Александар Несторовић: Вуду Деди на облаку седи 3

Миран живот

„Прођите се човјека, којему је дах у носу; јер шта вриједи.“

Исаија, 2.22

Ходао сам по нашем непрегледном дворишту и дисао и осећао да сам жив и то ми је било довољно.

За то време, Вера је радила у својој башти, по сат-два дневно, или колико је било потребно и све јој је ишло од руке: она је познавала биљке и волела их. Имала је опрезне, промишљене покрете, али знам да је брзо мислила и брижљиво крила ту своју особину, Вера је мало говорила, али је увек понешто радила, радила је скоро без престанка, ретко сам видео да се одмара, и све је стизала. На свој тихи, успорени начин, она је најчешће увиђала ствари пре мене и обично је била у праву, што сам ја, разуме се, нерадо признавао, али што смо дуже живели заједно, све сам чешће морао признати да су њене процене како људи тако и збивања, бар на дуже стазе, биле боље од мојих. За разлику од мене, Вера није била малодушна. Одрасла је поред Јегричке, у срцу Бачке. Разгледала је леје купуса, дуго и пажљиво, као да их први пут види. Одлично је познавала свој посао, била је агроном, од ње сам први пут чуо многе ствари о којима до тада нисам појма имао али којима је она маестрално владала и примењивала у пракси без  сувишне приче, док сам ја, што се хортикултуре тиче, одувек био само потрошач. Објашњавала ми је: ово је футошки купус, он се боље раскува од хибридног, и укуснији је. Хибридни купус је чвршћи и лепши на изглед, он је и тежи од футошког, не нападају га инсекти. Футошки је лакши, главица је мало спљоштена и има двадесет шест листова; када је зрео око корена мало испуца, и спољни лист се мало одвоји; више га нападају бубице и теже га је заштитити.

Свака част! Читава наука!

После кише испаравао је асфалт на друму. До сутра ће набујати трава, зеленило. У мају, пре осам увече, још се види напољу. На улицама нема никога. То су погрешно звали мртвило. Није то мртвило. То је дивно. Тек у Панонији почео сам да дишем, живим, постојим, само  да трајем и да тога будем потпуно свестан и неизмерно захвалан што ме још има. Самоћа је благотворна. Једино самоће никад доста.

Разгледао сам шта су мајстори Словаци урадили на кући и око ње. Добро су урадили. Остао је незаграђен део дворишта; то смо оставили за касније. Та кућа, „на лакат“ иначе споља ништа посебно, била је изнутра пространа, имали смо вишак соба,  и могао сам са задовољством рећи да никада у животу – а селио сам се често, врло често – нисам имао толико свог простора на располагању. У поређењу са нашим тескобним станом у Панчеву, ово је одлично. Још ако се кућа буде добро грејала, што је тек требало проверити, можда неће бити потребно да зиму проведемо у Панчеву. Увели смо централно грејање. Ја сам, наравно, у почетку био против. Само за нас двоје – превише је. Али пошто смо већ затекли котловницу и подрум, Вера је сматрала да то треба искористити, и ја сам пристао. Пренео сам своје књиге и полице, сместио их  у собу која није гледала на улицу и ту сам, углавном, проводио време. Тиме је станчић у Панчеву био растерећен тако да се у њему могло дисати и кретати, а ја сам добио своју библиотеку. Приликом саме куповине добро смо прошли. Уз Веру сам научио да планирам, можда касно, али научио сам. Припремајући се за мој одлазак у пензију, и не желећи да нас догађаји затекну неспремне, требало је прво да се сложимо око локације. Где год одемо, бићемо странци, рекла је Вера.  Деценијама сам живео далеко од мог градића поред Мораве, отуђио сам се и од предела и од људи, и решио сам да останем у Панонији. И са Вером је било нешто слично. Желео сам да се опустим, негде, било где, без икаквих обавеза. Године су прошле док ми није постало јасно: највише времена сам изгубио журећи. Тада сам правио и највеће грешке.

            Никада не могу Вери заборавити ту доброту: договорили смо се да останем у Панчеву док буду трајали радови на реновирању.  Одлазила је  рано изјутра, надгледала мајсторе и враћала се увече у Панчево.

            Верин син и снаха и Верин унук, њихов Бошкић често су свраћали код нас. Волео бих да је то било још чешће. Није ми сметало што нас ти млади људи нису схватали сувише озбиљно: био сам уверен да  појма немају, док су они мислили да је мене време одавно прегазило; мислим да нисмо грешили, ни  они, ни ја. Моја актуелна немоћ показивала је и неке добре стране, ма како то необично звучало; омладина се помало спрдуцкала са мном, а мени је то донекле годило: био сам ослобођен свих обавеза.

Подразумевало се да ми нисмо имали ништа против да причувамо Бошкића кад год треба. Бошко се од свих највише везивао за мене, мени је то ласкало а његове родитеље није забрињавало; верујем да је Бошко потребнији мени него ја њему и да управо он мене и не знајући чува више од неких лоших ствари, него ја њега. Не умем да објасним зашто сам био и остао уверен да је веома важно да баш ми пренесемо на Бошка бар делић оног искуства које се накупило у нама. Дубоко у себи, стрепео сам да нисам у праву. Међутим, често смо разговарали о томе, како млађе генерације воде неприродан начин живота, како мало познају овај свет осим оне његове стране која подразумева похлепу и уживање. Ако ништа друго, требало би да Бошко види природу, животиње, шта је од тога могао у Панчеву да види, у стану су имали само пекинезерку Лелицу и корњачу Гертруду, па и то само  накратко. У Бошковом узрасту проводио сам време поред Лозничке реке; текла је одмах иза наше куће, у крају испод пруге. Тећи ће и када мене више не буде и кад нико неће ни знати да смо постојали нити ће то икога занимати…Претенциозно су је називали река, јер беше тако мала да се увек запитам треба ли да јој пишем име великим словом. Извирала је негде на Јелици и самоуверено пресецала градић идући ка свом ушћу у Мораву, доле, ниже, на то ушће ретко сам одлазио, било је неприступачно, мочварно, зарасло у шибље, трску и коров. Али ту, близу, био је и један грм жуте врбе, нисам на другим местима видео такав; у њеном корену направила је гнездо ласица и ту је живела са својим младунцима. Сећам се огромног склупчаног смука насред стазице на бедему којим смо ишли до Мораве. Није нам дао да прођемо. Био је надрндан, и љут, само је шиштао и палацао и ми смо прво стали, па смо га заобишли у широком луку и продужили даље, било нас је срамота да се враћамо кући, смејали би нам се. Кад смо се враћали с Мораве, није га више било.

-Уплашили сте се?

– Не, нисмо. О томе и говорим. Нисмо се уплашили. У томе је ствар. Већ смо знали да у Морави има белоушки а  у трави  смукова и знали смо да змија, што је већа, то је мање опасна. О томе ти говорим: није природно, а нема ни потребе да све научиш из књига. Нико од нас није био ни постао Сартр. Понешто мораш и да доживиш, да осетиш, опипаш, да те заболи, да се испрепадаш и да савладаш страх, да пропатиш, на пример, подсмех, понижење – и да наставиш даље. А не да проведеш вечност гледајући у дисплеј мобилног.  Предвече, док је сунце залазило иза Овчара, мој деда је блинкерисао на Морави. Врбе су мирисале. Није било пластичних кеса по њима, уопште нису постојале кесе, Морава је била жива, дисала је, била је у исти мах и смерна и лепа и некако своја. Понекад би, одједном, штука или буцов бучно пљускајући намрешкали мирно огледало реке. А Дунав? Дунав је превелик и прејак за мене, и моје године.

            Увече смо се враћали кући и учили за сутра. Сто застрт мушемом, шкиљава сијалица на плафону. Школска лектира. Дундо Мароје, Кир Јања, Влак у снијегу. Шта је мени Дундо Мароје? Ко је Кир Јања, чиме је тај цинцарски психопат заслужио да о њему читају деца школског узраста негде поред Мораве?! Ко нас је наказио, ко нам се ругао, зашто, како је могуће да се нико није побунио, зашто је потребна  временска дистанца и много труда и храбрости и накнадне памети да би се доказало оно што је очигледно, сада,  када више никоме то није важно…

-Хоћеш ли један бенседин?

– Не.

-Била је тешка она зима када си се разболео.

-Знам.

-Много нам је помогло када си неочекивано добио јубиларну награду за тридесет година службе.

-Јесте. Добио сам. Променио се директор; дошао је Србин уместо Словака. Било је добро и што су те паре дошле неочекивано, и што су уопште дошле. Ишчупали смо се, тада, јер…

-Не помињи.

-Срећом, прошло је.

-Да ли је , питам се.

-Била је сува зима. Децембарски мразеви трајали су три недеље, до католичког Божића.

-Тада смо имали пет мачака.

Држао сам их затворене у подруму зграде и редовно им носио храну, одличну храну; оне су у почетку користиле сваку прилику да искоче напоље, али касније, када су мразеви постали јачи, остајале су у топлоти и сигурности подрума. Паметне животиње. Себичне, самовољне и паметне зверке…

Ућутали смо, па сам мало слушао Joe Passa, Better Days. Гитара ми је увек много значила. Онда сам се вратио на нешто старије ствари. Howard Roberts, H.R. Is A Dirty Guitar Player. То је било још боље, 1966. година. Крв је почела брже да ми струји и облила ме је топлота. Пријало ми је да начиним неколико корака по соби. Вера је држала на крилу „Semper idem“ Ђорђа Лебовића, али није читала.

Знаш, рекао сам, мени је онај призор однекуд познат.

Знала је о чему говорим. Недавно смо гледали серију „Екатерина“ невиђене визуелне лепоте, раскошну, опојну,  бриљантну. Екстеријери су ми били присни, имао сам осећај као да сам  већ био тамо, као да сам све то већ видео, и доживео, као да ми је све то добро познато. Вера се нервирала.

Начитао си се тих Руса, зато ти је познато.

 Не,  није то у питању, начитао сам се ја и других, али амбијент ми није присан. На пример, када гледам неки призор из Аустралије, она црвена земља, стене необичних, застрашујућих облика, па онда онај њихов bush, ја немам такав осећај; то ми није блиско. Али, код Руса, она шума поред пута, црква у даљини, река, тополе и брезе поред ње –  ја сам био тамо!

Хоћеш да кажеш да си у претходном животу тамо живео?

Она није волела такве теме; није волела да се ствари уопште тако постављају. Била је верник и није глумила ништа; она је стварно веровала. Али ни ја нисам глумио ништа.

Ти знаш моје мишљење о томе, рекла је.

Знао сам. Међутим, она није могла да оповргне аутентичност мојих осећања, мада је хтела, јер та осећања нису била рационално заснована па се таквим аргументима нису ни могла демантовати. Она је имала своју веру а ја свој стент, а изгледа и депресију у зачетку.

Шта хоћеш да кажеш, да постоји неко рециклирање душа? То нису хришћанске идеје.

По чему ми знамо да смо бољи од преостале две трећине човечанства?

Ми смо друкчији. Свиђало се то некоме или не, ислам и будизам су на далеко нижем ступњу од хришћанства између осталог и зато што је хришћанство једина религија која има живог Бога на небу, Исуса Христа: ниједна друга религија нема на небу свог живог заступника, свог живог представника, своје величанство, свога заштитника, небеског оца, али га хришћанство једино има. Пророци ислама, Мухамед, и будизма, Гаутама Буда су умрли. Они нису на небу, Христос јесте.  Божји Син је на небу, са својим Оцем, Господом Богом, и Он је посредник и веза између Бога и нас. Он је жив и ми очекујемо Његов повратак. А та твоја Русија…Сва та побожност која је претходила револуцији, звоњава, уздисање, крштење, како је све то отишло у прах пред најездом да не кажем чега! Па њихови класици, приче о широкој словенској души, саможртвовању! Погледај само како доживљавају љубав, сети се Ане Карењине, то је мучење, и онда упореди са Французима, са једном мадам Бовари на пример…

…која је све то много боље избалансирала тако да  сви  буду задовољни!

Баш тако!

Кажу да нема народа који је више читао.

Претерано читање код Руса било је бекство од неподношљивог ругла стварности, као што је њихово фамозно играње шаха представљало иживљавање агресивности на један безопасан, друштвено прихватљив начин.

Кад некога мрзиш, у свему можеш да нађеш нешто лоше.

Не мрзим ја никога – мирно је рекла Вера – али морамо сачувати неку критичност.

А боготражитељи?

Берђајева поштујем, у сваком пасусу осећа се да верује.

Мени је и Лоски добар. У ствари, сви су добри – Шестов, Мерешковски, Соловјов, Хомјаков, али Лоски ми баш одговара.

Па он пише само о Достојевском, како можеш да читаш бесконачне варијације на исту тему?

Знао сам да ћеш то рећи!

Мени су најбоље успомене Ане Григорјевне, оне његове јадне и несрећне друге жене. Несрећница, толико млађа од њега, шта је све морала да истрпи живећи с тим чудаком.

Ти не правиш разлику између писца и дела

Пре неки дан си говорио како је ту разлику тешко направити.

Јесам,  рекао сам. Извини.

Није било први пут да Вера није могла да ми објасни те deja vu феномене, који су се код мене, не тако ретко јављали;  њени одговори су бивали све опширнији и нејаснији што се више трудила да ми објасни, што се дешава код тако тешких тема. Зарицао сам се да то више не помињем.

Види се да Бора утиче на тебе – рекла је –  читалац „Трећег ока“.

Престар сам за било какве утицаје.

То говори твоја сујета. Ипак, утиче.

Бору сам познавао од раније, био је приближно мојих година, пензионер, водио је порекло из градића, али није много говорио о својој родбини па га нисам ни запиткивао. Живео је у Београду, и овде, у околини Панчева купио је кућу где би могао да проводи лето пецајући на Дунаву и Тамишу. Замолио нас је да нам на јесен остави кључ и да му припазимо на кућу колико је то било могуће.

Увек су ме налазили и за рукав вукли људи који су ми се некако и нечим наметнули а не они с којима бих ја волео да разговарам  и да се дружим. (Бора никако није могао да се сврста у ту групу!) Зашто је то било тако? Не може се рећи да нисам имао критеријума ни јасно дефинисаних жеља, којешта, знао сам ја врло добро с ким бих волео да поседим и неку реч прозборим, али то из неког разлога није било могуће. Тако је испало да сам већи део живота траћио своје време и енергију на људе који ми готово ништа нису значили, па и на оне који су ми ишли на живце, којима при сусрету ни здраво не бих рекао или их чак не бих ни приметио, само да су околности биле друкчије. Или, да сам ја био друкчији? А најмање сам времена провео с онима који су ме волели, помагали,  бринули о мени, увек се нашли у невољи када ми је  било потребно, спасавали ме, храбрили и бодрили. Њих нисам виђао годинама. Како је то лоше сложено! Као да сам био дужан и обавезан да копним, смежурам се и усахнем поред оних и због оних који ми ништа нису значили већ су ме чак и малтретирали и зло ми чинили.  А за оне који су ме волели и које сам ја волео, као да никада нисам имао времена. Мислио сам, доћи ће и то на ред, надокнадићемо пропуштено, биће прилике, али не, неће! Једноставно, то није било могуће. Време је исцурело, извукло се ниушта. „Пазите на вријеме, јер су дани зли“, каже Павле Ефесцима.  Ја нисам пазио. Сви моји мили и драги су поумирали, били су престари, други, они млађи, живели су предалеко, мој најближи друг из детињства и сад живи у Barrow, Alaska, у најсевернијем људском насељу на свету!Да ме је питао, као што срећом, није, зашто се нисам јављао 35 година, шта бих могао да му одговорим? Зато што није било интернета. Зато што нисам имао пара за авионску карту до Енкориџа, а затим за још једну до Бероуа, јер до тог места нема копненог прилаза? А зашто се он није јављао? Од чега је бежао, иза поларног круга, у недођију? Сада смо се бар редовно дописивали.

Ако сам већ изневерио све који су то најмање заслужили, зашто се онда питам у чему је мој грех, и откуда овај немир, ово чудно расположење које се јавило неочекивано и све више осваја?

Бора је често био љут, упадао је у неке афекте, бивао је чак и фуриозан, говорио као навијен, огорчен на све и свакога, ништа му није било свето, све је било црно и безнадежно, све је рушио у прах и пепео својим басом, сецкајући речи на слогове при чему је његов језик био упечатљив више него прецизан, а мисли недоследне и често неразговетне. Бора није читао мање од мене, али ни више, он је, једноставно, читао неке друге ствари па чак и „Треће око“ (Вера је рекла истину) које ја нисам могао да поднесем, а Вера још мање, па онда парапсихологију, езотерију, Кастанеду, Антони де Мела, Колина Вилсона, Рудолфа Штајнера (њему најдражег), лечио се алтернативном медицином и хомеопатијом, мада се мом бившем послу никада није подсмевао, веровао је у метемпсихозу и реинкарнацију, посезао чак за Алексисом Кроулијем и мадам Блавацком – укратко, Бора је дубоко застранио, он уопште није био хришћанин и, када бисте му то рекли, он се није узбуђивао, већ би се само цинично загледао у очи саговорнику и говорио, па шта.

Мислим да је већ  задњи час  да се бар једном тргу да име Трг жртава New Agea.

Није он нападао хришћанство, далеко од тога; он је тврдио да му оно, једноставно, није било довољно, нека хришћанска објашњења нису га задовољавала, није то било оно што је очекивао, па је тражио нешто друго, не нешто више, него друго, нешто што је могао разумети, што би за њега било пријемчивије, а што би га испунило и успокојило. Разуме се да није практиковао молитву. Уверен сам да није схватао ни њен значај нити је искусио њену моћ. Да ли је знао шта тражи? Да ли је био начисто са самим собом? Понекад није изгледао добро, мада се ретко жалио на здравље, имао је црно халониране очи, отекле капке који су често добијали тешку модру нијансу, дешавало се да муца кад говори или да му промакне нека погрешно изговорена реч;  све је он то  знао и примећивао, али је тврдио да му се то дешава само када је изузетно уморан или превише узбуђен, изнервиран, раздражен или расејан због проблема сасвим друге врсте који нису имали никакве везе с темом о којој би тренутно говорио, и ја сам то  прихватио па нисам ни инсистирао на детаљима. Никада није рекао од чега је преморен, нити је много причао о свом личном животу. Грмео је о људском егоизму. Знао сам једино да има госта, дошао му је син, момак од 23, из неког давно пропалог брака. Разумео сам ја врло добро, да су му лични проблеми били  неподношљиви, па их је уопштавао и пројектовао  говорећи о народу, политици и свему што није његов сопствени  јад и безизлаз.

-Реци ми, има ли себичнијих створова од нас? – забрундао је својим сакадираним басом; онда је навео мноштво примера, у рафалу.

-Није баш сасвим тако. Тачно је да бисмо заборавили шта је пожртвовање, племенитост, несебичност да не беше поплаве маја 2014, када се показала и друга, светла страна душе овог народа, показало се нешто за шта смо мислили да је давно нестало, ишчезло, изумрло, а то је солидарност. Поуздано знам да су на једном пункту позвали стотину људи да носе џакове с песком на насипу. Јавило се две хиљаде. То не може да се оспори. Верин син је био тамо.

            Бора је климнуо главом, али нисам био сигуран да ме је уопште чуо; ишао је за својим мислима. Почео је да говори о корупцији, безакоњу, највише о страначком запошљавању. Професија је уништена, никоме не треба. Од понуђених радних места остала су она која се добијају постављењем, именовањем. Али не можеш именовати некога за неурохирурга, па чак ни за аутоелектричара. …најлакше је, и најисплативије, бити политичар. Како да постанеш политичар? Прикупиш неколико хиљада потписа, и то је то… Можеш ли постати неурохирург, или пилот тако што ћеш прикупити неколико хиљада потписа? Немогуће. Даље су у његовој причи биле  све офуцане теме, о правосуђу, непоштовању закона, мешању политике у све и свашта, бла-бла-бла.

И где је излаз? упитах.

У демократији…

А ја ти кажем да једино ту није. Оно што видимо од данашње демократије, владавину најнижих и најглупљих, није њено изопачавање, као што ми волимо да мислимо, него се показала њена суштина. Глупаво биће демократије је огољено. Демократија је скинула гаће. Није она злоупотребљена па нам је потребно њено усавршавање и реформисање јер је она забога најбоље од онога што се у уређењу друштва и односа у друштву нуди, него је управо у суштини таква какву је данас видимо – владавина олоша. Уважавање квантитета је основно демократско начело. Већ само прихватање тог принципа подразумева одустајање од елитизма и свега врхунског. И није толико опасна борба за демократију, колико њено остварење.

Па где је онда излаз?!

У вери. Овај народ још није примио Христа.

Какав год да је, Бора је био један од ретких који је прихватао разговор о мојој омиљеној теми , нашем готово урођеном осећању инфериорности у односу на Запад. Били су то мучни разговори који су дирали и позлеђивали ту нашу рану, нечег слаботињског, јадног, инфериорног у односу на Запад. Зашто смо чачкали по тој рани? Јесу ли такви разговори били неопходни? Да ли смо могли да их избегнемо? Да ли је требало да ту тему заобиђемо, прескочимо, прећутимо?

Бора је увек држао страну Западу.

На Западу је неговано знање и практичност, ratio, тражење и изналажење јевтиних решења која би олакшала људски рад и доносила већи профит, што је за њих одувек било најважније. На Истоку је негована сујета, па онда потчињавање ауторитету, прихватање његове неприкосновености и свезнања. На Истоку су увек тукли по устима онога који би нешто покушао да каже.

Немој, молим те! На Западу, као, нису?! Не терај ме да ти наводим примере.

Не треба, знам.

Од Сократа…

Не треба, не треба, у праву си; дозволи да довршим. Уосталом, ми не живимо на Западу. Говорим о овоме овде, о нама. Суштина је овде остала иста до дана данашњег, упркос такозваној демократији или њеном привиду, њеној карикатури, шта год. Зашто се Лутер, или бар Томас Мор нису појавили на Истоку? Чак је и реформација изостала, заправо јавила се њена малигна алтерација, са закашњењем од три столећа, у облику  бољшевизма. Замисли то ђавоље семе, које пало на плодно тле урођеног егалитаризма, како је обилне плодове морало дати.

            Од онога што је увезено отуд много се није примило, или је изникло на погрешан начин. Ту спада и демократија.

Зашто смо баш нас двојица били осуђени да потежемо тако тешке теме? Да ли смо морали? Откуд та компулсија? Споља сигурно није. Или, можда јесте. С друге стране, неко мора да промишља судбину народа, не можеш живети као глувонем, без свести, без мисли, без ичега. Апостол Павле каже, „Браћо, не будите дјеца умом.“

Напољу се смркавало. Кроз прозор сам видео како Вера скида веш који се осушио на штрику и говори нешто Бошкићу, који се врзмао око ње. Устао сам и упалио светла. Долио сам вилијамовке Бори, ја нисам смео да пијем. Била је то домаћа вилијамовка, јача од оне из радње и то ми није одговарало.

            Пустио сам Кенија Барела, Midnight Blue.  Знао сам да Бора воли тај кристални звук гитаре, јасан и дефинисан, као што то бива када белци свирају џез. Ћутали смо и даље.

Онда је гост пошао кући. Зауставио сам га за тренутак. Пре неколико дана, у подруму сам случајно нашао нешто, што ће њему много да значи. Био је то један комплет оригиналних уникатних воблера ручне израде, чувени Ugly Duckling, ремек-.дело инвенције и љубави према риболову коју је мој школски друг, Алекса, наследио од свога оца. Бора није могао да верује својим очима! Прави,  племенити Ugly Duckling мог Алексе, творца те светски чувене марке воблера, направљен много пре него што су се појавиле многобројне имитације и фалсификати. Алекса је седео  у свом малом стану у градићу, слушајући, тихо, блуз и мотао најбоље мамце које је овај свет икада видео.

Човечееее!, рекао је Бора, човече…

***

…можда најлепши тренутак у току целог дана.  После кратке шетње долазим у стан. Прилаз поплочан циглом. Магла се још није разишла, њено прамење лебди и врлуда између шимшира и туја. Гомила опалог лишћа свих боја испод столетне липе. Улазим у топли стан и пресвлачим се у безоблични удобан кинески дукс…

…Шта има за ручак, питам. Говеђа супа од коцке, кромпирићи, одличан сир, зелена салата и пита од јабука. Тако је одговорила Вера. У низу, рафално. Здрав ручак. Ни грама меса. На то су спале све моје потребе: мало дијеталне хране и да ме нико не узнемирава.

..Већ две недеље су велике магле.  Дешава се да се магла повуче током преподнева, а затим око подне изненада опет покуља однекуд из атара и тако остаје целог дана. Понекад се повуче током ноћи на сат-два, и онда се укаже ноћно небо, месец, звезде, али се убрзо затим изнова спушта.

То предуго траје и већ увелико смета Вери, која добија опструкције, чак и wheezing. Мени, зачудо, не смета. Призор је леп, и мистичан. Излазим до радње у куповине, враћам се поред гробља, мада не морам туда да прођем.  Камени парапет ограде, са богато испреплетеним патетичним украсима  од кованог гвожђа, праменови магле  између споменика, врана на грани огромне старе смреке, уплашила се, гракнула и одлетела обрушавајући сипко иње, најзад сва та тишина – никакве нелагодности у мени не изазива. Напротив, осећај је прави, аутентичан, нимало ме не изненађује: то је смирење. Хвала Ти, Господе.

                                                                    *

Напољу је два степена изнад нуле, све је мокро, коловоз и кровови, дрвеће, симс на прозору, влага виси у ваздуху али не пада киша, све је врло чудно, видљивост је свега неколико метара, ипак возила иду, споро, али иду… Поноћ је, појачао сам грејање. Некад сам волео да гледам пламен, то смирује, улива веру и оптимизам, прија и души и телу. Вера је увелико заспала; није се одмарала преко дана и умор је савладао већ после једанаест. Ставио сам слушалице, слушам Пахелбела и, нешто радије  Хендла. Тек после очеве смрти почео сам више да слушам и заиста схватам класику; тек тада ми је пријала. Играм шаха с компјутером, ретко побеђујем. Повремено изађем у двориште, и пушим. Када ми је мајка умрла, добро сам поднео. Али када ми је читавих седамнаест година касније умро отац кога сам неговао до последњег часа – било је страшно. Страшно!

***

Негде између пет и шест ујутру, не знам тачно, почео је да пада снег. Гледао сам према уличној сијалици како пада, густ и упоран, у свечаној тишини. Одавно се нисам радовао снегу, као и већина маторих људи, али сваке зиме осетим неко примордијално задовољство када видим први снег. Отишао сам у котловницу и са припремљене гомиле дрва узео две полуоблице, букову и церову, а затим три велика пањића. Ложиште је било велико, и све је то могло да прими. На дно, на сам жар, ставио сам најпре два мања дрвета, па преко њих два већа – треће ипак није могло да стане. Ватра је одмах ухватила.  Моје мрњавчевићке су ме посматрале из својих ћошкова пријатељски жмиркајући. Мачка, мали кућни лав је исто што и јапанско дрво бонсаи – минијатурна копија нечег много већег, за кућну употребу. Просторија је мирисала на дрва и на мачке.

Нашао сам Телемана, концерте за обоу. Напољу је и даље падао снег. Телеман је живео 86 година. У своје време био је, кажу, познатији од свог савременика, Баха.  Умро је тридесетак година пре Француске револуције. Да ли је мислио да живи у стабилном свету који се никада – али баш никада – неће променити? Волео бих то да знам. Код Баха налазим нешто више оптимизма, и енергије. Била су то времена када се свет још надао добру. Када су откривени нови континенти, нови светови, мора да је све изгледало пуно обећања, још је нечег било пред људима, нека Божја обећања тек су морала бити испуњена и људи су чекали и веровали и борили се. Волим барок. Онај замах стваралаштва који је тада започео, потрајаће негде до 1914, да се после тога не понови, можда никада више…

Али, хришћанство је унело смисао чекања у животе људи.
Хитро бележим: „Наши прави проблеми, темељни, основни, они из којих се без остатка могу извести остали, јесу сиромаштво и примитивизам, можда не баш тим редом, али то је ионако свеједно, у сваком случају ми смо сиромашни и примитивни. Ниједна политика није створила те проблеме, али их је свака продубљавала и обавезно отежавала њихово решавање. Политика не може да реши проблеме, она их ствара. Ако питаш, која политика, рећи ћу – свака. Чак и кад је поштен и добронамеран, политичар иде за својим небулозама и тражи да га следе и онда кад прави нагле заокрете у својим замислима. Он то очекује безусловно од својих следбеника. „Јер који воде тај народ, они га заводе, а које воде, они су пропали“ каже Исаија,9.16.Та два основна наша проблема могу се решавати само стрпљивим радом и учењем кроз низ генерација. „Политика је малигни процес на друштвеном организму. Она служи себи. Од људи, од народа, тражи много. Малигне ћелије су највећи потрошач драгоцених аминокиселина, отуда језиво мршављење тешких болесника, малигна кахексија. Познајеш ли политичара који не зна како ће да плати рачун за струју, који не може да састави крај с крајем, који нема двеста динара за превоз до лабораторије да да крв на анализу када је болестан? Немој долазити, седи ту где си“.

Мејл је отишао у Бероу, Аљаска, моме другу из детињства.

*

Изјутра отворим пошту, кад оно, мој познаник, Јан Хавелка, зубар, послао ми слику. Нешто лепше одавно нисам видео! Знао сам да је Јан уметнички радио колаже, побеђивао је и на неким међународним такмичењима, али ово је било заиста изузетно! На слици – боси табани, а на табанима мапа Војводине! Ништа више није ни било потребно да се искаже та неизмерна љубав, моја, његова, наша љубав према Панонији! Волим Панонију до суза! Хавелка је увек био добро расположен, брбљив, веровао је у прогрес. „У Калифорнији ће ускоро почети да узгајају паприку са укусом и мирисом јагоде“, рекао ми је, једном, сав усхићен. Опрости им, Боже, јер не знају шта чине, помислио сам, али нисам ништа рекао. Онда је Хавелка рекао да је прва пљескавица одгајена из ћелија, и поједена, и поједена, пане! 2013 године; тада је коштала 330 000 долара а у наредне четири године мукотрпног истраживања и технолошког усавршавања та цена је спала на једанаест долара по комаду, а замислите тек за десет година, пане, толико ће све то напредовати, да ће цена индустријски произведеног чистог меса бити нижа од закланог; проблем глади биће решен“,  весело је  светлуцао  Хавелка својим наочарима иза чијих стакала су трептале кратковиде доброћудне очи. Он је свакоме чинио услуге без много речи, никада ме није цинкарио управи, подносио је моју зловољу и гунђање и цинизам као да не примећује, Вера је поправљала зубе код њега (ја нисам, увек сам чекао да сами испадну), дискутовао је с њом о религији и, мада евангелиста, био је одушевљен папом (!), дешавало се да га сретнем у библиотеци, узимао је Фрома и Владету Јеротића. Код Владете је пронашао нешто о Кафки, како је Кафка пред смрт поручио свом пријатељу и доцније биографу Максу Броду, Макс, спали све; то се наравно односило на његове необјављене рукописе. „И када му је то написао, Кафка је знао да га Макс Брод неће послушати“, одушевљавао се Хавелка. „Како га је само генијално прочитао Владета, зар не мислите?“ Ја сам само нешто промумлао. Ја понекад мумлам. Али сам му тада дао самог Макса Брода, па нека чита из прве руке.

Успавао сам Бошка, какав призор! Бог ми је послао то дете као утеху. Бошко ме је пратио у стопу и непрекидно постављао питања. Кад сам с њим, гликемија ми је стабилна, мање корстим штап при кретању, пулс је нормалнији, око 60. Све време проводимо заједно, једном смо у маниру вестерна, други пут смо у бољшевичком фазону, некад смо Немањићи, а понекад солунци; тако учимо историју зезајући се.  Али они ће се неминовно заинтересовати за њега, и одузеће ми Бошка.

Поштовани господине Терзин, фасциниран сам Вашим предавањима. Рекли сте да ми, људска бића, производимо интелигентни дизајн, али заборављамо да смо и ми, такође, производ једног високоинтелигентног дизајна.

Ова буба није нормална, рекла је Вера; била је у пиџами. Шета по мојој гумици за косу; упорно шета по кругу пречника 5 сантиметара.

Није је убила. Продужила је у собу и легла у кревет; у руци је држала мемоаре Мире Ступице, „Шака соли“. Тражила је да их и ја прочитам.

Морам нешто да ти кажем, рекла је Вера. – Твој утицај на Бошка…

Слободно реци. Мој утицај на Бошкића је превелики?

То је у реду. Али, ево шта се синоћ десило. Док сам га купала, пре спавања, одједном се замислио, и сасвим озбиљно, пословно ми рекао: „Подсети ме да ујутру  убијем Дрејка“.

Да сам имао протезу испала би ми, колико сам разјапио уста од смеха.

Он почиње да личи на тебе када си био мали, бар судећи по ономе што си ми причао о себи и свом детињству.

Па јел’то не ваља? Требало је да му објасниш: Дрејк није top priority; доћи ће и он на ред, али number one je Мич, прави son of a bitch. – Знаш, додао сам, немој му рећи да му ја у ствари нисам деда. Мислим да он сада не би могао да схвати да си му ти баба а да му ја нисам деда.

Ти си му Деди, вас двојица момака лепо се слажете и то је најважније. Само, избегавај да му говориш оно, знаш, зашто крче црева – то гованце свира на кривини. Наљутиће се његови родитељи.

Е, јуче, кад смо  шетали, прошли смо поред гробља. Бошко се уозбиљио, и питао, има ли онде зомбија.

Шта си му рекао?

Рекао сам да таквих није било у Панчеву ни у широј околини, али нисам га убедио.

Ја ћу му објаснити.

Увек си била самоуверена.

Нисам ја самоуверена, него реалистична. Стварно, шта си му рекао за зомбије?

Рекао сам му да их је можда било, највише у време избора, једног сам, на пример и лично познавао, али сада им чувар не дозвољава да изађу кроз ону капију. Да си му само видела очице! А зашто хоће да изађу? пита. Рекао сам да су хтели да уплате лото. То му се свидело. И нису им дали?, био је упоран. Нису. Срамота. Скотови. Требало их је пустити да уплате лото.

Шта теби пада на памет!

Онда ме је питао како је Дракула постао то што јесте. Рекао сам му да сам много размишљао о томе. Како је он стекао такву репутацију? Јер, нисам чуо да неко добро говори о њему. Шта је радио? Да ли је малтретирао жену? Викао ноћу? Узнемиравао комшије,  па су морали да зову полицију? Нико не зна. Међутим, док сам радио у хитној помоћи, једно време је начелник био неки Линцу Виорел, који је невероватно личио на Дракулу, очигледно његов клон. Одличан стручњак, мада није имао диплому. О томе су и новине писале. Он се много наљутио када су новине писале о њему и тада је, онако љут, још више личио на Дракулу. То се јасно видело и на сликама у новинама. Онда ме је Бошко упитао, а шта је он урадио да постане Дракула? Није радио ништа, рекао сам, остављао је мени да радим, али ја врло добро знам шта он није радио: није повлачио воду за собом у тоалету. Био је познат по томе. Тај службени тоалет у хитној памтићу док сам жив, а можда и после.

Тада сам схватио  смисао оних стихова јуначке народне песме, шта значи „на страшном месту постојати“, а  нарочито шта значи „стићи и утећи“.

–         Да. Готово је с тим, нема више тих гротескних ликова у твојој близини.

–         Свеједно, има других, или ће се наћи, у томе не оскудевамо.

–         Чини ми се да си лако поднео одлазак у пензију.

–         -Никад се нисам поистовећивао са професијом.

–         – Знам доста примера где су људи патили, правили читаве драме око одласка у пензију, западали у кризе, поразбољевали се, неки су и умрли…

–         -Професија није конфесија. Зашто бих драмио?

–         -Ипак, није ти свеједно.

–         -Није, али видела си и сама, задњих пет година на послу једва сам издржао.

–         Постао си нервозан.

Постао сам засићен. Било је тренутака када сам осећао и праву одвратност према послу.

И према људима?

Ћутао сам

Да, и према људима.

Сада је она ћутала.

Мислио сам да могу више у животу. Можда сам и могао. Некад сам веровао да ми недостаје подршка, а некад нисам имао довољно самопоуздања, како кад. Кад имаш самопоуздања, још увек ти треба подршка, али кад имаш подршке, не треба ти никакво самопоуздање. Проклето је то… Најзад, могу рећи да сам постигао мање него што сам могао, али сам сигурно добио више него што сам заслужио – Бошка.

Ви сте у праву, господине Терзин, човек је толико сложен, почевши од ћелије и субцелуларног нивоа са многобројним органелама и њиховим компликованим функцијама, преко ткива и органа и система органа, до мозга и његових функција, па онда сав душевни живот, све је то тако сложено  да ми не бисмо ни трена опстали без помоћи Творца, Господа Бога, који нас одржава у животу и нуди спасење кроз Исуса Христа. А ми то не схватамo и не умемо да ценимо.

Лаку ноћ.

Лаку ноћ. Заборавио сам да сместим кола у гаражу.

Ништа им неће бити. Касно је сада да излазиш. Ионако сутра ујутру морамо до Панчева.

Мачка у прозору док улицом пролази сахрана клони се поганих празних разговора надобудни тибетанац јаше оргазмичког понија не то је кртица с космодиском достојевски није разумео план спасења нико нас се неће сећати три дана после ја сам странац у родном градићу шта је мени градић шимшири и хризантеме у тамним влажним авлијама у које сунце никад није завирило и мачка у прозору док улицом пролази сахрана није разумео или није прихватио ту је разлика постоје делови простора који пријатељски зраче још као студент видео сам телекинезу и није оставила никакав утисак на мене то је зато што не волиш београд Лалика седи на пању у његовим сивим очима видим сузну квржицу коју волим Лалика благо врти главом показује нешто руком шта говори ЧУВАЈТЕ СЕ ОД ПАСА, ЧУВАЈТЕ СЕ ОД ЗЛИЈЕХ ПОСЛЕНИКА, ЧУВАЈТЕ СЕ ОД СИЈЕЧЕЊА па то није Лалика то је апостол Павле

Кошмар!

Пун стрепње, намучен страшним сном, сав презнојен, облачим кућни мантил да изађем напоље, на ваздух. Узимам и једну цигарету.

Откуд та црвена светлост, споља?

Наш  „ситроен ксара“ гори, пламен лиже око њега.

                                        Наставиће се

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!