Александар Несторовић: Вуду Деди на облаку седи

Буђење

Буђење зачудо није било тешко. Обично би се тада јављао онај осећај велике туге удружен са беспомоћношћу, која је наговештавала све ближи крај уз неопозиво сазнање да се ту ништа, али баш ништа не може урадити, али тог јутра није било тако захваљујући Вери.

Из хемијског сна пробудио ме Верин глас, тачније њен смех. Разговарала је с неким телефоном и онда се гласно, од срца смејала, не пазећи као што је увек чинила да ће ме пробудити, Вера се смејала грленим смехом са оном ослобађајућом нотом која је потврђивала његову искреност, чак са нападима раздраганог подврискивања.

Нешто је рано ујутру развеселило Веру. Не би се она смејала тек тако.То ми је пријало. Није се то код нас често дешавало.

– Јавио ми се брат – рекла је улазећи у собу.

– Шта је било?

– Јуче су имали проблема са дедом. – И Вера и ја тако смо звали своје очеве; њен је још жив, safe and sound, има 94. – Хтео је да седне на мотор и оде до салаша, али синови му нису дали. Деда се наљутио, почео је да протестује, рекао је да боље види и чује и да је уопште у бољем стању од њих двојице, па чак и да није тако, ко су они да му забране да седне на свој мотор и оде где хоће и кад хоће. Има да се зна ко је отац а ко син, ко је кога родио, и све у том смислу, позната прича. Али они су остали чврсто при својој одлуци. Ипак је њему 94 године. Све што је рекао, додуше, било је тачно, он је срећом још увек здрав и способан, али никад се не зна.

Верин млађи брат му је понудио да га он одвезе на салаш и да буде уз њега колико год је потребно. Деда је одбио. Али се тада растужио и почео да се жали. Рекао је да му је досадно (Вера се опет заценила од смеха). Његова је генерација изумрла – тако је рекао – он нема с ким реч да проговори, нема с ким да поседи.

Знао сам о чему је Лалика говорио. Третирали су га више као кућног љубимца него као деду, па је стварно почео тако да се осећа. Довели су му двојицу стараца из места. Комшије, позната презимена, Лалика је знао по четири-пет генерација из тих кућа. Он се цео сат мучио с њима. Није ишло. Онда је ућутао, надурио се. Није хтео више ни да скрива да су му досадни.

-Лепо га видим. – Мој таст, Лалика је стварно био изузетан човек. Личио је на библијске патријархе, без икаквог труда да то постигне. И он је то знао. Осећао се одабраним.

-Када су гости отишли, шмркћући, кашљуцајући, поштапајући се, иза једног је остала мокра столица, моја браћа су га питала шта није било у реду и деда је онако љут рекао да он нема шта да разговара с тим балавцима.

Вера је опет вриснула од смеха.

-Они нису његово друштво! Млађи од те двојице има 76, а старији скоро 80.

-Шиљкурани. Фићфирићи.

Мени је било јасно о чему је Лалика говорио. Он је као и увек био у праву. То је скоро генерацијска разлика. Та двојица омладинаца нису памтила ропство. За њих рација на Божић 42. није значила ништа. Па онда, удбин затвор 51, када су Лалику држали 48 сати у подруму тражећи да ради за њих. Нису му дали чак ни воде. Спасао га је његов Лалика. Има много тога што ти жутокљунци нису памтили.

-Балавци! – врискала је Вера од смеха – балавци!

– Наравно да су балавци. Онако безуби, можда и у пеленама, ко зна. А деди су никли трећи зуби и добро грицка чврсту храну, сам иде у тоалет (сам,сам!) и разуме се да презире оне предшколске ликове који немају све те предности његових година и искуства.

Како год, Лалика је шампион. Цар. Улепшао нам је јутро. Захваљујући њему избегао сам да размишљам о Рамону Меркадеру…

Наиме, од пре неког времена приметио сам да заборављам. Најпре имена. Мање важна. После напрегнутог размишљања успевао бих да се сетим. Касније сам открио једну необичну психотехнику. У ствари, слободне асоцијације нису ни необична нити нова метода. Нема ту никакве случајности. Фројд је говорио, ви имате једну илузију психичке слободе. Када бих заборавио неко име, покушавао сам да се сетим нечег наизглед с њим невезаног. Прво што ми је пало на памет, било је име убице Троцкога, Рамона Меркадера. Ако бих се у истом тренутку сетио имена Рамона Меркадера, онда би ме то умирило и тако сталожен без проблема бих успевао да се сетим и оног заборављеног. Иначе, Меркадерово име сам после тога обавезно заборављао, до следеће прилике. Знао сам, на пример, његово службено име, оно из пасоша, под којим га је ухапсила полиција у Мексико Ситију. Жан Морнар. Али право – ако је било право – име његово по правилу сам заборављао. И када бих се сетио, одмах сам заборављао. Касније се то проширило на још нека имена. Рецимо, нисам могао да се сетим имена глумца који је у „Томбстону“ играо Дока Холидеја. Вал Килмер. Или мало познатог америчког глумца Стејси Кича. Њих сам редовно заборављао, као и Рамона Меркадера, и само што бих успео да их призовем у свест, опет сам заборављао.

Када бих (и ако бих) прошао ту препреку, обично бих ишао на гитаристу Chicken Shack-a. Стен Веб. (Двоумио сам се између њега, Робина Трауера и Стива Мериота). После тога, све би било лакше . Памћење се враћало у нормалу и обећавало плодан дан. И тако сваког јутра. Значи, могао сам да се уз кафу латим „Шездесетих“, моје опсесије и готово једине теме којом се озбиљно бавим. И тако док се Бошкић не пробуди. То јест, када је код нас, тај Верин унук. Некад нам га дају да га причувамо, некад не. Када је с нама, то је празник. Све време проводим с њим. При том држим нитроглицерин у џепу. За сваки случај. Боље да ми је при руци.

Тумарао сам по интернету, прочитао наслове у новинама. Никако нисам могао да се прихватим нечег темељнијег.

Излазио сам у двориште, пушио, гледао брежуљке с оне стране Дунава. Винча, Гроцка. Хранио сам мачке, мало разговарао с њима. Белка је седела на огради и љубазно жмиркала очима. Повремено је осматрала једног детлића на багрему. Од свих дивних јела и пића, најволијем питу од детлића.

Вера се појавила на вратима.

– Нађи ми нешто озбиљније да читам – рекла је. – Сада сам расположена и пуна енергије.

Деда нас је обоје орасположио.

Често ме је оптуживала да не читам хришћанску литературу. Говорила је да су моје примедбе на рачун хришћанства, углавном савременог, сувише уопштене, да не познајем ствари, да говорим напамет, неодговорно, без темеља. Говорио сам јој да верујем, и да је то довољно. Није довољно, говорила је Вера. Све мора бити чврсто утемељено, уверљиво. Није ме убедила. Вера је утемељена сама у себи, или је нема и ту не може ништа да се дода. Никакво читање ту не помаже. Онда сам ја њој препоручио, желећи да покажем да сам некада – некада! – и ја читао хришћанске мислиоце, да прочита Паскала. Било је то неко старо БИГЗ-ово издање, са невероватно ситним слогом, исподвлачено. Вера је узела, отворила први том – било је то неко џепно, paperback издање Паскала. Ћутала је. После краћег времена оставила је књигу. Шта је било, питао сам, зашто не читаш. Показала ми је сам почетак предговора. Погледај, рекла је.

Предговор је почињао позивањем његовог аутора на Виктора Игоа. „Виктор Иго описује како је Мојсије подижући јерусалимски храм позвао два вајара да га украсе: Један је вајао идеал а други стварност. Паскал је хтео, за свој храм, да сједини обојицу. И у томе је његова величина, и, можда, његова трагика“, додао је аутор.

Ћутао сам, не схватајући.

– У чему је ствар?

– Мојсије није зидао јерусалимски храм. Мојсије уопште није ушао у обећану земљу. Умро је много пре тога. У ствари, био је жив узет на небо. Јерусалимски храм је градио Соломон неколико векова после тога.

– Немој осуђивати човека што се зезнуо скоро за миленијум. Не буди сурова.

Несрећни писац предговора (М.И) позвао се на Игоа. Очигледно је сматрао да је Иго некакав ауторитет. Не зна се на кога се Иго позивао.

– Када је оваква грешка на почетку, у самом предговору – рекла је – шта онда да очекујем касније од самог текста.

– Можда је текст бољи.

– Можда.

– Прочитај бар оно што сам подвукао.

– Покушаћу. Много тога је подвучено.

Ипак, спласнула је, изгубила је интересовање. Нисам јој замерао. Глупост коју је открила на самом почетку књиге, смождила је и поразила. Било ми је непријатно као да сам ја био одговоран што се то десило. Осрамотио сам се пред њом. Вера је познавала Библију као ретко ко. Издање Паскала је било јевтино, из осамдесетих

време председништва. Поздерци и компанија. Намрштени, седе за неким столовима, иза флаша минералне воде и испитују туђу правоверност . Док им се граде виле у Неуму. У «Књижевним новинама» тада се појавио чланак «Ум и Неум». Загревање пред катастрофу

Јадни М.И. хтео је мало да кокетира с оним о чему појма није имао. Интелектуалац. Када је Библија била у питању, Вера је била мајстор. Веровала је онако како треба – у сваку написану реч, у свако слово и све то је морало да се испуни дословно, до краја времена.

Видео сам да су ми неки лекови при крају. На пример, Midol 100, имао сам још само за данас, а Atoris 20, који пијем увече уопште нисам више имао. Требало је да одемо до Панчева и купимо лекове, и још неке ствари.

Паркирали смо се близу зелене пијаце. Када сам излазио из кола, нагло ми је опао притисак и осетио сам вртоглавицу, па сам се брзо вратио назад и сео. Није то било први пут, Вера је знала да ми се то често дешава, нарочито када је напољу веома топло, али и иначе.

– Хоћеш ли да останем с тобом? – питала је.

– Не, само ти иди, проћи ће.

И тако је Вера отишла да обави куповине, а ја сам остао у колима. Отворио сам врата да уђе ваздуха, панчевачког, каквог-таквог, и гледао око себе. Само да дишем, Dum spiro, spero, док дишем, надам се.

Посматрао сам неког необичног дечка, који је на неколико корака од мене разговарао с неким другом. Дечко је носио смуљене панталоне; чинило се да ће да му спадну сваког трена. Очигледно је био под снажним утицајем Центра за хип-хоп истраживања. Није ни то лоше. Бар није дипломирао на академији за тупе предмете. Ваљда није. На ногама је имао прљаве безобличне патике у којима су његова стопала изгледала смешно мала, вероватно мања него што су у ствари била. Био је буцмаст, ошишан до главе, са острвцима ретких чекиња које су на лицу расле у малим нечистим плаковима између којих су се виделе бубљице и младежи. Некако, није имао физиономије, више је личио на кило кромпира у провидној кеси. На мајици која је висила на њему наглашавајући повелики трбух, писало је USERIME. Наравно, знао сам да је то била комбинација енглеског и српског, корисничко име, user name. И наравно, човек би помислио да је то срачунато написано, али што сам га дуже гледао, био сам све мање сигуран у то: можда је напис пре изражавао његову дубоку потајну жељу, можда је био плод мазохизма, или нагле самоспознаје која је родила жељу… Дечко је имао израз лица као у кажњеника, или, још боље, фрустриране бебе. У целини, највише је личио на пацијента менталне установе, који је пуштен на викенд. Целим телом непрестано је чинио неке покрете, као да ће да се окрене и оде, али је онда одустајао, као да се предомислио, па решио да још остане јер има још нешто да каже. Десна рука му је била мало подигнута, и савијена у лакту, а прсти чудно раширени, као у болесника од церебралне парализе. Лева рука је, међутим, одмерала у ритму говора, упереног кажипрста. Понекад, обраћајући се саговорнику, упућивао је кажипрст директно у његов нос, а понекад у празно… Побуђивао је жаљење. Али, изазивао је и гађење и ово друго је било јаче. У ствари, све сам могао да осетим према њему само не симпатију. Одавао је утисак особе која неће моћи да опстане без туђе помоћи, јер му је била потребна сва помоћ овога света . Одједном је његова згрчена, десна рука извадила мобилни телефон, однекуд из гаћа. И даље мало пресавијен у појасу, клатећи се напред-назад – што ме је неодољиво подсећало на стереотипије код душевних болесника и аутистичне деце – он је гледао у дисплеј мобилног и повремено превлачио прстом по екрану.

Онда је наишла Вера.

– Јеси ли ме дуго чекао? – питала је.

– Не, у сваком случају нисам се досађивао.

– Шта си радио?

– Посматрао сам једног на којем овај свет остаје.

– Не разумем.

– Није битно. Размишљао сам о онима који ће доћи иза нас и преузети одговорност

– И, шта си закључио?

– Безбедни смо. Нема разлога да бринемо.

– Онда ме водиш на кафу.

– Договорено. Јеси ли нашла све лекове?

– Наравно.

– И Triplixam?

– Свакако.

Набавили смо и нешто хране и пића за Лазину посету. Најавио се, треба га пристојно дочекати.

– Знаш ли шта сам приметио?

– Шта?

– Нема више Навиповог Ројала у радњама.

– Штета.

– Наравно да је штета. Не буди цинична. Једино он није мењао квалитет задњих 40 или 50 година. А цена је била сасвим приступачна.

– Знаш да не смеш да пијеш.

– Имамо ли све што треба да лепо дочекамо Лазу?

-Наравно! Не оптерећуј се, не долази принц Чарлс.

Вера није много волела Лазу.

Лаза је био срце. Имао је тежак живот. Његова прва жена била је лепотица, вајарка, имао је с њом ћерку, али рано су се развели, она је тврдила да је Лаза гуши и да она, живећи с њим не може забога да развије своје креативне потенцијале , који су, наравно, били огромни.

Он ми је међутим причао нешто друго. Престрављивала га је, онако докона, телефонским позивима од куће, те сад ће да баци дете кроз прозор (живели су на осмом спрату), те неко је на зиду зграде написао претње њој упућене, храна је променила укус, неко покушава да је отрује – ко би то могао бити, осим Лазе, који јој је завидео на њеној уметничкој креативности па зато неће оклевати да посегне за крајњим средствима само да би је онемогућио. Даље, на телевизији су лоше говорили о њој, и она је знала да чак и иза тога стоји Лаза. Лаза се буквално разболео и почео да посећује кардиолога. Из тог раздобља потиче збирка Vagina pectoris, за коју је Пајсије, ко би други, написао повољну критику. У тој збирци се помаљала извесна мржња према женама, која се сукобљавала са иначе разглашеном Лазином еротоманијом. Вајарка је доспела у психијатријску болницу („због Лазе у Лазу“), затим се дуго опорављала на Авали. Тамо је упознала неког, себи сличног, наводно се заљубила у њега, ако је она уопште знала шта то значи и није се више враћала кући. Удала се негде у Србији, и никад се више није појавила. Чак није имала жељу да види ћерку, што је било, колико типично за њену болест, толико и једино добро у целој тој суморној причи. Лаза се нешто касније поново оженио, и та друга његова жена, Миленица, коју сам познавао, одгајила је његову ћерку.

Лаза је обожавао своју нову супругу, посвећивао јој сонете, шетао с њом кејом поред Тамиша, писао о томе. Његова ћерка је заволела маћеху, а према Лази је гајила тешко објашњиво непријатељство, све веће што је он више старио. Када је отишао у пензију, повукао се у село одакле му је мајка била родом (та несрећница беше се давно обесила), реновирао је стару мајчину кућу колико је требало за опстанак, тамо се настанио и за извесно време смирио. Повремено је објављивао приче у „Новостима“, чак и у „Политици“, писао је песме. Сонети су му ишли најбоље. „Ја у глави имам метрику сонета и ухватио сам себе да чак размишљам на тај начин“, рекао ми је.

Упознао сам га пред крај свог дугог, предугог службовања у Банату. Виђали смо се без неког устаљеног реда.

Лаза се чудио мојој збирци критика о Достојевском. Бавио сам се достојевистиком преко тридесет година. Узео је неколико књига на читање и касније ми је уредно вратио. Научио сам га да гледа „Хадерсфилд“ и да ужива у њему. Гледали смо тај филм десетину пута, што сваки за себе, што заједно. Познавао је, рече, ауторовог оца. Били су добри другови, некада, виђали се на скуповима песника. Аутора, Угљешу, је као бебицу држао на крилу. С приличном тачношћу израчунао је његове године.

Није прилазио интернету, уопште није користио компјутер, био је задивљен великим могућностима које је пружао, али је остао веран оловци и писаћој машини.

У лепом ми је сећању остало када је једне зиме, била је недеља, по дубоком снегу свратио код мене. Био је опчињен књигом „Година ножева“, Војислава Кузмановића, коју сам му дао, говорио је опширно о тој заборављеној књизи, били смо обојица узбуђени разговором о том загребачком издању из седамдесетих година прошлог века, које нико није ни помињао. Тврдио је да је Кузмановић само псеудоним Воје Деспотова, и да ће ми он, Лаза, то доказати. Попио је неколико вискија, један за другим, сувише брзо за своју тежину и једва је отишао кући. Имао је официрске чизме на ногама, купљене на војном отпаду, снег је шкрипао под њима. Сунце је бљештало по дубоком банатском снегу, није било ветра. Одбио је да га превезем до куће. Стајао сам у вратима зграде и гледао како одмиче низ бескрајни сокак. Таквог желим да га памтим.

Постоји много разних подела људи. Џон Хјустон је, на пример делио људе на две врсте. Једну сачињавају они који долазе и одлазе, а другу они који живе и умиру. Којој је врсти Лаза припадао? И шта значе све те поделе? Имају ли оне, уопште, неке вредности?

Тада је још била жива Миленица, његова друга жена.

Никада га нисам видео необријаног; био је то један уредан мали човек са лепо поткресаним белим брковима. Личио је на неку кротку и чисту водену животињицу. Умео је лепо да говори и није ми ишао на живце. Лази никада нисам ништа могао да замерим, осим што приликом ионако ретких посета није остајао дуже; изгледа да је увек водио рачуна да не буде досадан домаћину. Имао је скрупула. Био је пажљив. Био је он један фини, мали лепо обријани човечић, чиста, уредна водена животињица. Умео је лепо да приповеда, а ја сам умео лепо да слушам. Говорио је о прошлости. О чему би иначе старац причао?

Једном је био на неком великом скупу песника, у Вршцу, био је октобар, скуп је трајао неколико дана, било је много гостију. Тада је песничка звезда био Стелеан Пуја. Мислим да је он био и главни на тој манифестацији, некакав организатор, или тако нешто. Разметао се, пио, пувакао, баљезгао глупости. Онда је неко дошао с Момом Капором и пришли су Стелију. Представили су их једног другоме. Ово је Момо Капор, њега не треба посебно представљати, рекли су. Никад чуо, рекао је Стели. Момо се насмејао, и рекао: „А ја сам за вас чуо“. Онда се окренуо и одлутао, са чашом у руци, међу писце. Свима је било непријатно, замерили су Стелију што се онако дрипачки, без икакве потребе понео према Капору, Стели је устао и отишао негде, онда су га кроз огромне прозоре видели како прилази језеру. Почео је да се скида. Био је крај септембра, или можда почетак октобра, у сваком случају није више било топло, сезона беше већ одавно прошла, али се Стели скинуо го и ушао у воду. Удаљавао се од обале. Неко је узвикнуо, пијан је, удавиће се. Настала је фрка, двојица или тројица песника отрчала су на обалу, почели су да га дозивају, довикивали су му да се врати, али Стели није хтео. Убеђивање је потрајало. Лаза није даље пратио тај одвратни догађај, све је то било врло, врло ружно, али је остало неизбрисиво у сећању.

После оваквих Лазиних прича увек смо неко време ћутали.

Мене је сматрао усамљеником (стварно сам тада живео сам). Говорио је да сам увек више волео књиге него дружење с људима. Ја нисам о себи размишљао на тај начин, мада је Лаза вероватно био у праву и више него што је мислио. Моје усамљеништво је било добровољно, био је то избор, јер у активном периоду свога живота никако нисам био жељан људског друштва.

Лазина Миленица није умрла баш изненада. Увек је била слабијег здравља, мршава, крхка, као нека биљчица. Њих двоје лепо су се слагали. Нису волели телевизију, бар не много. Седели су и слушали радио. Миленица је лепо певала. Слушали су радио и играли карте. Додуше, и телевизор је био укључен, али без тона. Лаза је увек седео окренут леђима екрану. Миленици је наредио да га обавести само ако се појави нека лепа жена. Она је то послушно извршавала. Тек тада би се Лаза удостојио да се окрене и да процени то што је видео. Гласно је хвалио телевизионаркине квалитете, и Миленица је углавном морала да се сложи, разуме се гласно и у потпуности. После су водили љубав. Они су често водили љубав, докле год је Миленица могла да издржи.

Патила је од анорексије. Углавном, она се спарушила и усахла, као биљка, што је на неки начин и била. То није дуго трајало. Тада сам још радио. Сместио сам је у панчевачку болницу. Лаза је посећивао свакога дана, трчао је на аутобус или би искористио неку вожњу до Панчева; он сам није возио. Носио јој је храну, али брзо је увидео да то нема никаквог смисла. Носио јој је ћебад, чисту постељину, пресвлаку, прљав веш је у торби враћао кући, онда је све то стављао у машину и прао, па сушио поред пећи. Једног јутра само ми је јавио, Миленица је умрла. Глас му је био једва чујан. Био је мршав, слаб, панталоне су му се једва држале на куковима. Личио је на мршаву и исцрпљену али и даље чисту и уредну водену животињицу.

После Миленицине сахране Лаза није нигде излазио. Имао је доброг комшију који му је куповао хлеба, понекад неку конзерву. Није никога примао. Људи су се жалили да неће ни да им откључа капију. Неки су се наљутили после другог или трећег покушаја. Рекли су му да бар остави укључен телефон, како би могли да га позову и чују како је, или, још боље, да сам позове ако му није добро, или му нешто затреба – али не, Лаза је не само закључавао врата, него је искључивао и телефон. Неколико пута се појавио код мене. Изгледао је зачудо прилично прибрано. То се није слагало са причама његових комшија. Разговарали смо готово нормално, као пре Миленицине смрти. После би поново ућутао, нестајао, ишчезавао, ни гласа од њега, данима, недељама…

Прошло је месец, можда два, и ја сам свратио до њега. Било је то годину, или можда две пре мог одласка у пензију.

Зачудо, капија је била откључана, Миленицино ситно чисто лишце умиљато је гледало са умрлице, као да се извињава… Куцао сам и чекао. Време је пролазило. Лазо, позвао сам га, Лазо, то сам ја, отвори. Ни гласа. Окренуо сам се и пошао назад. Када сам стигао до капије, чуо се кључ у вратима. Вратио сам се. Лаза је стајао у вратима, насмејан. Најежио сам се. Гледали смо се неко време.

– Нешто си хтео? – упитао ме је, широко насмејан. Очи су му биле бљештаве. Очи су му гореле.

– Само да видим како си.

– А шта тебе брига како сам?

– Лазо, то сам ја, доктор, дошао сам да видим како си, ништа више.

– Никаквог доктора ја нисам звао. Мени не треба доктор. Не познајем никаквог доктора.

– Добро, како ти кажеш. Видим да си добро. Одох ја.

Он се одједном уозбиљи , некако смири и рече, наједном озбиљно и замишљено:

– Уђи, докторе, да попијемо кафу.

Ушао сам унутра. Било је зачудо чисто. Мала уредна водена животињица није правила брлог или, како се овде каже кртог. Све је било на свом месту, уредно сложено.

Пружио сам му флашу дуњеваче. Знао сам да воли понекад да попије дуњевачу, говорио је да је локал-патриота, али нисам сигуран да је икад потпуно разумео шта то значи. Торбу са храном коју му је Вера спремила спустио сам са стране.

Говорио је како се посвађао с Миленицином родбином. После сахране понудио им је њену одећу – зачудио сам се како је тога било много, гомила уредно сложених пакета закрчила је пола суседне собе – али они су узели само накит и тражили су још, није могао да их убеди да нема више. Оптужили су га да је сакрио од њих најдрагоценији део накита, а он је одговорио да свастика није требало да се појави на сестриној сахрани у белим чизмама. И тако даље. Увреде су се низале, повлачећи једна другу, без много смисла. Размењивали су „аргументе“ као у оном чувеном Хегеловом примеру: не ваља ти парадајз; а теби се мајка курвала с официрима.

Лаза није хтео да баци Миленицину одећу. Отишао је у Црвени крст и понудио њима. Рекли су му да прихватају, али претходно треба све да однесе на хемијско чишћење и друкчије да сложи ствари. Није вредело Лазино објашњење да је одећа опрана, није све испеглано, али је сигурно чисто; они нису хтели ни да чују. Хемијско чишћење, или ништа. Међутим, хемијско чишћење је било сувише скупо за толику гомилу одеће и Лаза се обесхрабрио. Није могао да плати толико, заиста је требало да да гомилу пара само за то, а он је после женине сахране био шворц.

Нисам имао шта да кажем. Ћутали смо неко време. Ћутали смо, у ствари, прилично дуго. Чудио сам се, зашто сви стари људи имају велику жмурњачу у оку? Caruncula lacrimalis. Влажна тугаљива квржица у унутрашњем углу ока. Да ли баш сви, или само они које сам волео, који су ми нешто значили, као Лаза? Као мој деда, или Лалика? Не знам.

Онда је Лаза рекао:

– А од којих си ти?

Очице, које беху тужне, трагичне, пуне бола док је говорио о Миленици и збивањима око њене смрти и сахране поново су му бљештале, као два мала излапела сунца. Био сам затечен. Ништа ми није падало на памет. Да је неко други био у питању, у тренутку бих одговорио, али Лази нисам могао. Најзад, ја и не знам од којих сам. Срећом, он ми је помогао.

– Јеси ли дошао да кољеш свињу?

– Не, али ако треба…

– Не треба. Попиј то и иди. – Очице су му љутито севале.

– Добра ти је дуњевача – не издржах да похвалим ракију коју сам донео – откуд ти?

– Е, откуд… Донео ми пријатељ.

– Кад?

– Скоро. Пре неки дан. Свиђа ти се?

– Одлична је.

– Ниси ваљда мислио да ћу да ти је дам – очице му подсмешљиво севнуше. – Јак си ми ти штих. – Онда тихо додаде: – Пијандура.

Кренуо сам ка вратима. Пазио сам да му не кажем, збогом, Лазо. Али он ме је предухитрио.

– А сећаш ли се Хадерсфилда, докторе?

– Наравно. – Лаза се стално укључивао и искључивао. – Наравно да се сећам. Један је Хадерсфилд.

– Угљешин отац, с којим сам се дружио, добио је националну пензију.

– Гле.

– Нашао сам његово име на списку. Како он да добије националну пензију. Откуд? Није написао више од мене и, што је много важније, није написао ништа боље од мене.

– Немој се једити, Лазо – рекао сам – пусти то. Него, умало да заборавим. Знаш шта је ново?

– Шта?

– Прошао је постмодернизам.

– Јел?

-Да, јавили су. Прошао је постмодернизам, устагајебем. Ај’здраво.

Вера ме је чекала напољу, у колима, није хтела да уђе, као што рекох она није много волела Лазу, упорно је тврдила да је празан, да је он само фасада и ништа више, али да је срећом доброћудан и пристојан. У ствари, Вери је сметало што је Лаза еротоман, декларисани атеиста и што је завештао да га кремирају. Вера то није волела. Једном му је то опрезно и рекла. Па, ми пагани, тако радимо, осмехнуо се Лаза. Вера је ћутала. Моје презиме је у Картагини означавало бога сунца. А ја сам мислила да сте из Црепаје, рекла је Вера.

Био је хладан али сунчан дан, у том месту изгубљеном у степи, где сам провео две деценије више него што је требало. Али, некако, све време овде сам имао осећај да сам једино захваљујући тој осамљености, удаљености од свега и свачега, спасао свој живот, свој бедни, али какав-такав живот, мислио сам – на неком, било ком другом месту одавно бих умро у мукама и нестао, без трага, изгубивши срамно све своје битке, али овде сам опстао, понашајући се као да се скривам, као да бежим од нечега, и штедим себе на сваком кораку. А битке сам ионако изгубио. То се подразумева.

А онда су се, после толико времена, појавили Лаза, тачније оно што је остало од њега, и његова нова жена.

Загрлио сам га. Пружио ми је своју нову збирку песама, „Степска рапсодија“. Могао је да изабере и баналнији назив. Међутим, унутра је својим педантним школским рукописом исписао посвету:

„Кад песнику лоше иде, кад га тешке бриге море, шта песнику прво страда, преткоморе ил’ коморе“.

Наставиће се…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!