НОВОСАДСКА ПРАВОСУДНА МАФИЈА

Кривична пријава, тачније њено подношење је обавеза државних органа, органа територијалне аутономије и јединица локалне самоуправе, јавних предузеца и сл. Дакле, сви су они дужни да пријаве кривична дела која се гоне по службеној дужности, а о којима имају сазнање на било који начин. Наведени не само да имју обавезу да пријаве кривично дело, већ и да предузму све радње како би се сачували трагови и предмети помоћу којих је извршено кривично дело.

Државни и други органи, организације и установе обавезни су да неодложно пријаве полицији или јавном тужиоцу свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега. Надлежни државни органи, судови, полиција, тужилаштва и центри за социјални рад дужни су да у оквиру својих редовних послова препознају насиље у породици или опасност од њега – наводи се у Закону за спречавање насиља у породици.

Међутим, то се не дешава у пракси, нарочито када су жене насилници, а мушкарци жртве насиља.

У два судска поступка Основног суда у Новом Саду, судија тог суда Вујић Бојана, имала је сазнање о насиљу у породици, али није реаговала, нито је свако сазнање о насиљу у породици неодложно пријавила тужилаштву или полицији.

Оштећени Бујић Горан, поднео је захтев за покретање прекршајног поступка против горе поменуте судије, у складу са Законом о спречавању насиља у породици.

Првостепени Прекршајни суд у Новом Саду је, на терет подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка Бујић Горана, а у корист окривљене Бојане Вујић, утврдио трошкове прекршајног поступка у износу од 38.250,00 динара.

Подносилац захтева Бујић Горан сматра да је решење у целости незаконито и на исто уложио жалбу 9. јула 2019. године.

Суд је решењем обуставио прекршајни поступак противно одредбама члана 248. овог закона

Иако подносиоцу захтева никада:

– није достављено решење о покретању прекршајног поступка,

– није достављен ниједан позив за рочиште,

– није достављено решење о окончању прекршајног поступка,

из навода образложења побијаног решења произлази да је првостепени суд – решењем које је, наводно, постало правноснажно 6. априла 2019. године, обуставио поступак због «…застарелости за вођења прекршајног поступка…» (стр. 1. у првом ставу образложења).

Надаље, увидом у податке на Порталу судова Србије на дан подношења жалбе, подносилац захтева је утврдио да прекршајни предмет под посл. бр. 122/2018 – није ни евидентиран.

Упркос томе, првостепени суд је донео решење о трошковима поступка, без решења о покретању прекршајног поступка и без одржавања иједног рочишта.

Како је чланом 184. став 2. тачка 4. Закона о прекршајима, прописано да суд ОДБАЦУЈЕ захтев за покретање прекршајног поступка када је наступила застарелост за покретање прекршајног поступка, јасно је да је ПРВОСТЕПЕНИ СУД, ПОД ПРЕТПОСТАВКОМ ДА ЈЕ ДО ЗАСТАРЕ ЗАИСТА ДОШЛО, БИО ОВЛАШЋЕН ДА ОДБАЦИ ЗАХТЕВ, А НЕ ДА ПОСТУПАК ОБУСТАВИ, ШТО ЈЕ ПРОТИВНО ЧЛАНУ 248. СТАВ 1. ТАЧКА 6. ЗАКОНА О ПРЕКРШАЈИМА.

У изреци побијаног решења је наведено само да су трошкови прекршајног поступка утврђени на захтев окривљене Бојане Вујић, судије Основног суда у Новом Саду, али није наведено – по ком основу су трошкови досуђени окривљеној, а на рачун овде подоносиоца захтева.

У образложењу решења се, пак, наводи да је суд донео решење којим је поступак обустављен због застарелости вођења прекршајног поступка.

Дакле, док се у изреци побијаног решења не види разлог т.ј. основ доношења тог решења, то се види тек из образложења.

У решењу нису наведени разлози о одлучним чињеницама, а разлози који су наведени су потпуно нејасни

У првом ставу образложења побијаног решења, наведено је само: „Решењем Прекршајног суда у Новом Саду обустављен је прекршајни поступак против окривљене Бојане Вујић судије основног суда у Новом Саду… а због застарелости за вођење прекршајног поступка,које је постало правоснажно 06.04.2019. године…“.

Међутим, нису наведени разлози о одлучним чињеницама:

  • Када је наступила застарелост за вођење прекршајног поступка,

  • Када је донето решење о обустави прекршајног поступка,

  • Када је решење о обустављању прекршајног поступка достављено странкама,

  • Каква је садржина поднесака браниоца окривљене

Без наведених одлучних чињеница није уопште могуће испитати правилност и законитост побијаног решења о утврђивању трошкова прекршајног поступка.

У образложењу првостепеног решења није наведен ниједан разлог у прилог тврдњи суда да су утврђени трошкови браниоца окривљене били – нужни у конкретном случају. И то – трошкови за поднесак од 4. фебруара 2019. године у износу од 25.500,00 динара и трошкови састављања трошковника од 1. априла 2019. године, у износу од 12.750,00 динара.

НАИМЕ, КАКО ЈЕ СУД ДУЖАН ДА О ЗАСТАРЕЛОСТИ ВОДИ РАЧУНА ПО СЛУЖБЕНОЈ ДУЖНОСТИ, ТЕ ПОД ПРЕТПОСТАВКОМ ДА СЕ САДРЖИНА ПОДНЕСКА БРАНИОЦА ОД 4. ФЕБРУАРА 2019. ГОДИНЕ ОДНОСИЛА И НА ЗАСТАРЕЛОСТ, ПРОИЗЛАЗИ ДА САСТАВ ТАКВОГ ПОДНЕСКА БРАНИОЦА НИКАКО НИЈЕ БИО НУЖАН ЗА ВОЂЕЊЕ ОВОГ ПОСТУПКА.

Наводи образложења решења у којима се тврди да је „…на захтев суда достављен поднесак који је био неопходан за даље поступање у поступку…“ (стр. 1, у трећем ставу образложења), у потпуности су НЕЈАСНИ, јер:

  • То што првостепени суд једноставно – тврди да је наведени поднесак био неопходан и да је достављен на захтев суда, не чини аутоматски тај поднесак заиста неопходним,

  • По природи ствари, никакав поднесак било које странке, па ни браниоца окривљене, не може да утиче на постојање или непостојање објективне чињенице – наступања застарелости вођења поступка.

Стога су ови разлози побијаног решења потпуно нејасни и – излишни.

Овде истакнути наводи, у констелацији са свим осталим раније наведеним околностима конкретног случаја, да првостепени суд:

  • Није донео решење о покретању прекршајног поступка, односно да га није доставио подносиоцу захтева,

  • Није одбацио захтев због евентуалне застарелости покретања поступка,

  • Није заказао ниједно рочиште у овом поступку, нити позивао подносиоца захтева,

  • Није доставио подносиоцу захтева поднесак браниоца окривљене од 4. фебруара 2019. године,

  • Није доставио подносиоцу захтева решење о обустављању поступка, те да

  • Није навео када је донето решење о обустављању прекршајног поступка,

ПРОИЗЛАЗИ ДА СУ РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ПОБИЈАНОГ РЕШЕЊА ПОТПУНО ДИСКУТАБИЛНИ, НЕДОВОЉНИ И НЕЈАСНИ.

ЗАТО СУ ПОВРЕДЕ ЗАКОНА – БИТНЕ ПОВРЕДЕ ОДРЕДАБА ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА КОЈЕ СУ УТИЦАЛЕ ИЛИ СУ МОГЛЕ ДА БУДУ ОД УТИЦАЈА НА ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНИТОГ И ПРАВИЛНОГ РЕШЕЊА.

Пошто, како је напред наведено, првостепени суд у побијаном решењу није навео одлучне чињенице, може се закључити да је првостепени суд ПОГРЕШНО ПРИМЕНИО ОДРЕДБЕ КОЈИМА СЕ ОДРЕЂУЈЕ – ДА ЛИ ЈЕ НАСТУПИЛА ЗАСТАРЕЛОСТ. (члан 265. тачка 3. Закона о прекршајима).

Следи и закључак да је одлука о трошковима поступка – неправилна и незаконита, јер, имајући у виду да је поступак био обустављен због затарелости вођења прекршјаног поступка, трошкови утврђени изреком побијаног решења, за састав поднеска браниоца окривљене од 4. фебруара 2019. године, подносиоцу захтева непознате садржине, и за састав трошковника од 1. априла 2019. године – ОЧИГЛЕДНО НИСУ БИЛИ НУЖНИ ЗА ВОЂЕЊЕ ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА У СМИСЛУ ЧЛАНА 140. СТАВ 2. ТАЧКА 7. ЗАКОНА О ПРЕКРШАЈИМА.

На основу свега изнетог, подносилац захтева за покретање прекршајног поступка, предлажио је да другостепени суд:

  • Укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак.

Јасно је, да је овде реч о „правосудној мафији“, да поступајући судија Прекршајног суда у Новом Саду, Ивић Светлана, у овом поступку  радила на заштити колегинице, судије Основног суда у Новом Саду Вујић Бојане, не руководећи се законом,  нити је  имала намеру да заштити права оштећеног подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка.

Дакле, држава нам јасно шаље поруку да су судије, тужиоци, полицајци, радници центра за социјални рад не додирљиви, да су држава у држави, да за њих не важе Устав и закон.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!