Саша Кнежевић: Последња могућа побуна

,,Пустиња расте… Тешко оном који у себи крије пустињу.“

Коме данас још није јасно да “параде срама“ имају изразито политичку позадину. Окупаторска чизма држи под контролом освојену територију док после сваке капитулација долазе нужне посљедице. Највећа посластица су оне земље које су у великим ратовима биле непокорне и храбро одолијевале притиску да се подају нечистом духу. Земље које су имале јаку традицију и одударале моћном духу времена који тежи свим својим силама, да му се сваки народ, до посљедњег слободног човјека – Потчини.
(Након капитулације Јапана у Другом свјетском рату, након геноцида у Нагасакију и Хирошими од стране Американаца, да би се до краја понизио национални понос и сломио самурајски дух Јапана, наређено је масовно одузимање свих мачева у земљи, због таквог колективног понижења је извршено много харакирија. Окупатор је знао колико је то јак психолошки притисак, онда када згазите симбол духовне вриједности и пркоса противнику, коме је он сакрални предмет и неодвојиви дио традиције. Тако почиње сваки процес обезглављивања и потчињавања. Од нас ти исти данас захтијевају на предају нашу сакралну територију, наш епицентар надања, које нас спаја за врело борбе и завјета са Богом.) Прљаве марионетске структуре су исконтруисане од ријетко пробраног шљама, који је још прије врбовања морао да потврди своју усрдност, тако што би доказао да је спреман да спроведе све што од њега тражи потписани фаустовски уговор. ЛГБТ(П)- организација је једна од најраспрострањенијих извидница америчке (евроатлантистичке) империјалне геополитике. Она носи симбол оног свијета и оних вриједности које окупатор проноси; које морају бити недодирљиве, које се морају пропагирати, и које морају имати своје представнике у врху монтираних влада. Слугама окупатора свака узурпација доноси “манипулативни дриблинг“, “недодирљиви катализатор (све)опадујећег отпора“, “веће коске од задовољњих газди“ и “учвршћеније позиције“. Узгред, ту су и изрежирани протести, балансирање опозиције, медијско заглупљивање апсурдним децентрализацијама, невладине организације, псеудопатриотски покрети који као стрвинари живе на рачун славне и давне српске прошлости, тамно двојништво цркве, спортска дешавања, врбовање истакнутих јавних личности који су се до тада кретали бар у наступима самосвјесно, да не помињемо њихове неприкосновене пипке у просвјети, здравству, економији; укратко, њихови сателити обесмишљавају сваки потенцијал снаге и подстичу сваку карикатуризацију истинских вриједности у којима се може родити озбиљнији преображај. Они су добро утврђени у цијелом систему једне окупиране државе која се затим придружује том ланцу стратешких “жутих звјездица“ у јачању фронта према православној Русији (према оној нетварној, неуништивој, царској – Христовој Русији, којој је Божијим Промислом предат православни штит Васељене), у једној неизмјерној жељи за апсолутном диктатуром и коначном униполаризацијом свијета.
 
[Сваки ваљан подстрек треба:
 
Обесмислити, десакрализовати, површно приказати.
 
Синкретизам неспојивих, сукобљених, дијаментрално непомирљивих.
 
Приказати га као неозбиљну представу на парчићима “слободе“, да би се могла као „окована снага у циркусу“ исмијавати, и са безбједне дистанце, иза решетки кавеза – радознало посматрати.
Цинично понизити.
 
Перфидно га свести на понуђеног од стране њих, од лица маске зване – Демократија.]
 
Сваки такав одлив критичке снаге и атомизација критичне масе, убире отровне плодове и апсорбује и најмању жељу за озбиљнијим отпором. Треба да свако повјерује да нема неусловљених. Сваки колонизатор изнова и изнова терорише и покушава да сломи оне темеље које чине суштину идентитета и аутентичности покорене територије. Ако му то успије може бити увјерен да је новостворени хибрид напокон >>манкуртисан<<. Нема више отворених ратова, са химерама савременог доба и модерне технократије, због којих је дјетиње наивно мислити да ћете противнику икада видети беоњаче. Диверзије, које би могле окупити одређене групе за ефикасније унутрашње ударе су трајно онеспособљење, док је све материјално оружје од народа отето и предато непријатељу на располагање. Најсировија криминална лица су добродошла у државним службама, не презајући од најгнуснијих недјела не били задржали своје материјално благостање и полуге власти. Легализован је сваки рекет и неправда, добродошла је атмосфера сталног притиска и репресије. Повећати радне часове али што више смањити наднице, одржати сталну несигурност радних мјеста која увијек добро послуже при политичким уцјенама. Ликвидирати жељу за сваким разборитим мишљењем. Забавити, поткупити и лоботомисати. Финасирати што већи вулгаритет и декаденцију у поп култури.
Повећати степен дезинформација и симулација до усијања конфузности, гдје ће се као гуске у дубокој магли симулакрума лутати, и неће моћи разазнати нико никога. Компромитовати све непожељно и означити га екстремним, да би у сваком моменту могло да се без икаквог објашњења и разлога нападне. Дати одријешене руке псеудоелити и духовно мртвој олигархији да пљачка и експлоатише земљу… Побуна се са друге стране завршава у минорним окупљањима, протестним шетњама или аутономним литијама, потом њихово дијељење на друштвеним мрежама као вид самопромоције и доказ „патриотизма“. Пред илузорне изборе партијски вампири се само труде да побољшају личну корист, и сами знајући да је промјена у либерално-демократском тоталитаризму и окупацији ове врсте и с тим средствима немогућа. Озбиљнија побуна се у самом повоју елиминише егзистенцијалном уцјеном или адекватном санкцијом, која се на првом кораку превентивно одстрани или се локализује њен и најмањи симптом који би могао угрозити рутинску стратегију. Блогери, аналитичари и критизери из блата ничу, док се организују прегршт бљутавих манифестација, јубиларних скупова, спомен обележја, на којима се само добро једе, пије, усликава па после уз етно-групе задовољно пјевуши.
 
Огавно псеудоауторитативно чиновништво и псеудохијерархија у институционализованом и посветовњаченом „ТАМНОМ ДВОЈНИКУ ЦРКВЕ“ се представља као Христова црква. Њено болесно ткиво продире у све поре и прави од људи манипулацијом робове, а перфидним прогоном антихристе. Упоредо са осипањем тог хумуса, слаби и свештенство и монаштво, ушушкано у сујету, подјеле и међусобну завист. Све то афирмишу окупаторске касе које инфилтрирају своје субјекте у комплетан систем, потчињавање Цркве је највећи императив, јер окупатори знају колико је Црква значајна, да је она посљедње уточиште, посљедња алтернатива и столп који одолијева асимилацији у глобалну дистопију савременог неолибералног и капиталистичког поретка, који све претвара у безличну, глобалну потрошаку масу. Путено робље и безлични конзументи. На њима не треба трошити ријечи, када видимо како су разорени они потенцијали који би требало да имају најјаче оружје против окупатора и њихових велеиздајничких слугу. Видимо како ничу “проклете јалове смокве“ новооформљених савеза, група, и подгрупа што виртуелних што политички ангажованих. (Треба истаћи врло мали број еминентних и непоткупљивих српских прегалаца, али они су скрајнути на маргину икаквих утицаја, и расипају сопствено биће, трпећи разноразне поруге да би каткад били позвани на субверзивним антисрпским медијима, да поред промоције „афричких шљива“ и пропаганде анималних појава, напокон добију минутажу да свједоче српску причу.)
Сви они су свјесно или несвјесно исконструисани, независно од њихових жеља да дјелује независно, и сви имају исте одлике неусаглашености, бенигности по систем, затворености, на другој страни су личне амбиције, дух зависти, донкихотовске имагинације и подјеле; од “светосавских“, “витешких“, „завјетних“, “отаџбинских“, “традиционалистичких“’, “монархистичких“, “дражићеваца“, “љотићаваца“, “недићеваца“,
до козачких савеза; института, организација, академских трибина, предавања, научних скупова. Терор многоглагољивости; непрестаних дебата, бесједовања, књижевних вечери, концерата, приредби.. једном ријечју – отужни Маскенбал, чије маске вапе да буду примјећене, а већина су већ инфилтриране у трули систем. Сви ти стрвинари се довлаче да се успузе на патриотску причу. Чак и видљиво прекопирани, испразни западни пројекти кокетирају “српском причом“ у виду сумњивих организација, па је снимити спасење неког уличног пса, данас постало грандиозно патриотско дјело. Немам ништа против тих безазлених наступа, али у земљи у којој се гуше посљедњи издисаји сопства је бесмислено усмјеравати своје снаге и трошити такав потенцијал на наведене тривијалности, јер у окупираној земљи, иза друштва за заштиту животиња, насиља према женама, дјеци и сл. често стоје западни стратези. Прозирна је маска перфидног хуманизма и трансхуманизма, који се у суштини бори против православља, традиционалних вриједности, породице, једном ријечју – Отаџбине. То је подла контрола преко које се манипулише са свијешћу сентименталне масе. Све се преобликује у један невиђен кич и бласфемију оног аутентичног хабитуса једног народа што може некада обновити истрошену снагу, па се тако на добро финасираним церемонијама додељују награде и одликовања. Коме би нормалном пало на памет да прими ордење које је додијељено неком нашем великану, а да притом није посвједочио неким дјелом које је сразмјерно подвигу тих јунака. Правити циркус од таквих одликовања је гнусна увреда за безброј њих који су просипали крв и гинули, и били одликовани тим одликовањима. Притјерани у ћошак истински јунаци из претходних ратова, приморани су да гледају како се на рачун њихове жртве убирају политички поени и граде бескрупулозне везе и интереси оних најгорих. Клањајући се истинском хероју (у лику божанства, пророка, јунака, пјесника, духовника, књижевника или краљева), ми истовремено реактивирамо оно најбоље у нама. Добро је ако се упоређујемо са њима, тек тада уочавамо своје слабости. Какви ли се све данас упоређују са тим Херојима и узимају њихова имена у своја лицемјерна уста. Ето у каквој „кали југа“ сваштари смо принуђени да обитавамо; лажних војвода, атамана, умишљених вождова, гомиле испразних медиокритета који све обесмишљавају и ничу из ђубрива мирнодопске апатије са квазипатриотизмом који доноси уносан бизнис и служи само најнижем самопромовисању. Традиционални ратови свјетских размјера су превазиђени до оног последњег рата у којем неће остати ни камен на камену. Послије Другог свјетског рата Европа је покорена, као између Сциле и Харибде је стајала, између наметнутог совјетског социјализма и америчке хегемоније који су “двије главе оне исте змијолике звјери из Откровења“. Америчком и псеудојеврејском империјализму (анти)руски социјализам је послужио да разбије православну монархистичку Русију, између осталог и окупира Југоисточну Европу. Међутим, амерички имеријализам је загосподарио епохом која се не може упоредити ни са једним минулим временом. Из технократске, либерално-демократске урвине свијет се сурвао у бездан духовне мљевионице. Ти гнусни стратези су схватили каквим се огромним дометом манипулације располаже, путем мас-медија, либералистичке и неолибералистичке концепције економске и социјалне политике. (Тржиште је олтар којем се све жртвује, бог је новац у који се једино вјерује.)
 
Становиште Ернст Јингера још увијек је актуелно. Најбољи начин побуне данас је прикривена побуна, ,,живот шумског бјегунца“, који је могућ и у овим околностима: ,,Политички моћници су толико јаки да уколико се отворено побуните не чините ништа до сопственог самоубиства и тим људима чините услугу јер сте се разоткрили“. (Е. Јингер) ,,Одржати се слободним, присутним у себи самима, наспрам, како једне, тако и друге ,,природе“ – а усред степа или алпских врхова, готово нетакнутих, ни мање ни више него у европским или америчким ноћним баровима“. ,,Узјахати тигра“ како је то и наслов чувене Еволине књиге, овај екстремно источњачки израз исказује идеју, да ако успијемо да јашемо тигра, не само да спречавамо да нас он збаци, већ не силазећи, упрегнути свом снагом да се одржимо, довешћемо тигра у позицију да нам изморен сам понуди главу на тањиру, слична тема се може наћу у класичној антици, приче Митре која заноси од разјареног бика и не попушта, док животиња не престане: онда га Митра убија. Моћи бити свуда присутан, а не дати ни дјелић себе противнику. Бити посљедњи човјек међу социјалним животињама потрошачке цивилизације на том суморном, псеудодуховном стрништу. Дјеловати ван инфантилних група, бити један од посљедњих пустињака у асфалтираној џунгли. Довести себе у позицију из које је духовна слобода недодирљива за наизглед непобједиви ,,дух свијета“. Одметнути се дубоко у себи, и бити неприступачан за лаж коју свјетски дух са помпом продаје. То је наука над наукама, то је једина могућа и најсветија борба у најсветијем, великом, унутрашњем рату (великом џихаду). Проћи кроз ,,окамењене шуме“ у којима влада хаос. Успјети сачувати и предати бакљу слободе сљедећем нараштају, напослетку проћи кроз адски огањ “као јагње поред жвалавих чељусти вукова, и побједити“. (Достојевски) И што је најбитније, вјеровати у пролазак, вјеровати у Побједу!!! Наћи начина, и не живјети у лажи!!! (Солжењицин)
 
Бити посљедња нада, земљин со, божанско сјеме и посљедњи ратник на том духовном попришту; постати анарх, не у јингерском, већ у православно-егзистенцијалистичком смислу, ето са каквом снагом располаже сваки православац у посљедњем бунту и револуцији против модерног свијета; Објавити смрт свијету – али само са православног Крста – с вјером у Васкрсење. (За разлику од “усамљеног и авантуристичког индивидуализма“ који нпр. заводљиво пропагира Јингер увођењем концепта ,,Анарха“, Достојевски нам представља један хришћански вид слободе која постаје недодирљива за ,,свијет који сав у злу лежи“. Ми можемо једино побиједити овај свијет са „свим оружјем Божијим“* ) Прогрес данашње моћи и утицаја којим располаже ,,дух свијета“ је морао доћи, да би се у ватри вјере искушали преостали ,,што не хтједоше Валу (Баалу) кољена приклонити и његовим жртвеницима жртве принети“. Некада је највећи подвиг хришћана био аскеза, мучеништво и молитва, данас је остати прибран и не подати се ,,духу свијета“, претрпјети његове нападе и опстати будан и постојан у свеопштој омами.
Савремено доба одликује толика духовна слабост наспрам стихије деструктивних сила, да ће довољно бити само трпљење и непопуштање у привидној мирнодопији опипљивог пакла да би се хришћанин спасио, чини ми се да је нешто слично писао и блаженопочивши старац Емилијан Симонопетритски и Лазар Абашидзе.
 
 
,,Обуците се у све оружје Божје – ἐνδύσασθε τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли одржати против лукавства ђавола – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου: јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба. Тога ради узмите све оружје Божје – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли бранити (ἀντιστῆναι = супротставити, противстати, противити се) у зли дан и, свршивши све, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност еванђеља мира; сврх свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа који је ријеч Божја.“
 
 
(Ефесцима 6:11-17)
 

Нема коментара


  1. Пре 1915. је била 1914.

    Из Нишке декларације, 7. децембар 1914.

    „…Влада Краљевине сматра, као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку када је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће, Срба, Хрвата и Словенаца…“

    Како било, имаћу још по нешто да напишем, ускоро.

     
    Одговори

    1. Челекетић поново заводи дискусију „за Голеш планину“.
      Само прочита наслов и настави „к’о Шваба тра-ла-ла“.
      Да покуша да сагледа чињенице, макар му их под нос турили, ни случајно.
      Цитат који је навео, а који слабо има везе са тезама из текста, индиректно, ако је у опште индиректно, заправо иде у прилог ономе на шта сам указао, будући да „уједињење све наше неслободне браће“ истовремено значи ликвидацију Аустроугарске, смртног српског непријатеља.

       
      Одговори

      1. „Цитат који је навео, (…) заправо иде у прилог ономе на шта
        сам указао, будући да „уједињење све наше неслободне браће“ истовремено
        значи ликвидацију Аустроугарске, смртног српског непријатеља.“

        To su regent i Pasic isplanirali da Srbija unisti Austrougarsku, ili su s tudjim … krenuli u koprive?

         
        Одговори

  2. Значи Ђоко ти мислиш да је Мита Љотић издајник, јер је таманио комунце.
    Сигурно знаш да су немци стрељали стотине и хиљаде Срба због пар немачких млекаџија.
    Да ли би и ти тако нападао њихове економе и јуначки бежао у шуму, док Немци затиру цела села? Деце ти није жао?

     
    Одговори

  3. Па добро, аутор текста није историчар, а и познавање историје му је изгледа површно, па може имати „привилегију“ да „тумачи“ историју и историјске личности (што историчари не би смели радити, на жалост данас имамо подоста квазиситоричара који су се прислонили уз владајући режим у земљи Србији, и раде оно што не би смели, тумаче“ историју).

    Како је ископао краља Твртка у овој причи о издајницима, питање је да ли је и њему јасно, ал ајде да нешто дубокоумно открије, и из „своје главе“ напише.
    Наравно да краљ Твртко тешко може проћи као издајник, баш као што издајник није био Вук Бранковић. Но ови људи који „тумаче“ историју и поједине ист.епохе гдедају тадашње време из данашње перцепције, што је у старту погрешно. Другачије бејаху и околности и поимање ствари у XIV.веку од овог данашњег времена, другачији су били и приоритети Србије, тада су примарно непријатељи били Угари (раније и Бугари), није се тада нова сила на Балкану, Османлије, доживљавала као опаснот (трагична грешка), чак је у перцепцији тадашње властеле и Цркве био пожељнији савезник од Угара, ни сам Косовски бој није имао пресудну улогу (наравно да је био важан, али ни близу како се тумачи), много више су судбину Србије одредили догађаји пре и после Косовског боја, а Срби су често пута (и тада а и касније) бирали погрешну страну и радили у корист властите штете, а они који би се супроставили таквој погубној оријентацији били би у предању рђаво приказани и проглашавани за издајнике (сходно већ гледишту тадашње владајуће еклите, такве личности којима усуд беше да понесу улогу рђавих момака можемо назвати „издајници по потреби“).

    Опет, стварање краљевине СХС, када гледамо из тадашње перцепције, тешко може проћи као издаја (дал суверенитета Србије или националног интереса), али како знамо како ће се касније одвијати ствари, то јесте била рђава и погрешна одлука, на жалост у доброј мери ће то одредити и нашу трагичну историју. Ипак, овде увек ваља имати на уму и какве су биле историјске околности, јер као и данас, питали су се и моћни светски играчи, Србија јесте била земља победница у „великом рату“, али то светски моћници баш и не морају уважити. Уосталом, беше то и период бурних догађаја у Русији, а општа политичка ситуација беше итекако компликована, ту је увек питање шта је у таквим околностима било могуће.

    Да, истина је како написа аутор, да су Срби били већина у већини бановина у тадашњој краљевини Југославији. Али и сама административна подела на бановине беше 1929-е, већ 1931. беше попис становништва, и попис који није садржавао националну припадност, већ беше у рубрикама присутна само религиозна одредница тј припадност. Таква пракса била је и раније присутна у многим земљама, али то би у правилу био и наум увођења новог идентитета, тј нове нације, а у овом случају већ тада наметање неког југословенства као основног идентитета. Како су Срби били тај доминантан народ, само јачање југословенства (за разлику од других народа где се чак афирмисала припадност некад и новонасталим нацијама) подразумевало је расрбљавање, и ти тада за наш род погубни зачети процеси ће потрајати у наредним временима и деценијама, на жалост трају све до данашњих дана.

    Како ће ко Краља Александра доживљавати, свакоме по вољи, и наравно да би било добро да се што јасније дефинише шта је издаја, или пак велеиздаја. Али и неће то лако ићи, јер како написах постоје издајници и „издајници по потреби“, или издајници за потребе владајуће елите. Тако и данас, ко год се противи погубној политици коју проводи данашња актуелна влсат, ко год не подржава данас нападно приблкижавање овим новим Османлијама (наравно мислим на НАТО-силнике), или стално љубљење скута тетке Меркел (што АВ тако неуморно и упорно чини), и ко год не тумачи нашу (ближу и даљњу) историју како је то данас „пожељно“ и како нам то протурају квазиисторичари који су се слизали са режимом, може лако бити проглашен за издајника, или барем да је опасно застранио.
    Али тако то иде, а и издајника има разних.

     
    Одговори

    1. Занимљиво је како се жесток и неодустатни отпор пружа ноторним чињеницама.

      Како неко здравог разума и при чистој свести може сматрати да се „наша поробљена браћа имају ослободити“ без потпуног и безусловног пораза Аустроугарске и њеног растурања? То ви СВИ прећуткујете, већ приказујете као намеру десрбизације Срба. ВАША ЗЛА НАМЕРА! БЕЗОБРАЗЛУК!

      Истина је да нисам историчар, али то не значи да нисам консултовао историчара. На жалост, мало је национално одговорних историчара у нас. „Историчари“ су и Миливој Бешлин, Латинка перовић, Оливера
      Милосављевић, Ранко Кончар… Али они су недостојни свога звања и њихово мишљење не вреди пишљивог боба.

      Ово што сам писао потпуно је у сагласности са мишљењем историчара пок. Др. Мирослава Свирчевића. Да постоје питања када сам на указивање овог врсног човека кориговао своје мишљење, показаћу Вам директним цитатом:
      ..
      Поздрав,
      г. Бато /Нап.: И мој надимак и пок М. Свирчевића је Бата/. Замолио бих Вас за малу помоћ: У којим срезовима у Србији је (временски што ближе Великом /првом/ рату) династија Обреновић имала превагу што се тиче присталица. На друго питање вероватно не можете дати прецизнији одговор: Да ли се у тим срезовима лакше запатио комунизам? Ово зато што су Обреновићи били више аустроугарски
      оријентисани, па су, могуће њихове присталице биле пријемчивије за утицаје са те стране. У сваком случају, хвала.
      ..
      М.С:
      Г. Бато ствари стоје овако: нису постојали неки изразити срезови или окрузи у којима су доминирали обреновићевци или карађорђевци; многи су били плаћени да буду једно или друго; једино је било више династијаша у оним местима из којих су потицали једни односно други; није тачно да се комунизам лакше инсталирао у местима где су обреновићевци имали превагу; то је чиста конструкција; и још
      нешто, само је краљ Милан био аустрофил, остали Обреновићи тешко се тако могу оквалификовати, ни Милош ни Александар.
      ….

      Г. Divos, Ваша интерпретација догађања око Косовског боја могу се прихватити само ако сматрамо да су тадашњи Краљеви и њихови саветодавци били потпуни идиоти. Чињеница је да се краљ Твртко није придружио свој српској војсци, а знао је да је то пресудна битка на источној граници хришћанства. Чињеница је да је отишао у Далмацију да се шири, па ће после да се приклања победничкој страни. Дакле: Издајник. Тачка.

      У вези државе СХС, често се цитира мишљење Војводе Живојина Мишића. Рек’о Краљу о Хрватима то-и-то. Ту вредни цитатори пресецају цитат. Зашто? Због одговора краља Александра : „Ваше мишљење Војводо је И МОЈЕ МИШЉЕЊЕ, АЛИ ВЕЛИКИ ТО НЕ
      ДОЗВОЉАВАЈУ“. Ето зашто цитатори секу цитат. Зато што су злонамерни према Карађорђевићима, у коначном резултату према свом народу.

      У Вашој интерпретацији „Да, истина је како написа аутор, да су Срби
      били већина у већини бановина у тадашњој краљевини Југославији. Али и сама административна подела на бановине беше 1929-е, већ 1931. беше попис становништва, и попис који није садржавао националну припадност, већ беше у рубрикама присутна само религиозна одредница тј припадност.“
      Шта то мења? Ништа.

      „Таква пракса била је и раније присутна у многим земљама, али то би у правилу био и наум увођења новог идентитета, тј нове нације, а у овом случају већ тада наметање неког југословенства као основног идентитета.“ Па да ли сте толико наивни или шта? Јесте ли чули да већа риба гута мању, а не обрнуто, и то дупло већу рибу. Успут сте елегантно заобишли решавања „Косовског питања“, које Вас тако лепо избацује из гаћа.

      Али, зашто сте прескочили1928., када је краљ Александар хтео да отцепи Словеначку и Хрватску, и ОМЕЂИ коначну српску државу – јер су се стекле гео-политичке прилике? То је кључно питање. Ви мислите да се држава ствара за ноћ, као на рулету кад се посрећи? То је г. Дивос, процес. После омеђивања има још много посла. Али свакако, након одвајања Словенаца и Хрвата, имали би практично чисту српску државу.

      Да се 1915.-те или 1919.-те могло знати за појаву Хитлера и Мусолинија је толико глупо да није вредно коментара.

      Ја читко питам: ЗАШТО СУ ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ И ДРУГИ ПОТУРИЛИ КАРТУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА ИЗ 1928.КАО „ЛОНДОНСКИ УГОВОР“ КОЈИ ЈЕ КРАЉ НАВОДНО ОДБИО? Шешељ и кумпанија
      ЛАЖУ!!! Ухваћени су у тој ЛАЖИ, и око тога нема погађања. Е, г. Дивос, ја Вас питам ЗАШТО ЛАЖУ? И питам Вас зашто Ви прећуткујете те пресне и национално штеточинске лажи?

      Што се оцена текста тиче – оне показују само колико је наш народ затуцан. Ништа више.

       
      Одговори

      1. Овде око Косовског боја поједностављујете ствари, и опет понављам, погрешно је догађаје у XIV.веку гледати из данашње перцепције. У то време окупити војску за бој беше и компликовано и скупо, ваљало је опремити, обучитти и мотивисати војску, добро извагати изгледе, по потреби ангажовати и плаћенике из бела света, сагледати и оправданост војне операције или битке, и још много тога.
        Како год, Косовски бој је имао своју важност, али то никако није била пресудна битка на источној граници хришчанства (ту је ипак кудикамо важнија била битка код Никопоља 1396-е, и где су Срби такође учествовали, на жалост на погрешној страни), није била пресудна и за наш род како се тумачи, много су више одредили нашу каснију судбину догађаји пре и после боја, а сасвим сигурно ни краљ Твртко није на ту битку гледао као пресудну (и за његову тадашњу државу, а посебно за њега), могуће, заправо вероватно је и калкулисао (а и тада а и касније калкулисали су мање-више сви владари, довољно је погледати како су се понашали после Косовског боја). Ипак послао је у бој одред (са војводом Влатком Вуковићем), можда је могао и више, можда је изневерио нечија очекивања (али онда морамо преипситати и улогу тих, и то време, и колико су уопште доносили ваљане и оправдане одлуке), али то назвати издајом једноставно није разумно, осим наравно у крајње произвољном тумачењу.

        Али оставимо те догађаје и то време. Пазите, и да нисте цитирали одговор краља Александра, наравно да је уважио мишљење војводе Мишића (а што би га уопште слао да „сними ситуацију“ да га није уважавао), и наравно да су и тадашње догађаје и нашу судбину креирали светски моћни играчи, и наравно да требамо бити опрезни када оцењујемо потезе српских тадашњих лидера (или владара), јер питање колико и сам краљ Александар беше аутономан код доношења важних одлука.

        И наравно да је тада (1915/1919-е) тешко неко могао знати да ће се касније појавити Хитлер и Мусолини (иако ако погледамо биографију ове двојице, питање је да ли је то било спонтано, онако одједаред како се тумачи, потура, и да ли и тада 1920их неки у то време моћни играчи нису „погурали“ те процесе), али исто тако данас знамо (наравно ово се може тумачити и као накнадна памет) да је много тога у каснијим временима пошло рђаво и по злу за наш род, и наравно да када ударамо темељ нечему (тада новој краљевини СХС) а ако ствари крену по злу, биће у историји највише прозиван онај ко тада беше барем номинално најважнији играч (осим наравно када је онај Броз у питању, ту су некако сви други за све рђаво криви осим „вољеног вође“), то је једноставно тако.

        Опет, ваша примедба да велика риба гута малу, претпостављам да се односи на чињеницу да ће бројнији временом асимилирати (а асимилација је процес који константно траје, у разним облицима) малобројније и наметнути им културу, морална начела па и начин живота. То јесте најчешће тако, али не увек, дагађају се не баш ретко и обрнути процеси, ту је јако важно и колико су лидери, прваци доминантног народа (често умова заробљених у властитом самољубљу и властољубљу) спремни за неразумне уступке, а ту имамо рђава искуства са нашим лидерима у разним временима.

        Опет, зашто др Шешељ и други потурају неку карту, и са којим наумом заобилазе истине, морате питати др Шешеља и поменуте, ја нисам права адреса за такво питање.

        На крају, не могу се сложити са Вама да је наш народ затуцан, чак мислим да је показао поприличну отпорност на ову агресивну медијску контаминацију умова која се спроводи. Али како је и стварање државе процес (ваше речи), тако је и сазревање народа процес, ту ваља порадити (па и преко он-лајн портала који нису у служби владајућег режима) да ствари иду у добром смеру.

         
        Одговори

      2. “Али, зашто сте прескочили1928., када је краљ Александар хтео да отцепи
        Словеначку и Хрватску, и ОМЕЂИ коначну српску државу – јер су се стекле
        гео-политичке прилике?“

        Можда нисам испратио довољно и пошто се “гађамо“ тачним историјским догађајима, имам једно питање – а ђе то пише?

         
        Одговори

        1. Ти си Дејане ђак-понављач. Колико пута смо водили ову исту полемику?

          Нађи књигу „Диктатура краља Александра“ Светозара Прибићевића, тамо све пише. Па читај док не схватиш. Не само по овом питању, већ је ту и концепт „Бановине Хрватске“, па, још битније, концепт поделе државе на републике који су преузели комунисти.Ту се може сазнати још пуно паметних ствари које су подржавали западни Срби, као на пример да је „Анте Павелић умерени политичар, жртва Краљеве (великосрбијанске) диктатуре, и слично.
          Ево пар цитата:

          Идеја стварања југословенске државе прокламована је више пута као српски државни програм. Први пут је то учињено под владавином кнеза Михаила Обреновића. Нишком декларацијом из децембра 1914. године, Краљевина Србија је поново поставила:
          ,,ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца“, за свој ратни циљ. Тамо је стајало да се све силе стављају ,,у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког Племена.“

          У тренутку када је хрватски сепаратизам
          узео и сувише маха, краљ Александар је био припреман на ампутацију Хрватске, по линији која одговара оној чувеној Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Међутим, хрватски политичари су
          увидели да немају међународну подршку за остваривање било чега вишег од онога што им је краљ Александар понудио, те је привремено њихов сепаратизам утихнуо.

          Била је субота, 7. јул…

          Док се Радић паковао, посетио га је Светозар Прибићевић, лидер Српске демократске странке у Хрватској и Радићев коалициони партнер.
          ..
          Неочекивано, Прибићевић је био позван из двора, на аудицију код краља Александра.

          Ево како је Прибићевић описао тај сусрет:

          „…Краљ ми је понудио да седнем, и кад је и сам сео, почео је читати неку изјаву написану на плавом папиру. Моје изненађење се повећало и нагло сам упитао краља: ‘Ви ми нешто читате? Изненађен сам овим обликом који има изглед ултимативног саопштења. Мислио сам да сте ме позвали на
          разговор.’

          „Тада краљ стави папир у џеп и поче осионим и испрекиданим гласом:

          „Хтео сам прочитати, да буде јасније. Али могу вам и рећи, господине Прибићевићу. чини ми се да г. Радић одлази сутра у Загреб. Молим вас, предајте му моју поруку да сутра у Загребу може прогласити расцеп. Ми више не можемо остати заједно с Хрватима. Не желим никакав рат са Хрватима. Будући да не можемо остати заједно, боље је да се раздвојимо. Боље се растати у миру, као Шведска и Норвешка. Ако Радић прихвати мој предлог, сутра може прогласити отцепљење. Ми ћемо отуда повући наше трупе, а оставићемо тамо само неколико јединица на граници, да се не може рећи како смо те крајеве оставили Талијанима. Па кад буде уређена народна одбрана, повући ћемо и те јединице.“

          Краљ Александар тражио само српску државу још 1928.!!!!!

          Кад је Краљ Александар предложио српским парламентарцима 1928 да се са Хрватима више не може и да стално отежавају рад, развој и доношења
          одлука у парламенту, и да Србија треба да има своју државу по границама Карлобаг-Карловац-Огулин-Сисак-Вировитица , српски парламентарци из
          готово свих политичких партија (Нап: Изузев „србијанских“) су напали Краља и изјављивали како он ‘’уништава’’ ‘’братски’’ савез јужнословенских народа и Версајску државу. Говорили су тада да се Краљ не меша у та питања и да гледа своја посла а најбучнији међу њима је био српски парламентарац из демократске странке Светозар Прибићевић :

          … први човек Самосталне демократске странке Светозар Прибићевић, у разговору с краљем Александром 1928. године, спречио ампутацију делова
          Хрватске (приближно на линији Карлобаг-Карловац-Огулин-Сисак-Вировитица), аргументом који је до данас постао кредо политике Србије:

          „Величанство“, Прибићевић је рекао, „ви бисте били први владар у историји који покушава да смањи, уместо да гледа како да повећа своју државу!“
          ….
          Овим дискусију завршавам. Чињенице у неумољиве, а што моји опоненти наступају са сасвим ирационалним и дубоко штетним мотивима, колико је опасно по народ, толико и ван моћи једног човека да спречи.

           
          Одговори

          1. Када питах – ђе то пише – мислио сам на неки документ, а не на мемоаре који могу, али и не морају бити веродостојни. Но, ипак, и ја верујем да је Краљ то желео, постоји више таквих назнака; не само од Прибићевића којег баш желиш да оцрниш и то зато што је прекодрински Србин (иако не лудујем за том браћом твог србијанског шовинизма ми је преко главе). Сад Прибићевић је најгори, а Пашић, алфа и омега уједињења, није. Јбг, Зајечарац, дакле, Србијанац и аболиција је ту.

            Још једна ствар је нејасна. Када си објашњавао догађај између Мишића и Краља рече да је Краљ одговорио како “велики не дају“. Међутим, постоји и друго објашњење тј. одговор Краља војводи како би “Талијани једва дочекали да се ми одатле повучемо“. Е, сад, ова друга верзија ми је логичнија, јер ако је српска Влада у току самог рата отресито одбијала “велике“ за уступке Бугарима како је могуће да онако ојачана после рата не може да одбије те исте “велике“ и да заштити своје, пре свега, српске интересе? Мени је апсолутно јасно да британска политика од половине 19. века, па наовамо, не дозвољава јаку српску државу на Балкану, али ако њих будемо консултовали неће нас ни бити без обзира да ли смо карађорђевићевци, обреновићевци или нешто треће. Узгред, ти си ово прво, па ти таква и историја.

            И још нешто. Кажу неки да је Краљ убијен у Марсеју `34. баш због близине одлуке о васпостављању српске државе. Е, сад, ако је та жеља постојала још `28 (па и пре тога), а наместили су се на зицер `29., после познатих догађаја и диктатуре, да то и уради – зашто је чекао најмање 6 година да ту намеру и оствари?

             

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!