Александар Несторовић: Вуду Деди на облаку седи – четврти део

 „Ја не измишљам. Кад бих морао измишљати, престао бих писати.“ (Данило Киш)

„Чини ми се да ми је неко сместио, али нисам још сигуран.  Зар нико никог не може да остави на миру?“ (Рејмонд Чендлер: Playback)

„Чекасмо мир, али нема добра; и вријеме да оздравимо, а гле, страх.“ (Јеремија, 8.15)

     Разуме се да сам Веру једва смирио, а онда сам почео да размишљам, у ствари размишљали смо  заједно, шта нам је чинити. Шта да предузмемо, да ли да одемо, одмах, јер оно је била порука, опомена, то је било јасно, али Вера се одмах успротивила, она је била за то да евакуишемо Бошкића, а ми да останемо, јер је на реду сигурно кућа, и она ће да плане и изгори још лакше ако ми нисмо у њој. С друге стране, било је ризично остајати у кући, онда смо и ми угрожени. Дакле, остајемо. Докле? До даљњег, ма шта то требало да значи. При томе не смемо живети као у кућном притвору, да се нигде не појављујемо. Лако смо могли да у Панчеву набављамо  све  што нам је потребно, чак и за дуже време, али то би значило да не смемо да се појавимо на улици, да су нас заплашили, што су и хтели. То никако није долазило у обзир.

     На улици, у продавници, сви су ме радознало гледали, мислим да се нисам варао, било је подсмеха у њиховим очима, али је врло карактеристично да нико ништа није питао: очигледно су знали више од нас о ономе што нам се десило. И очигледно су били на страни онога који је то урадио – дошапнула ми је моја параноја која то никада није ни била.

     За мене ни једног тренутка није било сумње да је то урадио Мута: једино је он имао мотива да уради тако нешто.

     Двориште је било незаграђено са задње стране, тако да није било тешко ући у свако доба ноћи. Једноставно се ушетао.

А полицији боље да се нисмо ни обраћали: понашали су се према нама као да смо ми кривци, а не оштећени. Уосталом, од њихове „истраге“ нисам очекивао ништа, Вера још мање. Разуме се да су нас питали да ли сумњамо на некога, и подразумева се, ваљда, да смо рекли да ни на кога не сумњамо. Како бисмо? Та, откуд, како би рекли Банаћани.

Знао сам, отприлике, шта следи. Фројд је давно проучио тај низ деструкције. Прво ти униште неку ствар, онда неку животињу, и најзад ти долазиш на ред. Они желе да ми не постојимо. Да ја не постојим. Ја сам мета, према томе је моја одговорност највећа, ја сам изазвао све то, дакле ја морам и да решим ту ситуацију. Како? Постојало је неколико решења.

     Одмах смо купили друга кола; толико смо себи увек могли да приуштимо. Верин син, Влада, преузео је то на себе и за два дана добро обавио тај посао. Чак је успео да се исцењка са првобитне цене од 1350 евра, на 1 200, колико смо платили. Поврх свега, кола су имала панчевачку регистрацију, купопродајне формалности обавили смо истог дана, била су скоро регистрована, имала су климу, била су преуређена на гас, са атестом, који ће истећи тек за две године, јесу била стара, али и ксара је била стара, али дотегнута и добро је служила док је служила, док се није намерила на Муту. Жао ми је ксаре. Без ње не бих издржао последње две године на послу, у степи, у беспућу, међу људима који ми нимало не беху наклоњени, људима који су само чекали да се срушим, да паднем, и који су још педантније од мене бројали моје последње дане до испуњења првог услова за пензију. После инфаркта, и боловања, када сам се насупрот свим очекивањима вратио, дали су ми да радим на четири места! Они се нису носили са нерешивим питањем које је Достојевски постављао себи до самога  краја: треба ли или не треба имати милости.

     Кад год сам пролазио, у шетњу, или продавницу (Вера је све мање излазила, тако смо се договорили) Мута је постајао веома гласан, бучан и раздраган на свом радном месту, испред продавнице, урлао је седећи на преврнутој гајби и тумачио свакоме, све феномене и загонетке овог света, све је знао Мута, „зналац загонетке чудесне и први човек наш!“ Његова раздраганост беше упадљива и као и увек изафектирана, лажна, одглумљена, усиљена, али он се уживљавао у своју улогу и повремено упадао у занос, помаму, егзалтацију, raptus. Приметио сам једну занимљиву ствар код њега. Волео је да га људи воле. Волео је да буде омиљени лик, да контактира са сваким, да се прикаже као неко коме су сва врата била отворена. Што је најсмешније од свега, чинило ми се да је он једини који је поверовао у то, јер сам по неким ситним знацима, наговештајима само, видео да други тешко подносе његово присуство, рекао бих баш због његове маничне природе, он је свакога, стално, нешто запиткивао, сав насмејан, и раскомоћен, очекивао је одговор, инсистирао на том одговору. Међутим, њега су толерисали. А то није исто што и прихватање. То су две потпуно различите ствари. Толерише се неко или нешто што не може да се избегне, што је нужно зло, али Мута је био нико и ништа па су га баш због тога и утолико лакше  толерисали. Изгледало је да је он задовољан тиме. Он је увек одавао утисак задовољног бића. Неурачунљив сам, тим се дичим, наоколо хитро пичим. Био је еуфоричан. Тај крај је био његов свет и његове амбиције ни мисли нису сезале даље од тога. Њему је било добро. Он је изградио своје илузије, поверовао у њих и чврсто их се држао. Људска трпељивост, у погрешним стварима учинила је остало. Он је био прихваћен, или је мислио да је прихваћен, или су се људи правили да су га прихватили, што се за његове, практичне потребе углавном сводило на исто.

     Бора је пажљиво саслушао моју сторију. Оно што се дешавало, а што сам ја, сам, неопрезно започео (или ђаво у мени?) давало је плодове. Нису то више биле ситнице. Ствар је ескалирала. Отимала се контроли. С тим што ја нисам ништа контролисао, једва и себе. Бора је радознало слушао, ипак, схватио је о чему говорим. Такође је схватио да то није била игра, знао је да све може поћи на горе, и још горе, и онда се, у једном тренутку може завршити  непоправљивим последицама. Није ми рекао да оставим све то, да не придајем значај, да су то глупости (наравно да су биле глупости, најбитније људско својство), не, он је знао да ствари могу кренути у лошем правцу. Саветовао је  повећани опрез, избегавање контакта, али је и он, такође, мислио да не би било добро да одемо у Панчево – ко год да нам је запалио кола  то је и хтео, поврх свега би и тријумфовао – него да останемо где јесмо, уз повећану опрезност на сваком кораку. Када је рекао да ипак одведемо Бошка кући, његовима, претрнуо сам: значи и Бора мисли да ће прича имати наставак, без обзира што сам  избегавао да постављам ствари у тако заоштреном облику. Бошко је морао остати изван тога. Он не сме бити угрожен. То себи никада не бих опростио. Бора је рекао да га у случају невоље позовемо било када, у било које доба дана или ноћи. Мало је људи који би то понудили. Ипак, било је то некако понижавајуће, али ту се већ није могло ништа. Старост је старост. Раније ми се чинило да се увек лако помирим с неким ограничењима, али сада је било некако другачије; требало је одрећи се и оног последњег што је остало (а морало је бити прво) а то је људско достојанство.

Причајући догађај с Мутом, нисам штедео себе. Знао сам да нисам добро поступио, знао сам то још док се дешавало.

Ниси добро урадио, рекао је Бора. Знам, рекао сам, знам да нисам. Могао сам да одбијем са две љубазне или бар коректне  реченице.

Не, ни то не би  било добро. У том случају он би покушао опет. Он разуме само силу, грубост, он не очекује љубазност, он не зна ни шта је коректност, протумачио би то као слабост и то би га само охрабрило.

Па шта је требало да урадим?

Не знам. Међутим, чудно је што је уопште долазио. Није њега вукла лична радозналост, мада и то…  А што је после урадио, или бар мислимо да је урадио, запалио ти кола, сувише је крупан подухват за његов формат, поврх свега што је несразмеран увреди коју је добио од тебе; као да га нико никад није отерао у пичку материну! Којешта! То је он доживео много пута, то за њега није ништа. Њега је неко послао. Не знам какве су им намере. Можда ни они сами то не знају. Он ради по нечијем налогу. Послат је као извидница, да те испита, испипа и поднесе извештај ономе ко га је послао.

Зашто?

Е, то је већ твоје и Верино подручје, питање Unde malum?, откуд зло?, једно од најтежих питања уопште. Колико видим, овде се људи ничим озбиљним не баве, има додуше и таквих, али мало, на прсте једне руке могу се набројати; остали су нека врста рентијера, мучи их досада и болесна потреба да загорчавају живот странцима. То је исто у свим примитивним срединама. По васцели дан гланцају гузицама клупе испред кућа, и смишљају зло. Има неки Кинез, овде, мештанин. У ствари, одавде је пореклом, радио је у Београду, а овамо се вратио као пензионер, ништа неуобичајено. Сељацима прича бајке како је био инспектор. Јесте, али санитарни, проверио сам. Међутим, није искључено, чак је сасвим вероватно да је полицијски доушник.

Има ли, овде, некога да није?

     Изгледа да нема. Кинез, међутим, јесте. Уз то је у неком блиском сродству са регионалним политичарем…

     Који, наравно, припада странци на власти.

     Наравно. То је фамозни Кочоба.

     Немој ми рећи!? Онај што жари и пали по Банату, без кога ниједно дете не може да се запосли?! О-пе-ра-ти-вац?

     Управо тако. Кинез  обилно користи ту рођачку везу… доскора се није жив чуо , али сада се баш распомамио. Има читаву мрежу ништарија које окупља, састају се свакодневно, он им даје задатке буквално за тај дан.

     Какве задатке?

     Да загорчавају живот људима око себе, ето какве. Ниси ваљда очекивао да раде нешто паметно.

     Нисам.

     Ни ја. То не треба ни очекивати. Јер нећемо дочекати.

     Ко  је проклео овај народ, Боро?!

     Не знам, али мислим да сте ти и Вера ближи објашњењу него ја. Дакле, све што уради, свака његова акција је деструктивна. Он ужива у понижавању других људи. Онда из далека гледа како пате, и наслађује се. Он без тога не би могао да живи. То му је важније од основних биолошких потреба. Ако мене питаш, он је комплетан лудак.

     Да ли је тебе икада поткачио?

     Бора је поћутао неко време, размишљајући.

     У ствари, није. Није – у правом смислу речи. Али је сваки од мојих, иначе ретких сусрета с њим тако натегнут, тако се осећа нека напетост у ваздуху, као да свака изговорена реч има мноштво конотација, неких других значења, и не можеш знати да ли је изречена претња, или порука, или нешто банално, али никада то није од срца, обично, свакодневно, спонтано, људски. Тај човек има мало људског у себи.

     Има ли породицу?

     Кажу да је разведен, већ дуже, има децу, одраслу децу, негде. Овде живи сам, окружен том групом бараба које тероришу читав крај.

     Можда је требало то раније да ми кажеш.

     Шта би то променило.

     Нациљао ме је.

     Очигледно.

     Одједном ми је синуло.

     Чекај, чекај. Да није то тип пљоснатог лица са јаче истакнутим јагодицама и великим залисцима? Један мали смрда у скромној јакни, увек држи новине у рукама?

     Управо тај. Откуд знаш?

     Кад Вера и ја одемо у Маркет у куповину, он седи у бифеу.

     Значи тамо одлази. Приметио сам да негде пре десет седне у кола и одлази  у правцу Панчева, али се враћа после један.

 Да, у то време сам га и виђао тамо. С времена на време прилазе му људи, увек једни исти, чак и једна жена коју Вера познаје, поседе мало с њим, поразговарају, и оду. Неке од тих ликова виђао сам на југу Баната, видео сам ја овде много људи, а неке од њих и меморисао. Таксисти, пензионисани подофицири, кафеџије.

     То је, значи,  његова панчевачка група. Размењују информације.

     И ја сам то помислио. Он се увек прави као да чита новине. Запазио сам да ме пажљиво прати погледом, уочава све што радим, прати сваки покрет, региструје сваки детаљ, чак и оно што носимо у кесама, колико се задржавамо у маркету, на каси, да ли идемо у мењачницу, чак и у тоалет, да ли застанемо с неким да поразговарамо. Балкански шпијун.

     Да! Сећам се златних времена када смо мислили да је балкански шпијун карикатуралан, непостојећи лик, производ маште духовитог писца.

     Ја то никада нисам мислио.

     Али ниси ни веровао да ћеш срести таквог у својој близини и имати посла с њим.

     Нисам. Тако нешто – нисам веровао. О себи сам увек мислио као о неком потпуно неинтересантном за балканске и друге шпијуне.

     Вараш се. Ми не знамо шта њих интересује.

     И мислиш да ми он намешта?

     Сигуран сам. То не може да се докаже. Такође мислим да би Мута,  или било ко  од његових издржао паклене муке пре него што би га одао.

     У чему је ствар, Боро?!

     Не знам. Ја мислим да су они болесни људи, пуни мржње. Дошло је време – или они мисле да је дошло – да потврде свој значај. Вели, нисте ме досад примећивали на овом свету, много сте се курчили. А ја сам дуго био на маргини – е, сад ћу да вам покажем да и ја постојим, па ћу вас још научити да ме запамтите. Видео сам још једну необичну, бизарну ствар код  Кинеза. Он има ваздушну пушку и по васцели дан убија птице где год стигне. Недавно је наместио оптички нишан на ваздушну пушку, лудак замишља да има снајпер и тамани ситне животиње где год их угледа. Једном се хвалио да је убио педесет веверица за један дан, када је била најезда тих створења. Шта ти то говори? То је већ у домену психопатологије.

Знам, прошао сам већ све то, било је слично свуда. Али, ствар је у томе што су се мени живци истањили, не могу више ништа да поднесем, мучи ме неки немир, нека напетост, променио сам се, немам више стрпљења, немам такта, осећам се превареним, осећам се искоришћеним и баченим на депонију. Изгубио сам самопоштовање.

И ја сам, отприлике прошао нешто слично када сам отишао у пензију, рекао је Бора.

И, како си то превазишао?

Никада нисам превазишао. Лоше сам се осећао онда, ни сада није много боље. Идем на пецање да бих побегао од себе и својих мисли, својих проблема, невољама нема краја, чак се и не назире крај.

Зар је тако лоше?

Да, тако. Причаћу ти, други пут. А чини ми се да ће бити још горе. Што се тиче Муте, распитаћу се, дискретно наравно,  да сазнам колико могу, па ћу ти јавити. Знам да је ситан лоповчић и да ради за полицију. Они га не плаћају; плата му је то, што му прогледају кроз прсте за неке ситније пиздарије које чини. Он је психопат, мало стварно, а мало и глуми и крије се иза своје наводне неурачунљивости. Буди опрезан, ипак.

Виђао сам такве, није ми непознат тај тип људи. Али ништа немам од тог знања. Понекад искуство не значи ништа.

Значи, можеш да предвидиш и избегнеш неке ствари, можеш да удариш први, ако треба.

Ја – да ударим први? А да ставим нитроглицерин пре или после тога?

  Мута – шта да ти кажем. То је овдашњи Смердјаков. Живи у једном железничком вагону који је однекуд довукао када му се кућа напола срушила и постала ризична за становање. Са улице не може ништа да се види, све је зарасло у древни коров, до појаса. Некада сам ишао  код њега да купим глисте за пецање  и ужаснуо сам се…  Ја сам овде дошао неколико година пре тебе, па сам имао прилике свашта да чујем. Он је одлазио код сестара Пиварских. То су оне три ретардиране несрећнице, мало теже говоре…

Видео сам их, знам о коме говориш.

Код њих је одлазио, редовно. Њима су вратили неку земљу, оне су то продале и Мута је покушавао да им некако  извуче паре. Оне су иначе опседнуте мушкарцима. Не бих се упуштао у детаље.

Захвалан сам ти на томе.

Оне, међутим, имају брата од стрица, негде у Панчеву, који је то чуо, и најпре га је упозорио, да не одлази више код њих, а када Мута није послушао, онај је нашао неколико момака, ухватили су га ноћу, стрпали у кола, одвезли у непознатом правцу, скинули до гола у атару и мало се иживљавали на њему. Сам је причао да су му наредили да легне на земљу, а онда су га покрили једном даском преко које су тукли мацолама. Дошао је полулуд и измучен, одболовао пар недеља, и затим наставио по старом. Није се ни за длаку променио. Једино што више није одлазио код сестара Пиварских. Нападачи нису откривени, мада врапци знају ко их најмио; сумњам да их је неко и тражио. Тада Мута није имао Кинезову заштиту и покровитељство. Али сада неко стоји иза њега, штити га, па се зато осмелио; иначе, он сам никада не би имао смелости ни да помисли а камо ли да предузме нешто тако.

Бора је рекао да мора назад, у Београд; није хтео да остане на ручку. Имао је „крупних проблема“, тако рече, у гостима му је син и не може дуже да се задржава.

Испратио сам га до капије. Ушавши у кола, рекао је, гледајући преда се:

„Имам нешто за тебе. Кад одем, сврати до моје куће, не мораш данас, него када је рутински обилазиш, али сврати обавезно. У спаваћој  соби, у комоди поред кревета, налази се нешто за тебе. Узми то, може да ти затреба, нека се нађе.“

И пожелевши ми све најбоље, одједном крену пуном брзином  и оде.

*

Лежао сам, мирно, и у једном тренутку душа је кренула да изађе из мене и оде. Где ћеш, рекао сам, где си кренула. Она је оклевала неколико тренутака. Ајде, враћај се назад, рекао сам заповеднички, враћај се, кад ти кажем. И она се вратила. Какав је то начин! Ко те то научио!

„Како си?“.

 „Добро“.

Вера је стајала изнад мене и забринуто ме посматрала.

„Говорио си у сну“.

„Не спавам“.

„Нешто си говорио“.

„Учинило ти се. Спавај“

„Узми Flormidal  ако не можеш да заспиш, боље да то попијеш него да се мучиш; сутра нећеш бити низашта.“

„Ионако нисам низашта. Али узећу Flormidal, у праву си.“

„Немој се оптерећивати глупостима. И немој предузимати ништа на своју руку. Довољна је молитва. Бог нас чува. Ако намераваш да започнеш нешто вођен бесом, осветом, неће бити добро“.

Онда је почела да објашњава, смирено, стрпљиво.

Ако човек хоће да буде свој, он је већ на страни сотоне. Човек мора да стави своју вољу, своје мисли, своја хтења на управљање Богу, он мора да препусти Богу да  га води у дословном смислу речи; једино тако избећи ће да се нађе под влашћу сотоне. Чим човек хоће нешто по свом – значи да је већ на страни сотоне, јер не постоји трећа страна у космосу – нема неутралне позиције, то једноставно не постоји у хришћанској концепцији  света.  А много је јeдноставније служити Богу него сотони: довољно је волети Бога, с љубављу му приступити. Бог нас воли као што ми волимо своју децу, али не воли увек све оно што ми радимо. Докле год смо послушни – све је у најбољем реду. Онај који је на страни сотоне мора да се показује, доказује, да се трси да је неко и нешто. На Божјој страни је смерност и љубав – нема никаквог показивања ни доказивања. То је стари трик на који сотона од првог тренутка задобија људе (бићете као богови). До тада човек није знао шта је зло, знао је само шта је добро; од трена када је први пут послушао сотону врло лако је искусио шта је зло, то дете лажно схваћене слободе!

Ђаво је створење, није створитељ. Он је јак, јер је пун искуства, одувек привлачан, понекад леп, он може да погађа шта се збива у нашим главама (мимика, понашање, покрети), али не зна тачно. Бог зна. Ђаво не зна наше мисли, Бог зна. Ђаво наступа театрално, уме да саблазни. Он грми, он бљешти, он је помпезан. Бог, као створитељ говори тихим умилним гласом, као родитељ, што и јесте. Али ми смо већ толико огрезли у злу, да такве гласове једва чујемо, ретко кад и ослушкујемо, смирени, у молитви, али и заглушени буком коју ђаво свуда подиже око нас да би нас спречио да чујемо. Ђаво се доказује, и захтева да се и ми доказујемо, громогласан је и наметљив.

Ђаво не послује много око својих добрих ђака; зна да су они довољни сами себи. Он искушава добре и неискварене. То је за њега већи изазов.

Прво је стигла вест да Лаза није добро. Матеа нам је јавила. Болестан је, сместили су га у панчевачку болницу. Одлучио  сам да га посетим. Понећу  му пену за бријање Cien, и неколико бријача  Astor, јер  знам да их је увек волео.

Поподне смо отишли у Панчево, да преноћимо у нашем малом стану у Насељу.  Прегледали смо пошту која је у међувремену стигла, одвојили рачуне, остало није било вредно помена. Вера је, додуше, ревносно чувала све рекламе које су нам убацивали у сандуче. Позвао сам свог познаника, доктора Тошу; срећно је Панчево што га има. Рекао је да можемо да дођемо кад хоћемо. Рекао је и да је Лаза врло лоше.

 У Панчеву сам читао, вртео се у тридесет осам квадрата и чекао вече. Онда сам изашао  с Вером, без штапа, спорим ходом, улицом  Максима Горког, до велике раскрснице на пресеку Жарка Зрењанина и Првомајске. Посматрао сам саобраћај, све то комешање. Много цистерни, много шлепера са звучним називима фирми. Ту је и бензинска пумпа,  чак и регистрација возила, један вулканизер, две фирме за израду ПВЦ столарије, мала пошта, напуштена железничка станица. Беовоз изгледа више не иде. Ипак, понекад, касно ноћу чујем писак воза, одакле – не знам, са ове „наше“ станице није. То волим. Одрастао сам у градићу у крају испод железничке пруге и тај звук ми је остао у души. Зашто су укинули тај воз? Чини ми се, није било далеко време када је Вера свакодневно ишла на посао, у Београд тим возом и враћала се, поподне. Била је то најјевтинија, добра веза, поуздана, мада спора.

Ујутру смо доручковали  по две кришке интегралног хлеба, мало сомборског  сира „Президент“ и по једну чашу домаћег сока од парадајза. Изашли смо из насеља на главни излаз, у Жарка Зрењанина, скренули лево, па смо на великој раскрсници ушли у  Првомајску, онда смо њоме ишли још три блока, пресекли смо улице Максима Горког, Цара Лазара и Цара Душана, па смо скренули  у улицу Милоша Требињца, и возили поред зида Народне баште, све до улаза у болницу. Паркирали смо се у раскопаној блатњавој улици наспрам зида баште. Упали смо у неку бару, тако да смо једва изашли из кола. Вера је све  подносила боље од мене; увек је  она била мала добра чврста жена. Преко малог платоа доспели смо у круг болнице, затим смо ишли вијугавим пролазом, болница се реновирала, већ две године, али се чинило као да ништа није урађено и да главни послови тек треба  да буду урађени. Из отвореног шахта је куљала пара. Свуда је био разбацан грађевински материјал. Срели смо неколико запослених болешљивог изгледа, више су изгледали као пацијенти него као особље.  Лаза је лежао на инфективном одељењу. Наиме, он је изненада пожутео, па су га тамо послали. Мада је Тоша, одличан лекар, најбољи од Панчеваца које  знам, одмах закључио да није у питању инфективно обољење, задржао га је на свом одељењу, на чему сам му био неизмерно захвалан: Лаза је то заслуживао: одељење је било чисто и уредно.  Тоша је био један од ретких који је својим ауторитетом, без ексцеса, претњи, грубих речи, повишених гласова  и осталих глупости, држао све у најбољем реду.  Био је човек омаленог раста,  с брадом од три дана, и говорио је  својим хермафродитским гласом брзо, монотоно, прецизно и уљудно; у  њему никад није било ни трунке разметљивости, тако честе међу докторима већег ранга а нарочито онима који томе теже. Рекао нам је да Лаза има метастазе на јетри, зато је пожутео,  али примарно полазиште карцинома нису нашли. Колон су испитали, био је у реду, остала је простата, на ултразвуку веома увећана, нехомогена,  PSA огроман, троструко већи од горње границе дозвољеног, и простата је највероватније била у питању.  Лабораторијски налази, уопште,   били  су  катастрофални, трансаминазе изнад 500, човечееее! билирубини, АFP i CEA невероватни, написаћу рад о овоме, рекао је Тоша, а онда се упитао како је песник уопште још увек  жив, шта га  држи. Није могао да гута, па су прешли на парентералну исхрану, давали су му инфузије двадесет четири сата непрекидно. Зачудо, Лаза је био при чистој свести, и врло уљудан, као и увек.

Запрепастио сам се:  онако преболестан, Лаза као да више није био дементан. Вратило му се чак и расположење.  Одмах сам видео да је потпуно освојио Тошу, као и он њега, и трудио се да буде што духовитији. Почео је да прича неку стару анегдоту о својим Црепајцима. Тврдио је да је истинита и, мада му то  нико  није веровао, он је остајао при свом.

Неки Црепајац, матори момак, зарадио је много пара у сезони, и решио је да оде у Београд, да се мало проведе. Распитао се која је  кафана на гласу, како  би после могао да се хвали да је баш тамо седео и пио. Отишао је где су му препоручили и наручио пиће. Конобар, онако премазан, а засићен својим послом до одвратности, одмах је схватио с ким има посла. Наиме, Црепајац се споразумевао углавном помоћу пет отегнутих самогласника, при чему је тоном изражавао оно што би хтео да каже. Имао је ниско чело и отворена уста, разрогачене очи, и масну косу коју  је чешљао напред, онако како га је мати почешљала кад је пре пола века полазио у школу, тако да ту фризуру никада више  није мењао. На себи је имао ново, нимало јевтино одело, али му  је позади висио тур, до колена. Ишао је у раскорак, гузељао, како би се рекло. Шта желите да попијете, упитао га је конобар, изафектирано љубазан. Које је најбоље пиће које имате, хтео је да зна Црепајац. Имамо специјално пиче за специјалне госте, као што сте ви, господине, рекао је конобар; то бих вам препоручио.  Да ли је по вољи? Свакако. Конобар је отишао до оркестра и тихо, на уво, рекао певачици: „Имам да послужим специјалног госта, можеш ли да се испишкиш у чашу?“ Наравно, радо је пристала уметница, наравно да могу. Конобар се вратио с пичем и заинтересовано чекао да види какав ће  утисак изазвати на госта, тај нектар, love potion number nine.  Како вам се чини, господине, упитао је, гледајући Црепајца својим кротким, љубазним, округлим очима хуље. Ааааа, рекао је Црепајац муљајући поганим устима како би боље осетио aftertaste, ееее, одлично је. Конобар је задовољно климнуо главом; чак је и мало поскочио. Држао је госта на оку. Када је онај попио све, пришао му је поново и питао, да ли је по вољи још. Ееееее, може, рекао је гост. Превртао је телећим закрвављеним очима као да је почело да га хвата. Конобар је опет отишао до уметнице и тражио да поново напуни декантер. Не могу, рекла је она, кеве ми, Стојане, не могу. Па шта да радимо, гост тражи још, а ти не можеш… Иди код баба Цане у кухињу, замоли је, учиниће ти, она пишки сваки час. Конобар је  отрчао у кухињу, замолио баба Цану за услугу и она је, разуме се, пристала. Брзо се вратио с новом туром специјалног пича. Сада је још радозналије и напетије чекао гостову реакцију. Знате, вајкао се, онога што сте малопре попили нажалост немамо више, али ово је врло слично –како вам се чини? Добро је, рекао је Црепајац зналачки, само се мало осећа на буре.

Када смо полазили, Лаза ми даде знак да се сагнем, хтео је нешто да ми шапне.

Знаш, уопште није тако страшно како се нама чини.

Разумео сам шта ми говори мала жута чиста водена животињица.

Онда смо кренули у неопходне куповине по граду.

Маркет нам је одувек био најпогодније место за паркирање. У бифеу обавезно седе полицијски доушници. Сви их знају, чак и ја, и они мене знају, мада се никад званично нисмо упознали. Ту долазе и њихови сарадници из околине, да размене информације. Сигуран сам да многи од тих људи раде за џабе, из љубави. Не могу друкчије. Такви су. То је јаче од њих. Порок над пороцима. Осећај да имаш тајну моћ над људима, не власт, него моћ. То их опчињава. Има и једна жена-доушник. Доушница. Сви знају ко су они, нико неће да разговара о томе, избегавају тему, прелазе преко ње без речи објашњења, скрећу поглед. Такви смо. Они су такви какви су, а ми – никакви. Зато нам тако и иде. Овде никада није било морала, поштења, правде, грађанске храбрости, ми не знамо честито ни шта је то.

Занимљиво је то, код доушника. Понекад, као да се забораве. Али, ипак мислим да то намерно чине; могу да се контролишу, али у једном тренутку неће:  излазе из илегале и почињу отворено да те испитују, гледајући, намрштено, у зенице. Питања се ређају, једно за другим. Као да желе, да морају да покажу да оно што си чуо о њима, није лаж. Да, истина је, раде за полицију и они те сами с времена на време на то подсете. Дешавало ми се то неколико пута. Мислим да је у таквим тренуцима најопасније презриво се насмејати и окренути им леђа, отићи; мислим да се то скупо плаћа, убрзо, или касније. Има код њих доста компулсије, има и страсти. Морално, нема потребе квалификовати те људе. Они су изван морала. Они не знају ни шта је то. Њих опчињава тајна моћ коју (мисле да) поседују, али их истовремено, попут неиздржљивог свраба или хроничног бола копка што је та моћ тајна, што не сме јавно да се прикаже, и примени. Они опстају уз сваку власт и надживљују све њене промене. Власт се мења, они не, они остају. То их бодри, крепи, снажи, држи у ерекцији, надахњује, разгаљује, увесељава, надима им плућа, подиже адреналин. Испада да су моћнији од власти. Они не страдају. Они се не мењају. Они наслеђују једни друге, у породици. Њихова деца су повлашћена, а да то нико не зна, нико не може да уочи корене њихове моћи, њихових веза, нико не уме да објасни зашто лакше пролазе у неким ситуацијама него други, како они не добијају позив за мобилизацију, или, ако добију, онда у месту где живе, како се запошљавају са најскромнијим квалификацијама и имају пензије од педесетак хиљада. Спискови доушника велика су тајна која се никад не објављује, законом су заштићени. Све тајне у Србији су пале, ништа није свето, само доушничка тајна није пала и никада неће. То је једина српска светиња. Србија је увек била пандурска, ако је веровати Ђури Јакшићу, па и Вељку Петровићу. Увек је било исто, вели Проповједник: „Што је било, то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“.

На зеленој пијаци увек сам се добро осећао. Волим пијацу, то комешање народа, има нечег исконског, здравог и нормалног у том призору;  никада ми се ништа лоше није десило на пијаци. Неколико пута набасао сам на зловољне продавце, једноставно сам прошао, нисам се упуштао ни у какве дискусије, далеко од тога, само сам продужио, и све је било у реду. Од деведестих, страшних деведесетих, стекао сам навику да увек купујем само оно најјевтиније. Мајице, пар кинеских гаћа, чарапе, средства за хигијену, само оно што је најјевтиније, друго  не узимам у обзир. Понекад сретнем познате фаце, из места по Банату у којима сам радио, увек се сви љубазно јаве, неки би хтели и да поразговарају, али ја немам ту жељу, климнем главом, кажем добар дан, и прођем. Доста је било. И превише. Волим да гледам гомиле зелениша, шаргарепу која је нестварно велика, крупна, правилних уједначених облика. Споља гладац а унутра јадац. Тако је са храном, тако са другим,  заправо свим  производима, тако је с људима. Форма без суштине, сјајна љуштура без садржаја. И то је, између осталог, глобализам, то су модерна времена, а мене је време, је ли тако, увелико прегазило, па ће свак да каже, матори баксуз није у праву, све је у најбољем реду, ту и тамо може нешто да се поправи, али у основи све је подношљиво и не треба нам неки стари намћор коме  је криво што је остарио, ухватила се маховина по њему, још мало па ће кере да га запишавају, не треба дакле један такав, (овакав) да нам тумачи шта се у свету променило на горе, а променило се све. На горе, наравно. То је хришћанска концепција света и историје. Идемо ка неминовном, горком крају,  где  ће бити плач и шкргут зуба. Међутим, када сам био студент, медицинску етику нам је предавао Јоца Марић, тада веома млад почетник, оптимиста,  декларисани атеиста с дугим  трепавицама и умиљатим швалерским погледом који се лепио за све женско у његовом видокругу. Рекао је да је „морао да прође кроз целу филозофију“,  да би предавао етику; читајући античке филозофе, често је наилазио на жалопојке стараца што се омладина покварила, нико никог не поштује а времена тешка… Не знам да ли је променио мишљење, много касније, када је и сам доживео понешто од свега тога.

Када смо стигли, застао сам испред Борине куће и слагао Веру да морам да одврнем главни осигурач, јер је Бора заборавио да то уради. Упалио сам светло, отишао у собу и отворио једину фиоку у малој комоди поред кревета. Испод гомиле плаћених рачуна налазила се једна мала прљава платнена торбица, и у њој пиштољ.

                                    – Наставиће се –

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!