПРАВОСУДНЕ И СОЦИЈАЛНЕ МАФИЈЕ

Насиље је велики проблем, а када је реч о овој теми најчешће се говори о насиљу над женама, а мушкарцима као насилницима. У Србији је у огромном  порасту насиље које чине жене према својим члановима породице, раочито према деци и мушкарцима, али се о томе не говори . То значи да је наша држава радикално феминистичка и да је под утицајем лезбејских феминисткиња које су ушле у сваку пору нашег друштва, контролишу медије, институције и органе државе, па се о томе не говори.

Подаци кажу да је сваки шести мушкарац у Суботици пријавило насиље у породици, да су жртве насиља и злостављања у породици. Ови подаци се злоупотребљавају и лажно представљају као подаци пријава за територију целе Србије, и то од стране многих НВО-а, женских организација, па и самих министара.

Када се узме у обзир територија целе Србије та бројка је далеко  већа, па се долази до података да је сваки други мушкарац доживео неки облик насиља од стране жена.

Жене као починиоци насиља над мушкарцима према партнерским релацијама у 55,73% су супруге, 22,95%  ванбрачне супруге, 11,47% бивше супруге, 4,91% партнерке, 4,91 бивше партнерке. Дакле, 61% жена врши насиље над  мушкарцима.

Статистички подаци и резултати бројних истраживања показују да су у 80% случајева деца злостављана од стране својих биолошких родитеља. Жене чешће злостављају децу од мушкараца (60% жена насупрот 40% мушкараца). Када је чедоморство у питању- све саме жене извршиоци чедоморства, ниједан мушкарац. Када је у питању запуштање и злостављање малолетног лица из КЗ-а -жене предњеаче у извршењу овог кривичног дела по броју осуђених лица.

У преко 90% случајева насиља над женама, пресуде су донете без икаквигх чињеница и доказа- само на основу  РЕКЛА  КАЗАЛА, на основу изјава жена, а сазнања насиља над мушкарцима не пријављују, не покрећу поступке, нити желе да препознају облике насиља над мушкарцима и децом када су жене починиоци кривичних дела.

Центри за социјални рад, судови, тужилаштва и полиција су институције које су потпуно инфилтриране идеологијом радикалног феминизма. Мушкарац тамо нема никаква права. Мушкарце и очеве у поступку развода, као и у осталим поступцима пред горе наведеним институцијама и органима третирају онако како се пре 90 година третирали Црнце у јужњачким државама САД у доба сегрегације. Као што су „ЦРНЦИ” имали декларативно људска права, тако слична права имају очеви . Да је све тако постоје многобројни докази и сведочења оштећених очева.

У наставку текста прочитаћете само један мали део онога кроз шта пролазе очеви у Србији од ПРАВОСУДНЕ и СОЦИЈАЛНЕ МАФИЈЕ.

Судија Тамара Радовић, као председник Основног суда у Новом Саду поступајући само по притужбама оштећеног Бујић Горана у извршном предмету грубо прекршила Породични закон и Закон о извршењу и обезбеђењу, Закон о суђењу у разумном року, Устав Србије, Конвенцију о правима детета, Конвенцију о људским и мањинским правима, те исказала перманентно пристрасно понашање у корист извршног дужника, а на штету извршног повериоца, чиме је посебно повредила права заједничког мал. детета странака, а све то како би заштитила мајку детета и  поступајућег судију у поменутом предмету.

Фото: Тамара Радовић

Наведени извршни поступак покренут је предлогом за извршење од 17. децембра 2018. године, који је поднео извршни поверилац Горан Бујић, против извршног дужника Љупке Јовешић, а ради одређивања и спровођења извршења, јер извршни дужник, као мајка, не поступа по правноснажној пресуди (трећа по реду) Основног суда у Новом Саду посл. бр. П2 1373/16 од 13. новембра 2017. године, којом је уређено одржавање личних односа Бујић Горана, овде извршног повериоца са млт. сином, по којој пресуди извршни дужник није поступала.

У периоду од подношења предлога за извршење до дана данашњег, више од годину дана првостепени суд НИЈЕ ПРЕДУЗЕО радње на заштити детета, нити је спровео извршење.

У овом поступку у вези са породичним односима суд непотребно касни и одуговлачи поступак без иакаквог правног основа, чиме се наноси огромна и непоправљива штета  малолетном детету Бујић Горана и њему самом, јер је онемогућен да више од две године одржава личне односе са дететом у свим терминима одређеним правноснажном пресудом.

Како поступајући судија не поступа по предлогу за извршење, Бујић Горан је поднео жалбу председнику суда, Тамари Радовић, као и захтев за утврђивање повреде права на суђење у разумном року.

Дана 21. марта 2019. године суд је донео  РЕШЕЊЕ посл. бр.  Р4 И 4/2019 којим се усваја његов приговор ради убрзања поступка, па се утврђује да му  је повређено право на суђење у разумном року у том предмету.

Дана 05. јула 2019. године суд је донео  РЕШЕЊЕ посл. бр. Р4-И-21/2019, а  које је подносилац ове иницијативе  запримио 30. септембра 2019. године којим се усваја његов приговор ради убрзања поступка, па се утврђује да му  је по ДРУГИ ПУТ повређено право на суђење у разумном року, у том предмету.

Суд га уједно обавештава да у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року има могућност закључења  вансудског поравнања са Државним правобранилаштвом ради накнаде неимовинске штете.

Бујић Горан, као отац детета од напуштања брачне заједнице више од седам, а по тренутно правоснажној и извршној пресуди више од две године нема личне односе са малолетним дететом, у време и  начин уређен правоснажном и извршном судком пресудом, јер се поступање противно начелу хитности поступка извршења наставља, упркос решењу од 21. марта 2019. године и РЕШЕЊУ којим је утврђена повреда права подносиоца ове иницијативе, као извршног повериоца, на суђење у разумном року и којим су извршном судији наложене неопходне мере у поступању.

Како се ради о породичној ствари, где је основно начело такође хитност, те како у конкретном случају Бујић Горан није ничим допринео одуговлачењу поступка, нити је реч о сложеном предмету, како чињенично, тако ни у правном смислу, стиче се утисак да је одуговлачење поступка извршења усмерено искључиво на помоћ извршном дужнику, мајци детета да избегне одговорност за неизвршавање правноснажне судске одлуке, како би се истовремено оставило довољно времена да парнични суд, поново у корист извршног дужника, измени правноснажну и извршну пресуду која овде представља извршну исправу, као и како би се истовремено помогло извршном дужнику да не одговара за своје понашање које представља кривично дело, а све у договору поступајуће судије Снежане Илић са радницима Центра за социјални рад Града Новог Сада, Милицом Џино Петковић (психолог), Драгана Џунић (педагог), Добрилом Чачија (директор центра), а који су у пријатељским и кумовским везама са мајком детета..

Предмет поступка извршења од великог је значаја за Бујић Горана, оцем детета, јер му се на незаконит начин ускраћује легитимно, правноснажном пресудом утврђено право на одржавање личних односа са млт. сином, као једним дететом и јединим чланом уже породице, чиме се истиче виталан значај овог проблема за њега, као оца који не живи са тим дететом.

Извршење одлука из области породичног права предаја и одузимање мал. детета и у поступању суда, као и у поступању органа старатељства, мора да има недвосмислени приоритет. Проток времена у конкретним ситуацијама може значајно угрозити најбољи интерес мал. детета, а његовом расту и развоју нанети ненадокнадиве штете. Ово из разлога што у тим случајевима мал. дете постаје субјект високог степена манипулације и индукције од стране оног лица код кога дете живи, у овом случају од стане мајке, Љупке Јовешић… Дете се уводи у «конфликт лојалности», тако што мајка шаље неистините поруке службеном лицу које учествује у извршењу, да дете «не воли» оца коме треба да буде предато, «да га он злоставља», те да се дете опире предаји оцу тако што вршти, баца се, плаче, бежи итд. Оваква ситуација у скоро свим случајевима одређује понашање и одлуке службених лица које «прекидају поступак извршења», «одлажу извршење» итд, што не смањује «притисак» на дете, него га само појачава, односно усложњава целокупне односе у будућности.

Дакле, одуговлачењем извршног поступка угрожава се најбољи интерес детета, јер се другом родитељу даје време да ради на отуђењу детета од оца и тиме се врши насиље над дететом.

Европска конвенција  за заштиту људских права  и основних слобода  у члану 6. став 1 предвиђа  да свако  током одлучивања о његовим правима  и обавезама, или о кривичној оптужби  против њега,  има право на правичну  и јавну расправу  у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона – што је у овом случају, захваљујући пропустима судије Николић, потпуно изостало.

Одредба члана 15. Закона о извршењу и обезбеђењу прописује да су извршни поступак и поступак обезбеђења ХИТНИ (став 1.) и да су суд и јавни извршитељ дужни су да о захтеву  или предлогу странке или другог лица одлуче у року од осам дана и да донету одлуку отправе у наредних пет радних дана, ако овим законом није одређен краћи или дужи рок (став 4).

Породични закон  одредбом члана 204. прописује  да је поступак у вези са породичним односима  хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (став 1).

У међувремену  смењена је поступајућа судија, Снежана Николић, те је предмет прузео судија Недељков  Александар, који такође ништа не предузима  као и предходни судија. Више пута је обављен  разговор са судијом Недељков Александар, који је приликом разговора био јако непријатан, а своје не поступање правда ”уложеном  жалбом” мајке  детета, иако жалба не одлаже извршење. О томе је обавештен први заменик председнице суда, судија Татјана Паклединац,  која је рекла да она не може вршити притисак или утицај на рад судије Недељкова, иако је јасно да крши закон.

Поступање суда у овом поступку је морало бити нарочито хитно, јер се ради о одржавању личних односа детета и родитеља, а какво поступање суда је изостало.

Разлог што се поступак неосновано одуговлачи, што се о предлогу за извршење није одлучило у року од 8 дана или бар у разумном року, је управо показатељ неефикасног поступања судије Снежане Николић, као и судије Александра Недељкова, па и самог правосудног система у Србији, а који поступак воде у недоглед, уместо да га воде ефикасном и законитом окончању, за шта су постојали сви законски и животни услови, па се поступак до данашњег дана није окончао, док  мајка детета наставља са не поштовањем судске пресуде и ометањем личних односа детета са оцем.

Стиче се утисак, да, пошто више од две године отац и дете не одржавају личне односе у свим одређеним терминима, судија Александар Недељков допушта да се животом детета поиграва, уместо да му се омогући легитиман контакт и лични однос са оба родитеља, у складу са судском одлуком.

Овакво понашање судије Снежане Николић и Александра Недељкова у горе наведеном извршном поступку, која не поштује Устав Републике Србије, Закон о извршењу и обезбеђењу, Породични закон, Конвенцију о правима детета,Конвенцију о људским правима, био је разлог да оштећени Бујић Горан  поднесе захтев за утврђивање повреде права на суђење у разумном року, као и притужбу председнику суда Тамари Радовић и то дана 19.02.2019. године и 06.05.2019. године.

Дана 07. марта. 2019.године и 23. маја 2019. године подносилац ове иницијативе запримио је одговоре председнице Основног суда у Новом Саду, судије Тамаре Радовић поводом поднетих притужби од 19.02.2019.године и 06.05.2019. године.

 

У својим одговорима на притужбе Су VI-11/19   председница Основног суда у Новом Саду, Тамара Радовић наводи да су у досадашњем току поступка радње предузимане у разумним роковима, али да о предлогу за извршење до  данас није донета одлука, поштујући одредбе закона о извршењу и обезбеђењу којима су предвиђени законски рокови за одлучивање по предлогу за извршење, председник суда обавештава подносиоца ове иницијативе да ће у посебном допису указати поступајућој судији да је неопходно и надаље све радње предузимати без одлагања.

 

Дакле, председница Основног суда у Новом Саду Тамара Радовић је „утврдила“, да је поступајући судија радио у складу са законом, да су у досадашњем току поступка радње предузимане у разумним роковима, да није прекршен ни један закон, поштујући одредбе закона о извршењу и обезбеђењу којима су предвиђени законски рокови за одлучивање по предлогу за извршење, иако је РЕШЕЊЕМ  посл. бр.  Р4 И 4/2019, а  које је подносилац ове иницијативе  запримио 04. марта 2019. године којим се усваја његов приговор ради убрзања поступка , па се утврђује да му  је повређено право на суђење у разумном року у том предмету.

 

Председница Основног суда у Новом Саду Тамара Радовић, заштитила је поступајућег судију у том извршном поступку, на штету подносиоца ове иницијативе и малолетног детета и тиме практично пљунула на одлуке тог суда који је утврдио повреду права на суђење у разумном року РЕШЕЊЕМ посл. бр. Р4 И 4/2019 и Р4-И-21/2019, док прердседница суда Тамара Радовић злоупотребећи судујску, Односно председничку функцију лажно обавештава оштећеног .

Тамара Радовић

 

То је само један од доказа о деловању ПРАВОСУДНЕ и СОЦИЈАЛНЕ МАФИЈЕ која се бави заштитом својих колега судија, радника центра, полиције, а који штите жене као починиоце разних кривичних дела на штету деце и очева, чиме се јавности  шаље не двосмислена и јасна порука да су жене заштићене као бели медведи и да им је дозвољено вршење свих облика насиља у породици.

 

Председник суда представља суд, руководи судском управом и одговоран је за правилан и благовремен рад суда. Председник суда има дужност и обавезу да  обезбеди законитост, ред и тачност у суду, налаже отклањање неправилности и спречава одуговлачење у раду, одређује браниоце по службеној дужности по азбучном реду са листе адвоката које доставља адвокатска комора, стара се о одржавању независности судија и угледу суда и врши друге послове одређене законом и Судским пословником.

 

Председник суда, судија Тамара Радовић је својим понашањем, свесна да тиме крши све домаће и међународне законе, штитећи судије Основног суда у Новом Саду, судију Снежану Николић, судију Александра Недељкова све на штету малолетног детета и оца детета, као носилац јавне власти довела је у сумњу своју непристрасност и угрозила лични интегритет, интегритет Основног суда као правосудног органа, углед органа, као што је Основни суд и читав правосудни систем у јавности што представља и дисциплински прекршај.

Основно начело сваког поступка који се води пред судом је да се он мора водити у временским границама и оквирима који су разумни и неопходно потребни за његово вођење и окончање. Судови су самостални и независни државни органи који штите права грађана, те би оваква злоупотреба од стране судије Николић, Тамаре Радовић као председника суда.  која очигледно и сасвим неоправдано одуговлачи, иначе хитан поступак извршења, које још није спроведено, морала бити санкционисана управо разрешењем судијске функције, покретањем дисциплинске пријаве од стране председника Основног суда у Новом Саду, Тамаре Радовић, а не да је председник суда штити на штету малолетног детета и подносиоца иницијативе.

Бујић Горан

Непоступање извршне судиаја Снежане Николић и Александра Недељкова у роковима за доношење одлука који су одређени Законом о извршењу и обезбеђењу представља дисциплински прекршај судије, сходно члану 16. наведеног закона.

 

Кроз све ово пролази преко 100,000 очева и породица. Свако четврто дете у Србији трпи овај облик насиља од стране мајки, од стране институција и органа државе. Ускраћивање личних односа детету са другим родитељем, последица самовољне одлуке мајке, а државни органи интерни и неспособни на штету деце и очева.

Оваквим понашањем, мајке врше злоупотребу деце спроводећи психичко насиље над њима у циљу задовољавања сопствених психолошких и правних потреба, те је зато потребна додатна заштита деце.

Заштита коју деца немају, као ни родитељи (очеви) који, у датом тренутку, не живе са дететом, па тако и нису у могућности да врше родитељско право. Тај облик насиља над децом се несметано спроводи, а њега, у својим поступцима, штите и подстичу надлежне институције и органи  државе.

Сви ови облици насиља у породици најчешћи су узроци насиља над женама, узроци толиком броју убистава жена о коме се ћути. Узроци насиља је и неефикасност државних органа државе и инстиотуција који су под шапом радикалних лезбејских феминисткиња. Разне лезбејске ”женске” НВО  врше обуку радницима центара за социјални рад, судијама, тужиоцима, полицији, њихове активисткиње раде у тим органима и институцијама државе, а које имају за циљ уништење мушкараца, деце, породице и породичних жена.

Свако уздање у разуздане безосаћајне безсавесне и поткупљене судије, тужиоце, раднике  центара за социјални рад, полицијске инспекторе- не води ничему, јер дете се неумољиво отуђује док све то траје, а сам отац пропада тихо, а то и јесте циљ радокално феминистичких НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА и њихових слуга запослених унутар система државе. Њихов циљ је уништење породице, смaњење склопљених бракова, повећање развода, повећање насиља, удаљавање полова, распирање мржње између мушкараца и жена.

На нама је да трпимо и немо посматрамо уништење живота наше деце, унука, будућих нараштаја, или ћемо се сви пробудити и удружити у борби против овог зла.

 

Текст: Бујић Горан

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!