Жарко Јанковић: Минхенски споразум 2.0

МИНХЕНСКИ  СПОРАЗУМ  2.0

 

     Да  ли  сте  икада  чули  да  неко  обележава  почетак  неког  рата? За  већину  људи  почетак  рата  сигурно  није  нешто  што  се  обележава, једино  ако  је  у  случају  помен  и  подсећање  на  велика  страдања  и  жртве, уз  редовне  поруке  окупљених  да  се  тако  нешто  више  никада  не  понови. Једино  ратови  који  су  имали  ослободилачки, државотворни и узвишени  карактер, који  су  били  историјска  прекретница  и  обнова  народа  и  његове  слободе. Све  то  нисмо  били  у  прилици  да  видимо  у  Пољској  где  је  1. септембра  обележено  80  година  од  почетка  Другог  светског  рата.

Прво  и  основно  питање  јесте, зашто  тако  “велики  свет“  није  обележио  100  година  од  почетка  Првог  светског  рата  овде  код  нас, у  Београду, у  Србији, да  се  подсетимо  када  је  једна  Аустроугарска  империја, полуфеудални  реликт, тамница  читавих  народа  где  ни  2%  одрасле  популације  није  имало  право  гласа  и  где  су  два  народа, мањинска, доминирали  читавим  народима  и  земљама, пожелела  да  уништи, згази  и  убије  један  слободољубиви  српски  народ  и  државу  Србију  и  где  је  тај  народ  уз  незапамћена  страдања  и  жртве  на  крају  однео  величанствену  победу  и  којем  су  и  непријатељи  одавали  признање. Тада  није  било  обележавање  тог  јубилеја. Једноставно  речено, српске  жртве  и  борба  за  Запад  су  небитни, битни  смо  само  када  им  требамо  да  проливамо  крв  и  гинемо, али  када  се  све  заврши, брзо  падамо  у  заборав, а  касније  нас  омаловажавају, презиру, мрзе, воде  антисрпску  кампању. Исти  такав  однос  имају  и  према  Русима, када  су  им  потребни  да  спашавају  Европу  од  њених  сопствених  заблуда, тирана, диктатора  и  лудака, које  су  и  хранили  да  их  усмере  против  Русије, онда  су  им  Руси  добри, али  чим  прође  неко  време, одмах  крећу  приче  о  “руској  агресији, окупацији, силовањима, тиранији“  и  сл. Са  друге  стране, Пољаци  су  вечити  љубимци  Запада. Те  Јан  Собејски  са  његовим  крилатим  драгонима  спасао  Беч  од  Турака, те  Пилсудски  на  Висли  1920. године  зауставља  Црвену  армију  и  спасава  Европу  од  бољшевизације, јер  да  је  Пољска  пала, отишла  би  и  Вајмарска  Немачка  где  су  већ  буктиле  револуције, Мађарска  је  већ  била  бољшевичка, све  до  Француске  би  се  подигао  црвени  барјак, а  онда  би  и  Француска  пала. Па  онда  сирота  Пољска  прва  жртва  Хитлера, а  и  Стаљина, када  су  два  тирана  одлучила  да  деле  “слободољубиве  и  демократске  народе“. И  данас  је  Пољска, са  све  америчким  трупама, прва  на  бранику  “евроатлантске  демократије  и  људских  права  која  стоји  испред  фашисте  Путина“. Наравно, овакве  глупости  и  лажи  немају  везе  са  чињеницама.

Још  од  када  су  се  одлучили  за  папске  скуте, пољски  Лолек  и  Болек  упорно  својим  тврдим, купусавим  главама  налећу  на  руску  песницу, све  се  надајући  да  ће  једном  пре  пући  руски  зид  него  што  ће  они  разбити  и  окрвавити  своје  тврде, луде  главе. Међутим, сваки  пут  исто, Пољаци  добију  по  тамбури  и  онда  кукају  “како  их  зли  Руси  историјски  муче  и  малтретирају“. Још  од  када  се  Свајтополк  Проклети, братоубица  и  крвник, узурпатор  престола  Кијевске  Русије, после  смрти  Светог  кнеза  Владимира, њима  обратио  за  помоћ  да  га  погурају  за  кијевског  Великог  Кнеза, наравно  уз  обавезу  да  се  приљуби  уз  папу, Пољаци  упорно  сањају  о  њиховој  Империји  на  истоку. Треба  ли  посебно  се  подсећати  како  су  Пољаци  искористили  монголско-татарски  јарам  у  Русији  да  се  прошире  на  исток  и  према  Црном  мору. Замислите  како  би  и  да  ли  би  Европе  уопште  и  било  да  су  Руси  прешли  у  ислам  заједно  са  Златном  хордом  са  једне  и  Османлијама  са  друге  стране? Док  су  Турци  вековима  на  нама  Србима  ломили  зубе, од  Марице  и  Косова, преко  Војне  Крајине, Карађорђа, Милоша, па  до  Куманова, Битоља, Скадра  и  Једрена, нас  још  оптужују  да  смо  срушили  “мулти-култи  заједницу  Османлија“  и  да  смо  криви  за  Источно  питање, а  после  и  за  Велики  рат, а  Пољаке  славе  због  једног  напада  драгона  на  Турке  код  Беча  као  “спасиоце  Европе“.  Пољско-литванска  унија  је  постала  позната  по  насилном  унијаћењу  и  католичењу  православног  становништва, после  којег  се  ситуација  у  Црвеној  Русији  и  Галицији  рапидно  променила  и  где  су  заметнули  семе  данашње  антируске  творевине  из  које  ће  настати  украјинска  нација. Слично  су  Ватикан  и  Беч  радили  на  нашим  просторима  стварајући  хрватску  нацију  од  покатоличених  Срба. Користећи  Смутна  времена, пољски  узурпатори  су  ушли  и  у  Москву, али  после  тога  доживљавају  стрмоглав  пад. Пољска  постаје  изборна  краљевина, а  њено  племство, шљахта, у  жељи  да  обезбеди  своје  себичне  интересе, обраћа  се  суседним  владарима  и  земљама  за  помоћ  при  избору, јер  се  око  ничега  нису  могли  сложити. То  се  и  завршава  са  три  поделе  Пољске  између  Пруске, Русије  и  Аустрије  и  брисања  Пољске  са  мапе. Док  су  код  Руса  имали  своју  скупштину, Сејм, руски  Цар  им  је  био  Краљ, слободу  језика  и  вероисповести, а  код  Пруса  и  Аустријанаца  изложени  бруталној  германизацији, асимилацији  и  насељавању  немачких  сељака, пољска  емиграција  је  упорно  кукала  и  нападала  само  Русију  и  за  то  уживала  подршку  Лондона  и  Париза. Такође  их  није  било  брига  ни  за  пољске  земље  и  народ  на  западу  некадашње, а  и  данашње  Пољске, хтели  су  руске области  на  истоку. После  пораза  Централних  сила  у  Великом  рату  и  револуције  и  грађанског  рата  у  Русији, Пољска  која  је  обновила  независност  осећа  се  разгоропађено  и  сва  је  пуна  старих  амбиција  о  Пољској  од  Балтика  до  Кавказа. У  периоду  између  два  рата  ратују  са  свим  и  сваким  у  жељи  да  награбе  што  више  територије  и  не  осврћу  се  много  који  народи  ту  живе  и  чије  су  то  земље. Ратују  са  Немцима, Пељтурином  Украјинском  народном  републиком, белим  и  црвеним  Русима, Литванцима, каче  се  и  са  Чехословачком, једном  речју  Пољска  је  проблематично  дете  версајске  Европе  после  1918. године. У  совјетско-пољском  рату  није  се  радило  о  “бољшевизацији  Европе“  него  о  класичној  пољској  војној  агресији. Када  се  пољски  генерал  Пилсудски  договорио  са  пораженим  украјинским  Пељтуром  о  заједничком  фронту  против  црвених  у  Русији  кренуо  је  у  жестоки  напад  у  жељи  да  припоји  Кијев, Одесу  и  Крим  Пољској. Чак  су  и  руски  царски  официри  и  генерали, попут  прослављеног  генерала  из  Великог  рата  Брусилова, издали  проглас  да  се  сви  прикључе  Црвеној  армији  у  одбрани  земље. Пољаци  су  били  жестоко  потучени  и  кренули  су  у  бежанију  све  до  Варшаве, где  су  успели  на  Висли  да  поразе  Црвену  армију  и  одбаце  је. Суштински, рат  је  завршен  без  победника, иако  су  обе  стране  тврдиле  да  су  победиле. Западни  делови  данашње  Белорусије  и  Галиција  и  Ивано-франковска  област  данашње  Украјине  нашли  су  се  у  саставу  Пољске. Скоро  30000  руских  заробљеника  је  побијено, или  помрло  од  глади  и  болести  у  пољским  логорима. Стаљин  ће  им  се  у  Катинској  шуми  због  тога  жестоко  осветити. Са  Литванијом  око  Виљнуса  Пољаци  су  ратовали  од  успостављања  тих  држава, касније  ниским  интезитетом, до  1927. године. А  онда  су  дошле  30-те.

Чувени хрватски “антифашисти“ на делу и њихова тисућљетња култура

Пољска  уочи  Другог  светског  рата  није  била  никаква  “млада  демократија“, или  боље  речено, то  су  били  таман  колико  и  Туђманова и  данашња  НДХ. У  Пољској  је  био  укинут  парламент, Сејм, на  власти  је  била  ултра-шовинистичка, профашистичка  власт. Пољска  је  тражила  од  Хитлера  да  буде  примљена  у  Антикоминтерна  пакт  и  нудила  своју  територију  Немачкој  за  напад  на  СССР. Учествовала  је  у  подели  и  комадању  Чехословачке 1938. године. Далеко  су  они  били  од  “невине  жртве“. Проблем  за  њих  је  настао  око  Данцинга, односно  Гдањска. За  разлику  од  Судетске  области  која  је  била  саставни  део  Чехословачке  и  саме  Чехословачке  као  суверене  земље, Данцинг  није  припадао  Пољској  него  је  био  град  под  управом  Лиге  Народа. Немци  су  тражили  коридор  за  Источну  Пруску, а  Пољаци  не  само  да  су  то  категорички  одбијали, него  су  и  самој  Немачкој  претили  ратом  и  да  ће  ући  у  Берлин. У  то  време  немачка  војска  није  била  много  јача  од  Пољске, а  Пољска  је  још  притом  имала  и  гаранције  Француске  и  Велике  Британије  из  Минхена. Осећали  су  се  сигурно  и  наставили  да  безумно  провоцирају  Немачку. Протерали  су  преко  70000  припадника  немачке  мањине  уз  спровођење  свих  могућих  репресалија. Тако  глупи, какви  јесу, нису  схватали  да  Лондон  и  Париз  још  увек  немају  намеру  да  ратују  и  да  им  Хитлер  треба  само  да  би  га  гурнули  против  Москве. Много  пре  Минхена  Стаљин  је  понудио  пакт  Лондону  и  Паризу  против  Хитлера, а  они  су  тај  пакт  лагодно  одбили  и  Хитлеру  сервирали  Чехословачку. Стаљин, схватајући  ситуацију  и  циљеве  западних  савезника  схвата  да  и  он  мора  да  добије  у  времену  и  неутралише  немачку  претњу, поготово  што  тада  СССР  води  практично  необјављени  рат  са  Јапаном  код  Холкинг  Гола.  Пошто  је  Хитлеру  доста  Пољске, са  Стаљином  се  ту  лако  споразумео, а  Пољаци  поново  разбише  луде  главе. Дошло  је  до  пакта  Рибентроп-Молотов, после  којег  је  СССР  практично  повратио  границе  царске  Русије  на  западу, што  ће бити  фактор  од  великог  значаја  уочи  напада  Немачке  22. јуна  1941. године.

Енглески и немачки фудбалери пред почетак утакмице 1938. године

Прва  подметнута  заблуда  у  вези  Другог  светског  рата  налази  се  у  његовој  првој  реченици, да  је  почео  1. септембра  1939. године  нападом  Немачке  на  Пољску. А  зашто  не  нападом  Јапана  на  Кину  и  окупацијом  Манџурије, или  нападом  Италије  на  Етиопију, или  грађанским  ратом  у  Шпанији, или  комадањем  Чехословачке  Минхенским  споразумом? Јасно, нечије  жртве  су  вредније, а  нечије  чак  и  безвредне. Првог  септембра  1939.  године  почео  је  немачко-пољски  рат  и  ништа  више. Два  дана  касније  када  Велика  Британија  и  Француска  објављују  рат  Немачкој, рат  се  шири  Европом. Уласком  британских  доминиона  у  рат, он  се  шири  по  свету, али  још  не  добија  светски  карактер. Са  избијањем  рата  и  борби  у  Африци  1940. године  рат  се  шири  ван  Европе. Али, остаје  чињеница  да  рат  прераста  у  светски  сукоб  током  1941. године  немачким  нападом  на  СССР  и  нападом  Јапана  на  Перл  Харбур  и  уласком  САД  у  рат. Тада  заиста  постаје  светски. Још  један  од  распрострањених  митова  је  о  немачкој  технолошкој  супериорности  и  спремности  њених  оклопних  и  механизованих  дивизија. Све  до  средине  рата  коњска  запрега  ће  у  Вермахту  обављати  много  већи  део  посла  око  артиљерије  и  у  борби  него  тенкови  и  оклопна  возила. Отуда  и  онај  чувени  мит, а  у  ствари  пропагандна  патка  једног  француског  новинара, о  јуришу  пољске  коњице  на  немачке  тенкове. Пољска  армија  није  била  много  лошија  од  немачке, а  да  су  британске  и  француске  снаге  удариле  са  запада  преко  Рајне, уместо  што  су  се  укопале  код  Мажино  линије  и  касније  у  Белгији  где  су  скоро  девет  месеци  водили  рат  без  рата  испаљујући  по  три  гранате  дневно, историја  би  била  много  другачија. По  општим  сазнањима, Трећи  рајх  би  тек  1947. године  био  спреман  за  сукоб  светских  размера. Тајна  немачких  победа  и  успеха  не  лежи  у  њиховој  технолошкој  супериорности  и  спремности  за  рат, него  у  снази  воље, обучености  и  професионализму  официра  и  војника  и  потпуној  посвећености  циљевима  уз  свест  да  је  час  освете  куцнуо  и  да  ће  сада  платити  за  њихово версајско  понижење. Око  тога  је  у  Немачкој  владало  апсолутно  национално  јединство. Уз  идеолошку  тоталитарну  индоктринацију  и  расну  идеологију  нацизма  самопоуздање  им  је  нарасло  до  гигантских  размера. Таквих  Немаца  уплашила  се  цела  Европа, а  њихове  војне  снаге  су  више  биле  део  пропаганде, која  се  добро  уклопила  у  целу  причу. Током  битке  за  Француску  1940. године, савезници  су  војно  били  надмоћнији  од  Немаца, али  вољно  су  били  ништавни. Кукавичлук, дефетизам, страх, очај  због  новог  рата  и  жртава, паралисали  су  све  пред  Хитлеровом  армадом. Ко  се  први  није  уплашио  Хитлера? Срби  и  Руси, ко  би  други. Словени  на  истоку  нису  себи  могли  да  приуште  луксуз  пораза, примирја  у  вагону  и  каснију  љубав  према  окупатору  који  им  је  великодушно  дозволио  да  се  иживе  за  његове  интересе  над  неким  трећим. За  нас  је  то  била  борба  за  голи  опстанак. Победити  или  умрети.

Све је исто, само Адолфа нема

Јасно  је  да  је  Хитлерову  Европу  пре  свега  уништио  и  поразио  СССР, где  су  руски  народ  и  земља  принели  немерљиве  жртве. Искрцавање  у  Нормандији  требало  је  Русе  да  заустави  у  Немачкој  и  да  САД-у  омогуће  контролу  и  окупацију  западне  Европе, а  не  што  су  допринели  немачком  поразу. Када  1942. нису  хетели  да  отворе  други  фронт  у  Европи, две  године  касније  тај  фронт  више  никоме  није  ни  требао, Немачка  је  већ  била  пред  поразом. Требао  је  само  Англоамериканцима. Од  десет  погинулих  немачких  војника, девет  их  је  погинуло  на  Источном  фронту. И  зар  је  неко  стварно  био  толики  оптимиста  да  помисли  да  ће  после  27  милиона  жртава  у  рату  Москва  дозволити  да  се  на  њеним  границама  припрема  нова  “Барбароса“? Јасно  је  да  су  све  земље  које  су  се  граничиле  са  СССР-ом  морале  бити  у  његовој  орбити  утицаја, плус  окупациона  зона  у  Немачкој. Никакав  нови  “санитарни  кордон“  на  истоку  није  долазио  у  обзир. Финци  су  ту  још  испали  најпаметнији, поред  пораза  и  предаје  већ  изгубљених  територија, добили  су  неутралност  и  заобишао  их  је  комунизам. Стаљин  је  и  за  Немачку  предложио  слично  решење  као  и  за  Аустрију, али  Вашингтон  и  Лондон  су  желели  нови  конфликт. Док  је  рат  још  трајао, са  Немцима  су  водили  преговоре  да  сачувају  12  немачких  дивизија  и  заједно  нападну  Русе. То  је  био  чувени  Черчилов  план. Хладни  рат  изазвао  је  Запад  уздајући  се  у  америчку  атомску  бомбу. Једнострано  су  створили  Западну  Немачку, издвојили  Западни  Берлин  који  су  им  Руси  дали  који  су  Берлин  и  заузели, основали  НАТО  пакт  и  покренули  Маршалов  план, а  данас  ти  исти  западни  “демократори“  који  су  са  НАТО  трупама  стигли  на  границе  Русије  и  не  крију  жељу  да  раскомадају  и  униште  Русију, а  све  њене  предлоге  о  сарадњи  су  одбили, чак  и  када  је  Русија  хтела  да  уђе  у  НАТО  пакт, говоре  како  је  1945. године  СССР  “окупирао  источну  Европу“  и  да  је  Стаљин  исто  колико  и  Хитлер, ако  не  и  више, крив  за  Други  светски  рат.

После  свега  реченог, јасно  је  да  последњи  скуп  у  Пољској  није  обележавао  80  година  од  почетка  Другог  светског  рата  већ  80  година  од  Минхенског  споразума  са  годину  дана  закашњења. Ту  су  се  окупили  сви  Хитлерови  пријатељи, финансијери, поштоваоци  и  савезници. Самим  тим  јасно  је  да  Србија  и  Русија  ту  нису  ни  требале  да  буду, али  зато  је  то  право  место  за  данашњу  Колиндину  НДХ, јер  само  на  таквим  скуповима  наследника  Хитлеровог  европског  чеда  председница  данашње  НДХ  има  право  да  се  кити  неким  антифашизмом. Тако  је  то  код  Хрвата. Прво  вас  истребљују, уништавају, протерују, а  онда  својатају  и  вашу  борбу  против  фашизма  и  те  исте  НДХ. Од  хрватских  усташких  злочина  утроба  се  превртала  и  њиховим  савезницима, боље  рећи  газдама, италијанским  фашистима  и  немачким  нацистима  и  есесовцима. Уосталом, није  фашизам  стварао  усташки  покрет  код  Хрвата, него  су  хрватско  праваштво  и  мржња  темељ  хрватског  идентитета  без  обзира  на  идеологију, државно  и  друштвено  уређење. Поред  Хрвата  би  се  и  сам  Непоменик  постидео. Зато  нама  међу  онима  који  су  Хитлера  дочекивали  са  цвећем  као  ослободиоца, давали  добровољце  за  СС  дивизије, проглашавали  га  за  личност  године  магазина  “Тајм“  и  финансирали  и  економски  подизали  његову  машинерију, а  заратили  с  њим  тек  када  их  је  њихов  пас  за  руку  ујео, и  није  место. Ми  ћемо  заједно  са  Русима  славити  победе, како  оне  прошле, тако  и  будуће. Ми  не  започињемо  ратове, али  их  зато  завршавамо, пре  или  касније.

 

Жарко  Јанковић, Нови  Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!