Марија Кашиковић: Зашто сам ишла на протест против Мила Ђукановића

Неко би се запитао зашто једна жена, мајка, супруга, кћерка… неког леденог децембарског јутра, после напорне недеље на послу, одлази у ветровити Београд да се побуни због прогона својих сународника у Црној Гори. Зашто је занима политика? Зар није боље испијати кафице и препричавати серије? Не чекају ли је кућне обавезе, домаћи задаци, не вребају ли је пегле, судопере и усисивачи? Можда ни мени све то, донедавно, не би било јасно. Висока политика ме, све доскора, није много занимала. Тачније, нисам разумевала да се она тиче баш мене и мојих најближих. Веровала сам да се тиме баве неки невидљиви људи, са којима ја немам баш ничег заједничког. Наравно, увек ме је занимала заједница у којој живим. Породица, мој крај, пријатељи, рођаци, кумови… У таквом окружењу сам увек желела да будем активна, да се укључим и ако могу помогнем. У политички активизам закорачила сам изненадно. Спонтано. Без предумишљаја. Годинама већ, моје насеље, Клиса у Новом Саду, има озбиљан проблем. Додуше, има их много, како рече песник:

Што је небо, да је лист `артије,

што је гора, да су калемови,

што је море, да је црн мурећеп,

па да пишем три године дана,

не бих моји` исписала јада.

али један ме је, као мајку, нарочито забрињавао. Наиме, дечје игралиште налази се тик уз најпрометнију раскрсницу у насељу, а на њој нема семафора. Родитељи се годинама питају кад ли ће се то чудо технике и код нас појавити, како би нам деца била безбеднија, али одзива нема. Сем тог роморења незадовољника, није било ни праве акције. Онда сам сазнала да Српска странка Заветници има намеру да подржи петицију грађана за постављање реченог семафора. Тако сам решила да се активирам, да дам све од себе за побољшање животних услова у моме крају. Желела сам да мотивишем и друге, из свог непосредног окружења, да се уланче у заједничко прегнуће и да своје насеље учинимо правим градским квартом.

Како потичем из традиционалне српске породице, у којој је сложно живело више генерација, а у такву сам и удата, идеологија Заветника ми је била веома блиска. У контакту са страначким активистима, почела сам да схватам како је и висока политика исто што и ова локална, која ме је до тада, највише занимала. У крајњем, шта је народ неголи велика породица? Шта је земља неголи велики комшилук? Ако је тако, а јесте, онда важе иста правила. Ми смо једна велика заједница и свака мука било ког члана јесте мука свију нас. Сви треба да помогнемо колико можемо. Ако не можемо више, а оно бар својим гласом.

Кад је почела финализација плана црногорског режима да отме српске светиње, у ушима ми је одзвањало оно Његошево: „Да је иђе брата да пожали, да пожали, ка да би помога!“. Зато сам била врло радосна, сазнавши да моја странка организује протест испред монтенегринске амбасаде у Београду. Пуног срца сам тамо отишла, осећајући исконску повезаност са једнокрвном браћом Српске Спарте коју чекају многе невоље и тешка искушења. Ходајући београдским асфалтом, чинило ми се као да бих с лакоћом одшетала и до Ловћена, без предаха.
Тамо је данас веома тешко бити и остати Србин. Режим је моћан и бескруполозан. Држава Црна Гора је киднапована, приватизована и инструментализована у циљу истрзавања српске душе из народног тела црногорског. Сада се, овде пред нама и нашим очима, одвија историја. Она историја, пред којој су наши родитељи преплашено ћутали, док су Ђилас и партијаши расецали српско народно биће и стварали црногорску, македонску и муслимански нацију, дешава се поново.
Хајде да ми будемо храбрији! Будимо више људи. Браћа и сестре. Пазимо једни на друге!
Ако се ми не будемо бавили политиком, она ће се бавити нама, кроз руке оних мање достојних и мање добронамерних. Зато, скупимо се сви под један, српски барјак и одбранимо себе, своје ближње, своје парохије и своју отаџбину.
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!