Марија Кашиковић: Ја, као жена у политици

Жене и мушкарци су једнако паметни и једнако способни у просеку. На личном плану, наравно, постоје у интелектуалним способностима разлике међу људима, али оне нису везане за пол, већ су условљене другим параметрима.

У политику сам ушла зато што ми је досадило да се она мноме и мојом породицом, градом и државом, бави кроз руке и уста оних најгорих међу нама. Када гласам на изборима или се одлучујем о кадровима унутар моје партије, уопште ме не занима да ли су кандидати жене или мушкарци, млади или стари, са села или из града. Једино што ме руководи у одабиру је њихов људски и стручни квалитет, наравно, колико ми информације и сопствена памет омогућавају да их проценим.

Но, без обзира на све, откад сам се укључила у Заветнике, људи које иначе сусрећем у животу, ме често питају о томе како је жени у политици. Заиста ме је испрва такво питање чудило, али сам касније разумела зашто се поставља. Наши медији бомбардују јавност наративима о практично херојству сваке жене која се активира у политици. Слушамо како жене треба охрабрити, оснажити, мотивисати, позивати, стимулисати… да се политиком баве. Моје питање је зашто? Не видим нити један смислен разлог да се било коме олакшава пут до политичке функције, био тај женског или мушког пола. Сама припадност једном од два пола није, ни на који начин, било каква предност или нарочит квалитет као предуслов за квалитетно политичко делање.

Да будем јасна. Ја желим да се бавим политиком, желим да у њој успем, да моја партија и ја лично дођемо у прилику да одлучујуће утичемо на српска политичка кретања, али то желим као човек, грађанин Србије, неко ко је воли, коме је стало до нашег народа, а не зато што сам жена. То што сам женско, није ни плус ни минус за бављење политиком. Важно је оно што неко има у глави и у срцу, а не хромозомски пар.

Ја хоћу да људи за мене гласају једино ако буду мислили да ћу неку дужност обављати веома квалитетно и часно, а никако зато што сам женско. То, да на неки положај дођем, само због припадности нежнијем полу, била би за мене лична увреда најгоре врсте. Ја верујем у свој ум, своје радно и животно искуство, резултате које сам у животу и на пословима остварила, те мислим да бих добро обављала и посао од општег значаја кроз бављење политиком, али никада не бих прихватила подршку некога коме је једино битно или му је најважније то којег сам ја пола.

Да не буде забуне, каваљерство и господске манире мушкараца ценим, но, политика није ресторан где ваља дами придржати капут, отворити врата или помоћи да седне. Политика је она друштвена делатност која обликује нашу садашњост и будућност, утиче на привреду, образовање, одбрамбене могућности, културна дешавања, односе у породици, медије, здравство итд. Ту нема места квотама за било кога по полном, националном, генерацијском или било ком другом кључу. У идеалном смислу политичке функције треба да заузму апсолутно најбољи доступни кадрови. Тако је потпуно неважно јесу ли баш сви посланици жене или мушкарци или их има подједнако, у сразмери 58:42%, 99:1% или рецимо 25:75%.

Бавећи се политиком, приметила сам да она мање занима друге жене неголи мушкарце. У чланству политичких партија има мање жена, али не зато што им је то неко забранио или их демотиовисао, већ зато што политика не спада у њихова интересовања толико често колико код мушкраца. Када одемо у породичну посету или нам неко дође, о политици обично причам са мушкарцима, жене се ређе укључују, мање је прате у медијима, мање о њој размишљају. То никако не значи да оне немају интелектуалних могућности да се политиком баве, да буду министри или директори, већ само да их политика ређе занима него мушкарце.

Сашка Радујков, Ана Ђорђевић и Остоја Симетић

У том смислу, прилично је глупо инсистирати на процентима за жене у политици, кроз некакве квоте од 30 или 40 процената на кандидатским листама. Од колега из других странака чујем да годинама имају муку да обезбеде било какве женске кандидате на својим листама, како би задовољили законски императив, те да на тај начин многи активисти који заиста желе да се политиком баве остају без могућности да се кандидују, док се на листама појављују жене, само зато што су жене, које су у чланству партије тек формално, намољене да на листе ступе искључиво из статистичких разлога.

Жене, баш као и мушкарци, могу бити сјајни људи или тежак олош. То нема везе са полом. Једнако тако, могу бити одлични стручњаци или потпуне незналице. Ни то нема везе са полом.

Да закључим, политиком треба да нас се бави што више. Из квантитета би требало да исплива квалитет. Но, на првом месту, политиком ваља да се бави онај кога она заиста интересује, потпуно без обзира да ли је у питању жена или мушкарац.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!