Aлександар Несторовић: Вуду Деди на облаку седи 2. део

Посета је представљала разочарање. Нешто тако сам и очекивао, не знам зашто. Лазина нова жена звала се Матеа, била је то нека опајдара која је провела свој радни век и најбоље године у Сплиту, док је постојала бивша земља. Тврдила је да је Београђанка; ипак, изговарала је оно меко л, као Далмоши. Била је петнаест година млађа од Лазе и успешно се шлеповала уз њега; била му је супруга, послуга, инспирација, рецензент, друг у пићу, шта год хоћеш. Лаза је наједном скоро потпуно оглувео и тупо је гледао пред себе, једино се топио када би погледао Матеу. Она је водила главну реч, претресала је светску и домаћу књижевност са таквом самоувереношћу од које ми се повраћало, користила је изразе као „пљување“ и „пљувачина“, које ја нисам могао да поднесем, Лаза је ћутао, одсутан,  једва да је шта окусио од онога што је Вера пажљиво спремала углавном за њега, а пио је сасвим мало: једну чашу неког тиквешког вина држао је целе вечери понекад је приносећи устима.

Једва сам чекао да оду.

Док смо их, Вера и ја пратили до капије, Лаза је застао; очигледно је хтео нешто поверљиво да ми каже, или да ме пита. Можеш ли да ми напишеш Циалис, прошапутао ми је у уво. Не могу, Лазо, рекао сам, нисам више активан. А не бих ти ни препоручио да то пијеш.

Смењивали су се дани, недеље, сви налик један другом. Ујутру сам се будио нешто касније и одмах ишао на интернет, зашто – не знам.

Обично бих прво посећивао патриотски сајт. Тамо су претресали нека  општа места, која су се често понављала. На пример, једном је била велика дебата о томе, да ли педер може истовремено бити и патриота. Други пут су тема биле  реформе,  које су, наравно, претходно захтевале  веберовско преумљење народа. Као, до сад смо били лењи православци, али сад, бајо, усвајамо, протестантску етику, рад ред и мир, озбиљност (немој да се ко насмеје) штедљивост, посвећеност послу и тако то. Одједном.  Snap,just like this!  До јуче Милисав, који чачка нос чекајући да прође радно време, па кад ископа чварак обрише га о  панталоне, а сад, одједном, Чарлс, који гине на послу, радохоличар који је свео речник на Да, шефе и Разумем, шефе, који редовно поправља зубе, када је задивљен каже Вау, и једе само здраву храну – веберски педантан, и празнији од Милисава, ако је то могуће.

             За коментаторе повод није био важан, сваки је био  довољно добар. Могла је то бити нека вест са телопа, или чланак, или туђи коментар – свеједно. Важно је било једино да се препуцавају и надмудрују. При томе је сваки остајао чврсто на својим позицијама, слеп за аргументе друге стране. Типично српски. Сви су остајали укопани тамо где су oдвајкада, сви су били најпаметнији и свезнајући. Пошто би се заморили, прелазили су на лична вређања, или су понављали већ речено.

            Без обзира на политички став, свак је  задржавао  исту мантру – или како сам ја одлучио, или никако.

            Све ми је то било веома познато.  Лично мишљење у православних је недодирљиво (Бора је био у праву).  Свак има своју верзију, своју причу, не да се разуверити, не у смислу да је он једини исправан верник, него скоро мали бог. Није то ништа ново. Још је коџа Милош говорио, јебаћу му оца који оће паметнији од мене да буде.

           

Наш пријатељ Бора, онако грађански и европски оријентисан какав је био, а докон као и ја, напао је на патриотском сајту заговорнике идеје о повратку Византији.

            „Византија није само историјски појам, писао је. То је стање свести. Начин живота. Њено биће је статичност. Њена суштина је неслобода, искључивост, нетолеранција. Слепо немишљење. Византија, то је очекивање краја, победа есхатолошке свести, то је, бар у задња три столећа, вегетативно трајање са заваравањем да је некада било боље, и да је постојала некаква стара слава, од које се, некако, још може живети. Али, додавао је тај  Европејац, то је и нека малолетност. Неодговорност. Византија је, за мене – све најгоре, у нама“ – завршио је помпезно Бора.

            Добио је десетине дислајкова, напали су га са свих страна, нимало бираним речима, Бора се наљутио, одмах ме позвао телефоном.

–          Јеси  ли видео  шта ми пишу?

–          Видео сам.

–          Шта да предузмем?

– Наравно, ништа.

–          Не, то не може остати тако. Морам нешто да предузмем.

–          Пусти мене да напишем  коментар, у свом зајебантском стилу.

–          Ово је врло озбиљна тема…

–          За тебе, можда. Али ја ти тврдим да се кроз зезање може рећи много више и ефектније него кроз озбиљну расправу с непознатим људима од којих већина није  дорасла оваквој расправи. Само, ако ми објаве… Ништа не гарантујем.

 

И одговорио сам, у обећаном  стилу.

            „Византија, него шта, браћо, написао сам. Отуда су моји велики узори, Манојло Куцотракис и Василије Козодер Геостратег (или Геопатолог, свеједно). Ти дивни Византинци, мајстори и шампиони грађанских ратова, створили су величанствено царство које је пакост и каприце начинило највишим принципима и најважнијим покретачима  свега. Па онда полулуди или луди василевси, од којих један у детињству није могао да спава, а плашио се слова ј јер је име његовог највећег непријатеља и најближег рођака почињало са ј. На крају му је тај ј нану нанину, када се преварио па заспао. Још и Манојло Врана, истинољубник и будала, пустиножитељ који је ручкао скакавце и после седамдесет лета и зима заслужио завидну репутацију будале. Једном је Комнен Тртомуд који је намеравао да постане Узурпатор, па је то и постао, уснио пророчки сан. Ејакулирао је у сну. Било му је лепо. Али је после буђења одмах заборавио шта је сањао. Зато је отишао код свог  духовника Сисоја, званог Недопичник (јер је заговарао целибат, па у народу а ни међу монасима није био омиљен), али тај није могао да помогне, већ га је упутио на пустиножитеља. Оде Комнен и затекне онога како једе неку пршуту (пошто је заслужио, а и ваља се, јер је душекорисно) и онај га преко воље, и преко пршуте, посаветује да одмах нападне Цариград, јер ће се колико сутра његове ноге прошетати  у свечаној поворци засраним улицама тог блиставог града. Комнен је битку изгубио, али су га зато рашчеречили и одсекли му ногу, коју су у свечаној поворци носили кроз Цариград. Значи света луда није погрешила. У Византији се, браћо, бескрајно ценила мудрост малоумних. Сматрало се да Неки Курац говори кроз малоумне и то се ценило. Памет се, наравно, није ценила. Напротив: ничег паметног ни корисног у Византији нико се никада није латио , као да се не ваља (тако се и говорило, не ваља се) јер је тако лакше, а ослобађа и од муке размишљања. Посвећујем овај коментар успомени на Циција Павића.

            После десетак минута стигла је порука од Боре. Хвала, писао је, за викенд водим те у Иваново на пецање.

 

Понекад одем на сајт родног града, тек колико да видим шта се дешава у родном крају. Туга је то, разочарење велико, сваки пут. На пример, вест да се у болници у градићу породила жена од 39 година, која није знала да је трудна. Упутили су је на хирургију, због болова у трбуху. Онда је докторка приметила да је пацијенткиња почела да се порађа. Порођај је протекао уредно. Четворо доктора се потрудило око ње. Родила је сина. Предложили су јој да га назове Ненад, јер му се није надала. (Иначе, она већ  има ћерку.) Није обраћала пажњу што нема менструацију толико дуго. Можда, као Абориџини не повезује секс са зачећем и трудноћом. Да би затруднела, треба да прескаче каменчиће обасјане месечином у пустињи, па од кога се одбије зрак под извесним углом, онда…   Ко зна. Укратко, она је будалисала, глупарила, пренемагала се, лудовала, доктори се трудили,  могао сам да чујем топот њихових папуча по поду, онда су персеверирали речи, или читаве изразе, наизглед бесмислене како би смањили психичку напетост, дај да урадимо епизиотомију, не сад, зашто не сад, ево га, видим главицу, док је светло бљештало с плафона а собом се ширио мирис фекалија, inter foeces et urinam nascimur, рекао је свети Августин кога нико из екипе није цитирао нити га се могао сетити  јер није знао ни ко је то, још мало, још мало, тешили су принцезу мрака, тешили су једни друге, ко ће да ушије епизиотомију, ево ја ћу, па да, ти то волиш, колега, како да не, ушивам уметнички, само пази да не претераш, направићеш невину женску, не, нећу, али испашће гоблен, то је сигурно, онда смех, добро познат усиљен празан хумор мојих колега међу којима сам и ја протраћио свој живот.

У изјави портпаролке болнице Градића, ни трага цинизма. Принцеза мрака је недодирљива. Њу нико не сме да пипне. У либералном, просвећеном и еманципованом друштву она мора бити заштићена. Међутим, у некој јазбини, док  се на њој ређају неки њој слични, и после је пребију или убију, није заштићена.

            Коментаре читалаца нису објављивали, на пример мој отровно горки коментар. Неко лудује, а неко поправља штету за њим и све време се правимo као да је све у реду, као да је све то нормално, да тако треба, луда заслужује сву помоћ овога света (нека је и тако), али много је горе што не сме ништа да  се каже, ништа да се приговори, света луда је увек у праву јер пацијент је светиња, а она је пацијенткиња, уз то мајка, подарила је Србији дете и то мушко из трудноће за коју наводно није знала. Биће  војничина, садим бостан садим белу ружу, и радо иде Србин у војнике тамо где га пошаљу, на пример у Авганистан.  Да је принцезу заболео стомак у неком кртогу у забити где живи, породила би се и задавила га, ником не би ни речи рекла, можда би је открили можда не би, онда би неко вештачио њену неурачунљивост, вероватну ретардацију и – појео вук магарца. Врло важно. Прошао воз.

Али, зашто се правимо луди?  Чак и они који то нису, из некаквог страха, нелагодности – не знам како то да назовем  – праве се као да не виде, као да немају своје мишљење. Самим тим одобравају луди. Подстичу је, охрабрују. Да ли је и то наслеђе Византије, где се лудости јуродивих придавао огроман значај? Сигуран сам да није.

Они су, за разлику од нас схватили колико је олоша, малоумника, слабих карактера, људи који не размишљају јер немају чиме, или немају навику, укратко инфериорних, мање вредних али зато  не мање гладних свега,  и онда  их уведоше  у демократију, купише  за петопарац и сад  безбедно владају захваљујући њиховим гласовима. А ми аминујемо демократију, као добра је јер боље нема, срећни што смо цитирали  демона  и  пијандуру  Черчила, и још размишљамо како да поправимо ту демократију, да боље функционише, да нас још ефикасније зајебавају инфериорци.

Одбијање ангажмана? Не, најобичнији кукавичлук! Оћути ово, оћути оно, да ти не спадне круна с главе, јер си забога некакав интелектуалац, нећеш да се прљаш, па се онда мало плаши, (или се много плаши), али у сваком случају  ћути – и прође живот! Како иде она позната ко-зна-чија пословица: «Бој се овна, бој се говна, прође живот». Док ти правдаш свој бедни кукавичлук жељом да сачуваш некакво своје хипотетично достојанство,  будалетине освојише и време и простор и живот и свет и власт и моћ, све!  Ми преузимамо, рекоше они, и преузеше. А све се то онда добро уклопи у основни мотив – жељу за самоуништењем. Која је уосталом неоспорна и само за слепца није очигледна!

Не може се начинити низ лоших поступака, грешака, а да то изиђе на добро. Као да смо заборавили шта је узрок а шта последица, и да све на овоме свету, сваки корак, сваки гест, свака реч, свака одлука, има своје последице. Другачије не може бити. И онда то ствара карикатуру живота, једно вечно мрцварење и злопаћење, па се онда ствари разрешавају пречицом, масовном изгибијом (такозваном епопејом), уместо разумом и планирањем…                            

Осетио сам јаку киселину. Пекло ме је испод груди и обузела малаксалост. Можда је била само киселина, а можда и прави ангинозни напад, нисам био сигуран. Изашао сам у двориште да удахнем мало ваздуха.

Узео сам да нахраним мачке. То ме је смиривало, и опуштало, то ми је годило. Звали смо их мрњавчевићи. Њихов број је био променљив, али се кретао негде око пет. Понекад би се међу стандардном поставом појавила нека гошћа. Мачори се нису дуго задржавали, а нису били ни тако умиљати као мачке. Пошто смо се Вера и ја у последње време хранили готово потпуно вегетаријански, нисам могао често да им понудим домаћу храну. Куповао сам им конзерве. Биле су пробирљиве, јеле су, на пример само марке DAX, ROKUS  и SYMBA, а избегавале су EUROCAT и многе друге врсте конзерви које су се лакше налазиле. Волео сам да посматрам како се комешају око посуде са храном и шиште једна на другу. Вера је сматрала да их претерано храним, али ја сам им ипак додавао помало хране док не би саме престале да једу и почеле да лижу шапице. Онда сам шетао по нашем огромном дворишту, а оне су трчкарале за мном и прескакале се, као да играју труле кобиле.

 

            Лик се повремено појављивао, ниоткуда.  Углавном је седео на неким гајбама испред продавнице – то му је била база, седео је и галамио по цео дан, у друштву протува толико сличних, да сам их једва разликовао, јер се нисам ни трудио да их разликујем. Ипак, кад год сам ишао у продавницу, а то је било ретко, ухватио бих његов ужарени, упорни поглед, право у зенице, испитивачки и нимало пријатељски. Играо је игру јављања. Знао сам то од раније. Чекао је да се ја прво јавим. Није ми падало на памет. Била је то нека навика, одговорио бих свакоме на поздрав, али ја се нисам први јављао. Више пута, када сам се враћао из радње, чуо сам њихово сашаптавање, а онда смех. Лик је при том увек био најгласнији. Имао је напукли, кркљав, расцепљен глас који је одисао самоувереношћу и свезнањем, невероватном раскомоћеношћу и изазивањем. Неко време се наглашено љубазно јављао, с непримереном театралношћу, која је била на граници подсмеха и сваког тренутка могла да се протумачи као ругање. Имао је дугачку масну косу, имиџ остарелог рокера, понекад је везивао у репић позади, и био је обучен у исфлекану мајицу и прљаве фармерке; на ногама је имао јевтине кинеске сандале.  Опаки Хаклбери Фин једног приградског панчевачког насеља, који је од сунца и нерада изгубио осећај за реалност и препустио се опасним и варљивим стихијама омнипотенције. Знао сам: пре или касније он ће морати да понесе своју меру одговорности у животу, ако ни за шта друго, а оно због лажног закључка да је све дозвољено. Не знам откуд, али од првог трена сам осетио силну одвратност према тој опуштеној креатури и знао сам да ћу кад-тад доћи у сукоб с њим.  Јесам ли га срео раније? Кад? Где? У неком од прошлих живота?  Као хришћанин, нисам смео да размишљам на тај начин. Такође сам знао да је само питање тренутка када ће он покушати да се наметне. Нисам се варао.

Тог дана изненада се материјализовао (одакле? из купатилске влаге, рекао би Достојевски) и тражио да му измерим притисак. Шарао је очима око себе, по дворишту. Рекао сам му да ја то више не радим, нисам више активан.  Не занима ме. Једва сам дочекао пензију и пресрећан сам због тога.  Зар немате апарат за притисак, питао је лик. Немам, и не треба ми, слагао сам, грубо. Зар ви не мерите себи притисак? Не, подигао сам глас, и овог пута нисам лагао, а када будем мерио, ти то нећеш знати.

 – Нисам имао намеру да вас увредим, рекао је.

Можда и није. Али сам зато ја очигледно имао намеру да будем увређен.

-Па где да идем да измерим, као чудио се. Невероватно! Ти људи себи понекад допуштају таква питања. – А, не знаш где се то ради? – изобличио сам се од заједљивости – Не знаш где је амбуланта?

–          Знам – рекао је – али зашто само због тога да идем тамо.

– Како то мислиш, „само због тога“? – плануо сам. – Значи, то за тебе нема никакве вредности.. То за тебе није ништа! Ако није ништа, онда зашто тражиш ту услугу од мене.

-Нисам мислио… – и он је већ почео да се љути.

–          – Знаш шта – унео сам му се у лице – да се гониш у три лепе пичке материне, и немој да те више видим овде!

 

Увређен до сржи, мрачног лица, лик се окренуо  и отишао.

            Покварио ми је дан. Знао сам да ово неће моћи да прође тек тако. Засејао сам нешто што ћу ускоро морати да пожањем. Разуме се да то неће бити ништа добро. Ушао сам у кућу. Зачудо, био сам мирнији него што сам очекивао, али ипак сам напрскао мало нитроглицерина под језик.  Вера је стајала на вратима дневне собе и држала руку на срцу. Очи су јој биле огромне. Шта ти би, рекла је тихо. -Како, шта ми би?! Само сам једног доконог кретена отерао у три пичке материне, што је одавно требало учинити. У ствари, требало је да он то доживљава сваког дана, од разних људи, па би се можда  довео у ред.

-Али…

-Шта али?!

-Како ће он да реагује?

-Е знаш да ме заболе!

-Створио си једног непријатеља без икакве потребе.

-Гле,гле! „без икакве потребе“? Као да бих ја икад могао бити пријатељ с њим! Онакви мени не требају! Сит сам их! Сви смо их сити, само нема  ко да им каже.

Вера ми се жалила да јој он прилази сваки пут када она оде у продавницу (он је тамо дежурао) и покушава да заподене неки разговор. Испитује о интимним стварима. Нуди ситне услуге, да јој понесе цегер до куће, па онда ако треба да нам уређује двориште, итд. Једном је био неподношљиво нападан, хтео је да јој помогне да спакује ствари у торбу и при том покушавао да јој додирне груди лактом. Она га није опоменула, само се демонстративно измакла. То је исто као да си га охрабрила, рекао сам јој. Прорадила је моја љубомора, без обзира што сам се стидео те љубоморе. Наравно, било је јасно да ја нисам био интересантан за њега. Вера му је била занимљивија; видео је да сам нешто старији од ње, напрегао је вијуге па је одлучио да заподене нешто и  да ме узгред мало направи будалом. Тако сам ја мислио, и чини ми се да се нисам варао. 

-Да ли ти је предлагао нешто?

– Не, али се као кроз шалу распитивао како се нас двоје слажемо, с обзиром на разлику у годинама. То је себи допустио.

Од Боре, који је у ово место дошао много пре нас и познавао скоро свакога, чуо сам да је Мута (тако су  звали ону битангу) био полицијски доушник. Цинкарио је за полицију, која му је услуге плаћала тако, што би зажмурила на његове ситне крађе, а нарочито  на овакве ствари које је почео да ради с нама. Било је то одвратно… Још постоји такав тип људи међу нама, као да је неискорењив.

У градићу, у крају испод пруге,где сам одрастао, сваки трећи је био онакав. Људи су гасили светла када су се у касне сате враћали из кафане Милија Рокац, Чеда Роган, Владе Шабан, Милан Џого и мноштво сличних. Једне ноћи ме је пробудио звук разбијеног прозора. Деда је брзо угасио светло. Споља се чуо неартикулисани рашчеречени глас Чеде Рогана који је говорио неке гадости, а онда се све утишало. Деда није излазио да истера ствар до краја. Само је гризао усне. Сутра је заменио разбијено окно.  Нико никада није ништа предузимао. Рисим је направио монументалну слику „Сахрана  Чеде Рогана“, која је и сада у сталној поставци његове задужбине. Одао је омаж једној битанги. Рисим је често долазио код нас. Пропустио сам да га питам зашто је направио ту слику. Не шта она значи, јер то је јасно, него зашто је то насликао. Олош је проблем Србије. Много олоша.  Проблем је и што ми то не признајемо, и што немамо одговора на тај изазов. Е, то треба насликати, јадни мој Рисиме! Појавили су се људи, твоје колеге, међу којима нема твојих студената, а који то раде. Не замери ми, волео сам те, Рисиме. И ако си превазиђен, ниси укинут. Опрости ми…

 

Како су године пролазиле, уморио сам се од уздржавања, глуме, прећуткивања, оћуткивања, компромиса, а пре свега лажи. Да бих досегао истину, требало је да се ослободим стида пре свега. Или, још краће, требало је да се ослободим. Да ли сам  успео? Да јесам, вероватно не бих ни постављао то питање.

                       – Наставиће се –

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!