Саша Кнежевић: Борба за ропски живот у десакрализованом свијету

 

У оквиру грчког схватања свијета и грчког начина живота ропство је заузимало много важније мјесто и имало много дубљи смисао него што се на први поглед види или може наслутити. Грци су схватали да је ,,ропство неизбјежна цијена слободе“, они су прозрели да физички, тежачки рад који је изгубио своју сакралну црту упропашћава човјека и чини живот биједан и бесмислен. Пали свијет је већ увелико у позној антици залазио у један профани простор бесмисленог гомилања или очајног преживљавања, и човјек се само насиљем и подрјамљивањем могао ослободити биједе коју живот сваљује на њега. Погрешно је мислити да су толики презир Грци осјећали према физичком раду зато јер су њега упражњавали само робови. Грци су сматрали да физички рад нема никакву унутрашњу вриједност, да понижава човјека, па су га због тога препустили робовима. Класично доба је слободне људе који су сасвим утонули у бриге око насушних потреба, и који су радили послове који захтијевају тјелесно напрезање излагали најгрубљој порузи. То јасно показује и сам Аристотел, који је у свом чувеном прегледу животних идеала на почетку Никомахове етике одлучно одбацио сваку могућност да се живот који је везан за сферу нужде схвати као неки посебан начин живота који би било вриједно упражњавати. За Аристотела постоје само два могућа идеала: живот посвећен политици и живот посвећен философији. У поређењу с њима, живот усмјерен ка стицању материјалних добара за себе и свако трошење физичке снаге ради нечег што је само корисно, није имало никакву самосталну вриједност, нити је то био циљ за себе, већ само средство за нешто друго. Грци су такав приземни облик схватања живота и сировог стицатељства жигосали као нешто недостојно човјека и његових истинских хтјења и задатости. Овај исконски аристократски мотив, који је јасно изражен већ у Хомеровим пјевањима, представља кључ за разумјевање цијеле грчке историје. То јасно истиче и Михаило Ђурић кога овдје наводимо: ,,У крајњој линији, грчко схватање ропства је само наличје грчког схватања слободе. За старе Грке, живот по себи, обичан, голи живот, био је далеко од тога да значи ма шта вриједно. Цијенио се само добар живот, живот који води преко себе, који је пун врлина. Претјерана жеља за голим животом будила је код Грка увијек неко подозријење. У њој су они видјели нешто срамно што човјека вуче наниже“. Закључак је прожет оним исконским духовним одговором од давнина, да онај човјек који нема храбрости да жртвује свој живот, да се одрекне голе егзистенције ради неког вишег циља, не заслужује никакво поштовање ни у једном (истински аристократском) традиционалном поретку. ,,За њега је живот ионако ропство, а не прави људски живот: такав човјек је по природи роб, а не слободно биће. У чину самоубиства Грци су стога видјели једну од највиших потврда човјекове слободе. Само оном коме је смрт милија него недоличан живот заслужује да се назове слободним човјеком. Јер, он, доиста ником не робује.“ У том контексту треба тумачити Скоратово самоубиство или самоубиство у другим традицијама (нпр. јапанској традицији које је прожето бушидо самурајском етиком). То нема никакве везе са савременим антихришћанским нихилизом у којем је суицид крајњи бунт против Бога и бесмисла живота. Грци су толико били увјерени да је самоубиство привилегија слободног човјека да им је била туђа свака помисао да би роб могао учинити тако нешто. У једној Аристрофановој комедији помиње се случај неког роба који би да дигне руку на себе. Али, какве ли ироније! На крају крајева, злосрећном робу не полази за руком да се убије, и поред свих припрема. Њему је стало да живи, макар по сваку цијену, тако да он не уме да умре ни онда кад му се учини да више не жели да робује. Због тога Грцима никако није ишло у главу да би робове требало третирати као људе; изгледало им је да они не заслужују ни да живе, кад већ прихватају да живе испод сваког људског нивоа. По Платоновим ријечима, које вјерно оцртавају ово прагрчко схватање, слободан човјек се више боји ропства него смрти. То је оно што одваја слободног човјека од роба, и оно у чему се они суштински разликују, самим тим што робовање претпоставља смрти он доказује да има ропску душу. Грчко схватање слободе никако не подразумијева испразно индивидуалистичко иживљавање, човјек увијек себе види у заједници са дугим слободним људима. Глорификација грчке државе и сама та заједница слободних људи имала је један неприкосновен циљ; ,,цијелог човјека који слободно располаже својим слободним временом, који је слободан од свакодневних брига и који је здрав у тијелу и души; који од јутра до мрака живи за виши идеал од самог живота, не претпостављајући томе ништа друго. То га је чинило достојанственим човјеком и разликовало од бесловесне животиње и роба.

У дријевно доба свијет је био мјера човјека, сада је човјек постао мјера ствари. Духовну владавину у вођењу држава замјенио је принцип власти без духа, десакрализованог и материјалистичког битка, гдје је вријеме у свом протоку постало закон који је осудио и свргнуо традиционални опит вјечности на ,,беспотребну илузију“. Бивство је оповргнуто, и почело се вјеровати да је оно само безвадушни простор у сходно мртвој тишини универзума и ништавилу које се све враћа, и ниједно смртно тијело не одолијева. Настојало се да се из руку Бога отргне судбина и препусти индивидуалним одлукама. На земљи се слободно раширило бесмисленост и хаотичност гомиле и индивидуалног Ја. Индивидуално Ја је ропство које живи у илузији слободе крећући се ка разбијању свога средишта, своје ипостаси које је Божија ,,икона иконе“. Снаге из божанског Ја враћају се Богу, због материјалне тежине индивидуално Ја увијек се враћа поново у себе сама. Божанско је Ја, као што сматра свака дријевна књига од Веде до Платона, вјечито бивство. Индивидуално Ја, настаје овде у материјалној природи, под оним претпоставкама како их је означио Ниче. У том затвореном животу живе бића у осами; што је живот затворенији, осама је већа, а тиме је већи инстикт власништва, моћ закона, драж амбиције и таштине и активитет агресивне себичности. Али је такође већи и страх, оријентација је несигурнија, омамљеност све тежа и мрачнија. Према учењу Светог Писма, Створитеље је првог материјалног човјека начинио од земље и удахнуо му душу. Тај архетип је баштинила традиција у свим цивилизацијама. Централна мисао посвећена у свакој баштини јесте ова: човјек који долази одозго је Небески Адам са својом краљевском природом. Он стоји на једној страни, а на другој: човјек који долази одоздо покварен посредством сила и заблуделог бивства. Човјек одозго је загонетног соја, као што пише Евола, ,,савршен човјек кога су познавали сви дријевни народи“ коме се материјални човјек увијек клањао. Пали човјек није прекинуо све везе са Небеским човјеком, али се њихово Јединство толико ниско срозало да никада не излази на видјело код већине материјалних људи. Архаични човјек није стварао културу, него је тежио да од земље начини рај, идеални склад хоризонтале која се прожима у вертикали крста. Тај рај дријевног човјека није се огледао у материјалној безбрижности, него у блаженству вјечите среће, која је у носталгичном повратку небеској Отаџбини, чији је већ предукус у продуховљеној свјетлости и божанству свијета, у неисцрпној љепоти и процвату продуховљене природе чији симболи постају кључеви за њеним духовним овладавањем, а с тиме и уздизање све твари чији је господар онај прототип Небеског Адама. Свака дјелатност, сваког човјек, свака мисао коју је он и у сну помислио, изустио, сакрио, која је пролетјела, сваки покрет има универзално дјеловање, а посљедицу свега тога осјећа и зна сваки човјек, животиња, биљка који су икада живјели и икада ће живјети, како пише и изврсни Бела Хамваш. „У дубини дријевне културе и човјека постоји једна слика и једно неодвојиво осјећање бивства које је и његова егзистенцијална опруга а то је бесмртност божанског човјека и сакралност овога свијета чији је он посредник, свештеник и краљ, па је и његова свака дјелатност свештена и поетична, и у том садејству преосвећена. Сакрална дјелатност били су одјевање, обрада врта, гајење животиња, мјешење хљеба, купање, гостопримство, лијечење, писање, печење глинених судова, вунено ткање, кување – сви култови, јер је човјек кроз свако дјело непосредно преживљавао живи дух који зрачи у материјалну природу, и божанску снагу.“

Међутим, историјски човјек ради за себе и његова дјелатност себичних интереса изгубила је сакралну суштину: рад је тамно, непосвећено, горко, тешко дјело подобно проклетству. Рад је у дријевна времена био забрањен – само су нечисти, непосвећени могли да га обављају. Ништа није било дозвољено што је човјек радио само за себе. ,,Ко кува самом себи“, каже Ману, ,,бави се забрањеном дјелатношћу“. Дјелатност у раду губи свој прави смисао, јер се дух не може реализовати у раду. Човјек жели корист, плијен, добија га, али оно што за њега мора да плати јесте губитак свјетлости своје дјелатности. Ралика између историјске и дријевне културе састоји се у томе што је историјски човјек пљачкаш природе, дријевни човјек је отац природе. И због тога је основна мисао културе историјског човјека: моћ; основна мисао дријевног човјека; култ. Није природа затамнила човјеково бивство, него је човјеков пад затамнио природу. Хришћанство је дало невиђене смјернице за носталгичан повратак у прастање природе и човјека већ у предукусу раја на земљи, и његово преображено уздизање у вјечност, гдје је потенцијал недокучив и неизмјеран. Природу може уздићи само духован човјек и просвјетљена природа је истинска домовина човјека свјетлости и благословеног стваралаштва. Уздизање творевине, њен повратак у изворно стање догађа се у славу Бога. Човјекова земаљска дјелатност, ако није у том смјеру, ако није жртва, свештена мисао, ријеч, дјело, богослужење, онда је бесмислено, узалудно ропство, тежак и обездуховљен рад који уништава сву тар и духован потенцијал човјека који само непосвећено ради и робује себичном материјализму који га разара. ,,Бог жели да човјек и природа цвјетају. То цвјетање је култура која рађа људски култ, човјекова посвећена дјелатност.“ Човјек и природа цвјетају само онда ако у томе има смисла, духа, љепоте, истине мира и једино је онда сваки покрет смислен, духован истинит и прожет ,,миром одозго“, осврнимо се само на наше православне манастире који се још увијек труде да обитавају у том духу, иако је и у тим епицентрима духовности увелико нарушена и децентрализована истинска сврха икономичности. ,,Човјек мора да схвати да ништа није његово власништво, није у толикој мјери као што ни дијете није својина оца. Свијет припада Богу, земља исто тако као и вјештина којом се обрађује земља, као љепота, као истина, богаство и радост.“ Циљ сакралне дјелатност је да земља опет постане Божија, да се искупи материјална природа, циљ богослужења је да се обожи човјек. То су обриси Божије клице и у савременом човјеку данашњице, који располажу неуништивим потенцијалом ,,будности и стварања“, чак и у овом ,,мрачном добу“ фаустовског осјећања свијета.

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!