Остоја Симетић: Само нек’ су кошаркаши живи и здрави

Кад је наша фудбалска репрезентација, пре петнаестак година, доживела један од многих неуспеха, прилично сам се изнервирао, изрекао бујицу увреда и псовки на рачун њених чланова, а мој кум, Мирослав Барошевић је, као одговор на моју провалу срџбе, рекао “Само нек’ су они живи и здрави”

Испрва нисам могао да верујем шта чујем. Мало се нисмо озбиљно посвађали, јер ја никако нисам схватао његову помирљивост и склоност да опрости виновницима националног понижења. Његов став да је то само њихов посао, око кога ми, обичан свет, не треба да се једимо, те да није у питању никакав национални интерес, већ обично лоптање, нисам могао да прихватим. Мислио сам да је Мика полудео. Сада знам да је био зрелији од мене… 

У уторак је наш кошаркашки тим изгубио од Аргентине са десет разлике у чртвртфиналу Мундобаскета (Мо’ш мислити!). Данас Срби нису расположени. Потонули су. Намргођени. Тужни. Неки кукају. Други псују тренера, трећи играче, а већина све комплет. Tous ensemble. Пишу се чланци о поразу кошаркаша као метафори националног слома, галами се о недостатку родољубља код играча, плаче се због могућег пропуштања Олимијаде, интернет коментатори, твитераши и ини ИТ мудраци хистеришу и пене, бљујући лаву увреда…

Стичем утисак да овај пораз људе боли далеко више од Вучићеве косовске политике. Многима је важнији прецизан волеј него комшијино радно место. Немалом броју Срба је срце прескочило и дах застао док је Ђоковић тукао Федерера, али им ни влас на глави није затитрала док је “наша” жандармерија шибала косовскометохијске Србе на барикадама ономад.

Људи, освестите се. Џаба вам (нам) све златне медаље овог света у свим спортовима, ако нам фабрике не раде. Шта вреди Ожеговићкин смеч, кад наша влада укида српске судове, школе и болнице у Косовској Митровици велеиздајничким Бриселским споразумом? Како то да се узбуђујете, једите и урлате ако Јокић неће да игра у репрезентацији, а равнодушно прихватате отпуштања, поскупљења, медијску цензуру и евродиктатуру?!

Тргните се! То је само игра. Није битно. Људи намлате милионе лоптајући се, а ви немате за кифлу. Они су већ заборавили на пораз и спремају се за оно важније, клупску сезону и нови, маснији уговор. Не треба им ни замерити. То је њихов посао. Што рече онај што га не волим иако одлично стихотвори: “И нема дриблај, и нема додај, већ само има – добро се продај!” Нису они криви што руља лудује за Теом и Ђереом, а нема појма ко су Теодор фон Бург или Никола Боровчанин. Пало им у део да за спрдњу и зајебанцију буду милионски плаћени док раја глође коске и качамак, а пуши најгору крџу. Ја их уопште не кривим, чак их подржавам. Док има оваца, биће и шишања. Лично, игноришем профи спорт и баш ме брига ко побеђује, а ко губи. То је само забава за доконе и посао за спортисте и менаџере.

Професионални спорт није судбинско питање. Он чак уопште није важан за ваш живот. Неће вам бити ни боље ни горе од спортских успеха/неуспеха наших клубова и репрезентација. Хоћете ли имати већу плату ако кошаркаши постану олимпијски шампиони? Хоће ли Косово остати наше ако Звезда освоји лигу шампиона? Хоће ли Америка престати да нас муштра ако Ђоковић још деценију буде најбољи?

Зато, пустите момке нека живе свој живот, а ви, драги моји, живите свој. Све је у животу важније од спорта и естраде. Победите ви Гаучосе у привреди, родољубљу, памети, науци, уметности… Бијте своје битке, а не очекујте од дечкића и цурица у шареним гаћицама да вам бране национално достојанство.

Еј, браћо, земља нам се буквално распада! Фабрика нема. У школи ништа не уче. У Бетанији свако мало настрада беба. Храна кошта као суво злато, а плата касни пола године. Психо нуди Косово уз компромис, док се нација гуши у сузама због десет комада вишка из Кине. Па то је патологија. Брука и срамота.

Док није касно, пресаберимо се, и одредимо себи приоритете. Предлажем:

Оцрквљење
Јачање породице
Очување територије
Дизање привреде
Кад то успемо, лако ћемо надлоптати кога год хоћете.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!