Владислав Ђорђевић – ШТА ЈЕ ПЕДОФИЛИЈА?

У последње време лезбијско-феминистички лоби шири антипедофилску параноју. „Педофилија је ужасна! Педофили су ужасни! Заштитимо нашу децу!” – скиче у хору. И у праву су. Само што лезбофеминисткиње под педофилијом пoдазумевају нешто што она није. Оне су мајстори лингвистичке манипулације. Доказ? Кренимо редом.

Прво питање које себи треба да поставимо је: шта је педофилија? То је – како каже етимологија те грчке речи – „љубав према детету” (гр. pais, paidós – дете + philía – љубав). То је етимолошко значење, а реално је ово: то је секс са детом.

А ко су деца? Одговор на то питање није универзалан. Не постоји објективни индикатор када престаје детињство и почиње пубертет или адолесценција. Али мислим да је фер рећи да је та граница у већини случајева 14 година. Дакле, детињство се поклапа са добом када већина деце похађа основну школу. Неке девојчице у вишим разредима основне школе – које имају 13 или 14 година – итекако су дубоко у пубертету и у процесу психофизичког сазревања. Нису ни оне „деца”. Итекако су свесне своје полности. Неке су спремне и да њоме манипулишу. Ипак – гледајући у целини – мислим да је фер рећи да је за већину детињство период до 14. године. Дакле, основношколце – у целини узев – можемо назвати децом. Мислим да би се с тим сложили многи психолози, педагози и правници.

Дакле, особе од 14 до 18 година – а већина њих тада похађа средњу школу – не могу се сматрати децом, него особама у прелазном периоду од детињства ка зрелости. То су тинејџери, особе у пубертету, у адолесценцији. Нису то потпуно зреле и изграђене личности, али нису то ни некава деца која нису свесна себе и својих поступака. Стога је проглашавати тинејџера и тинејџерку од 14 до 18 година „дететом” језичка манипулација.

Друго питање гласи: шта је секс? У ужем смислу то је генитални однос. У ширем смислу то је сваки додир интимних делова тела. Неки ту појаву називају петинг, а неки предигра. Израза је много, али је суштина иста: то је додир интимних делова тела.

Мислим да би се са тим сложила већина људи. Али с тим се не би сложиле припаднице лезбијско-феминистичког лобија. Оне имају тенденцију да неоправдано проширују и категорије детињства и категорије секса. Оне имају тенденцију да „децом” прогласе и особе у пубертету од 14 до 18 година. То није оправдано ни са аспекта психологије, ни педагогије, ни права, ни морала. Мотиви таквог проширења категорије „детињства” све су само не часни.

Још горе, оне имају тенденцију да сексом прогласе не само генитални секс и додир интимних делова тела, него и било који додир. Ако помилујете девојчицу по глави, ви сте „педофил”. Ако девојчицу држите у крилу, ви сте „педофил”. Лезбијке имају склоност да све додире девојчица и девојака погласе „педофилијом”. Мислим да је такво дефинисање „секса са дететом” апсурдно.

Штавише, ове манипулаторке проглашавају „секс са дететом” сваки разговор са девојчицом и девојком. Ако се шетате са девојчицом или девојком, ви имате „секс са дететом”. Ако девојчици или девојци купите сладолед, ви имате „секс са дететом”. Ако седите у бару са двојчицом или девојком, ви имате „секс са дететом”.

Оваква апсурдна проширења категорија и детињства и секса немају упоришта ни у лингвистици, ни у педагогији, ни у психологији, ни у моралу, ни у логици. Извориште тих проширења лежи у болесном и љубоморном уму лезбијки.

Лезбијке желе секс са женском децом и женским тинејџеркама. Оне су праве предаторке на њих. Оне су те које вребају на њих и трују их причама о мушким „педофилима” и „насилинцима” само да би уништиле мушку конкуренцију. Оне тако жучно говоре против „педофилије” не зато што им је стало до заштите деце од насиља, а још мање до моралне чистоте и верског идеала безгрешности и светости, него зато што желе да униште мушке конкуренте. Оне знају да већина девојчица и девојака нису лезбијке и да им се природно свиђају дечаци и младићи, па настоје да их „преобрате” на своју страну. Стога оне воде тако помахниталу и апсурдну кампању против „педофилије” и „насиља”. Оне желе да девојчицама и двојкама згаде дечаке и младиће и намаме их у своја крила и кревете.

Дакле, савремена лезбофеминистичка војна против „педофилије” није мотивисана жељом да деца живе безбрижно и срећно, а још мање моралом, него жељом лезбијки да униште мушке такмаце и девојчице и девојке заврбују да буду лезбијке и феминисткиње. Њихов мотив није морал него управо њихов неморал. То вам је психопатолошки мотив лезбијске борбе против „педофилије”, „сексуалног узнемиравања” и „насиља у породици”. Немају те кампање суштински никакве везе са заштитом било кога нити било чега. Сврха је стврање мизандријске параноје.

Да закључим. Права педофилија – секс са детом – тешки је злочин и тешки грех пред Богом. Заслужују не само моралну осуду него и кривичну санкцију. Али исто тако је злочин и грех манипулисати осећањима девојчица и девојака и од дечака и младића правити „монструме”, „насилнике”, „злостављаче”, „манијаке”, „силеџије”, када огромна већина њих то није. Не треба их плашити измишљеним причама и стварати параноју. Дакле, не наседајте на слаткоречиве лажовке и преваранткиње, које желе да девојчице и девојке посвађају и заваде са дечацима и младићима како би их претвориле у мале лезбијке – свој плен.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!