Жарко Јанковић: Када Вучић прозива “другу Србију“

КАДА  ВУЧИЋ  ПРОЗИВА  “ДРУГУ  СРБИЈУ“

 

Александар  Вучић  се  поново  огласио  у  свом  ауторском  тексту  за  “Политику“. Већ  смо  навикли  да  када  год  има  потребу  да  проспе  жуч  и  себи  да  одушка, он  се  лати  писања, без  неког  посебног  разлога. У  последње  време  засметали  су  му  напади  од  стране  његових  идеолошких  истомишљеника  из  “друге  Србије“. Тако  да  је  Вучић  кренуо  у  фронтални  сукоб  са  онима  који  су  досад  чинили  идеолошку  окосницу  његовог  режима.

Исти  онај  Вучић  који  је  начинио  прелом  у  мозгу  определивши  се  за  евроунијатске  и  евроатлантске  интеграције  без  алтернативе, који  је  дао  подршку  злочиначком  клану  Клинтонових, гостовао  код  манијака  Била  са  Ћамилом  Дураковићем, који  и   данас  подржава  црногорски  усташки, антисрпски, злочиначко-криминални  режим  Мила  Ђукановића, који  је  увео  границу  према  Косову  и  Метохији, потписао  Бриселски  споразум, ушао  у  коалицију  са  Тачијем, па  и  Харадинајем, створио  од  Србије  паркинг  за  мигранте  и  протекторат  колонију  за  стране  инвеститоре  са  мизерним  економским  растом  и  ужасним  дуговима, тотални  социјални  крах  друштва  уз  масовни  одлазак  из  земље  младих  који  треба  да  раде  и  заснивају  своје  породице, сада  улази  у  клинч  са  левим  либералима. Да  не  говорим  о  експлозији  примитивизма, непотизма, криминала, опскурних  ријалити  ликова, ботова, медија, тајкуна  током  његове  власти. Све  оно  најгоре  из  времена  досманлија  и  жутог  картела  Вучић  је  техникама  манипулације, спиновања  и  обраде  свести  довео  до  савршенства. Једноставно  речено, Вучићева  шизофренија  у  којој  користи,  с  времена  на  време, националну  реторику  као  форму  и  за  спољну  употребу, а  суштински  спроводи  ултра  неолибералну  политику  да  му  ни  Чеда  Јовановић  не  може  ништа  да  приговори  по  том  питању, даје  невероватне  резултате. Сетимо  се  само  својевремених  хвалоспева  Николићу  и  Вучићу  од  стране  Жарковића  из  “Времена“, Пановића  из  “Данаса“, Весне  Пешић  која  чак  и  Дачића  назива  нашим  Де  Голом. Отишло  је  то  предалеко. Међутим, Вучић  ако  је  луд, није  глуп. Свестан  је  он  добро  да  када  испуни  све  што  је  обећао  западним  газдама  да  ће  онда  пасти  са  власти  и  да  га  чека  политички  неславан  крај. Зато  се  копрца, заговара  “компромис“, неки  пут  окрене  ка  Русији  и  Кини  само  како  би  Западу  поручио  да  он  по  потреби, има  алтернативу, али  да  они  бољег  од  њега  у  Србији  немају. И  одједном, та  лажна  псеудоелита  другосрбијанаца  схвата  да  је  са  Вучићем  ствар  отишла  предалеко. Ако  ништа  друго, ни  њима, а  ни  западним  налогодавцима  не  одговара  једна  јака  политичка  личност, макар  била  и  њихова, на  политичкој  сцени  држава  којима  је  намењена  колонијална  демократија. Они  никад  не  држе  сва  јаја  у  истој  корпи, а  када  је  политичка  сцена  нестабилна, са  слабим  коалицијама, мањим  партијама, онда  се  повећава  уцењивачки  капацитет. Зато  је  и  створен  опозициони  Савез  за  Србију. Да  се  не  заваравамо, Вучић  је  и  даље  битан  западни  играч, али  ствар  је  у  томе  што  режим  жели  што  дуже  да  остане  на  власти, не  наравно  да  спроводи  одговарајућу  политику, него  како  би  се  што  више  обогатили  и  нафатирали  на  власти. Зато  за  такве  ЕУ  нема  алтернативу. Али, зар  заиста  они  који  представљају  персонификацију  уништавања  Србије  и  српских  интереса  2000-2012. године  имају  икакве  шансе  против  Вучића? Наравно  да  не, јер  поред  њих  Вучић  делује  као  прекаљени  патриота  који  сада  мора  да  се  мучи, и  тиме  себе  представља  као  жртву, због  наслеђа  које  је  затекао. У  принципу, они  су  две  стране  исте  медаље  и  нема  никакве  суштинске  разлике  између  њихових  политика. Зато  опозиција  прибегава  опробаним  и  већ  виђеним  перформансима.

Ако  неко  мисли  да  Вучић  јача  и  наоружава  војску  и  полицију  због  јачања  Србије  и  како  би  спремни  дочекали  неминовне  изазове  који  долазе, у  гадној  је  заблуди. Поучен  искуством  из  2000. године  Вучић  схвата  да  мора  имати  задовољну  војску  и  службе  безбедности, да  се  у  случају  ако се  једнога  дана  одлуче  за  “обојену  револуцију“  и  промену  власти  на  Западу, не  деси  да  војни  и  полицијски  врх  промене  страну. Чињеница  јесте  да  је  војска  нешто  боља  него  што  је  била, али  далеко  је  то  од  доброг. На  крају  крајева, поред  тренирања  нерава  самој  војсци  неколико  пута  и  борбеним  митингашким  покличима  “никад  више  Олуја  и  Бљесак“, остаје  чињеница  да  Вучић  и  његов  режим  не  само  да  не  смеју  да  подигну  улог  у  одмеравању  снага  са  Приштином, него  чак  не  желе  да  предузму  ни  реципрочне  мере. Готово  85%  промета  Приштине  иде  преко  територије  централне  Србије  и  лако  је  претпоставити  шта  би  се  десило  када  би  им  забранили  сваки  вид  промета, отежали  снабдевање  струјом  и  преузели  контролу  над  административној  линији  код  Јариња  и  још  два  прелаза. Вучић  то  не  сме  ни  да  помисли, а  камоли  да  нешто  од  тога  примени. Не  само  то, него  посланици  његове  странке  се  враћају  у  приштинске  институције  лажне  шиптарске  НАТО  државе  и  поново  су  у  коалицији  са  Харадинајем  и  у  скупштини  и  влади  “Репубљик  Косове“. У  Црној  Гори  је  слична  ситуација. Његов  учитељ  и  пословни  партнер  Ђукановић  је  у  отвореном  нападу  на  Митрополију  црногорско-приморску  СПЦ  у  жељи  да  отима  храмове, манастире  и  цркве, и  дође  до  аутокефалности  некакве  усташко-антисрпске  творевине  “ЦПЦ“  и  тиме  би, како  он  каже, “заокружио  стварање  идентитета.“ Наравно, Вучић  и  овде  подржава  свог  пословног  партнера  и  партнера  у  слугарањству  Западу  Ђукановића, па  су  се  Вучићеви  аналитичарски  ботови  просто  растрчали  по  медијима  да  синхронизују  нападе  на  митрополита  Амфилохија  гомилом  измишљотина, лажи  и  клевета, јер  Вучић  не  може  да  заборави  ни  митрополиту  Амфилохију, а  ни  СПЦ  одлуку  да  се  супротставе  Вучићевој  издаји  у  виду  стварања  велике  Албаније  до  Ибра  и  Врања, коју  је  визионар  из  Бугојна  назвао  “историјским  компромисом“.

Сада  се  оправдано  поставља  питање  шта  то  бугојански  несуђени  нобеловац  за  мир  има  да  замери  својим  истомишљеницима  из  “друге  Србије“, чију  је  идеологију  и  вокабулар  одавно  преузео? Сетимо  се  само  Вучићевих  ранијих  изјава  на  којима  би  му  и  Соња  Бисерко  са  све  Јеленом  Милић, Сташом  Зајовић, Соњом  Лихт  и  Наташом  Кандић  позавидела. Тврдио  је  како  смо  ми  Срби  лењи,нерадни, стално  се  жалимо  на  другог, неће  наш  сељак  да  ради  више  од  60  дана  годишње, е  зато  неће  да  предаје  будзашто  малину  Ј. Вучићевићу  и  да  ради  за  немачки  “Тенис“  и  његове  свиње. Салве  и  салве  увреда  и  бљувотина  гарнираних  најгорим  лажима  свакодневно  је  сипао. Проблем  је  настао  када  су  се  антисрпски  кербери  “друге  Србије“  окренули  против  самог  Вучићевог  режима, а  колико  је  само  овај  европљанин  из  Бугојна  за  њих  урадио. Данас  имамо  не  једну, него  три  “весељачке“  параде  годишње, уз  пропагирање  педерастије  деци  и  малолетницима  кроз  уџбенике  за  школу  и  јавне  скупове  типа  “геј  френдли  недеље“. Радикалне  феминисткиње  оргијају  и  дивљају  кроз  државне  институције, а  и  саму  Владу  Србије, доносе  се  отворени  антипородични  закони, легализује  се  убиство  кроз  еутаназију, припрема  се  легализација  ГМО-а, употребе  “лаких“  дрога  (кампања  је  већ  поодмакла), једном  речју, све  оно  у  шта  се  Сорошеви  либоси  куну. Па  и  Сорош  јуниор, колико  га  је  само  пута  Вучић  угостио  као  пријатеља? И  сада  му  ти  незахвалници  из  “круга  двојке“  раде  о  глави. Све  им  је  дао, много  више  од  Тадића, и  опет  га  не  воле. Зато  се  Вучић  на  њих, као  на  квазиелиту, обрушио, а  не  зато  што  мисли  да  се  супротстави  њиховом  антиуставном  и  антидржавном  деловању, јер  да  то  мисли  донео  би  закон  о  НВО  као  страним  агентима  и  закон  о  забрани  пропаганде  хомосексуализма  и  свих  облика  настраности  малолетним  лицима. Међутим, уместо  тога  Вучић  користи  прилику  да  политичке  нападе  из  њиховог  правца  искористи  како  би  себе  целокупној  јавности  представио  као  патриоту  који  “шибан  орканима  и  торнадима, стоји  постојано  кано  клисурине  и  успешно  управља  бродом  између  Сциле  и  Харибде“. И  не  може  се  рећи  да  нема  успеха  у  јавном  мнењу. Обичан  човек, очајан, кукаван, уплашен  од  свега, када  сагледа  ко  га  је  после  2000. године  довде  довео  размишља  да  ако  су  ти  исти  сада  Вучићу  опозиција, па  онда  ће  нам  бити  још  горе  ако  се  они  врате. А  пошто  нема  никакве  идеолошке  разлике  између  њих, Вучић  испада  поред  њих  увек  већи  Србин, јер  је  у  односу  на  жуте  везанији  за  Русију  и  Кину, ојачао  војску, полицију, државне  службе, онда  Вучићу  само  популарност, нажалост, може  још  више  да  расте. Шта  год  Вучић  јавно  рекао  о  Србији  и  српском  народу, само  пустите  разговор  Јеремића  и  Роћена  и  Вучићу  неће  само  сендвичари  и  ботови  клицати  “Ацо  Србине“. Када  је  Вучић  отишао  на  поклоњење  у  Сребреницу  и  био  каменован, опет  испаде  жртва  и  у  односу  на  усташоидне  дегенерике  који  за  сребреничке  лажи  и  измишљотине  користе  термин  “геноцид  над  Бошњацима“, Вучић  не  само  да  испада  човечнији, него  и  храбрији  и  одважнији, а  притом  и  патриота. Другим  речима, Вучићу  одговара  опозиција  састављена  од  отворених  и  огољених  антисрпских  елемената  и  разних  жутих  деривата, јер  је  он  себи  одавно  изградио  имиџ  спасиоца  од  њихове  погубне  владавине. Нема  везе  што  тај  режим  потпомаже  “Мердиту“, у  односу  на  жуту  опозицију  они  су  појам. Довољно  је  само  погледати  како  је  обележено  20  година  од  НАТО  агресије, а  како  је  обележена  десетогодишњица  2009. године  за  време  Тадића  и  ДС-а  на  власти. Националне  опозиције  нема, јер  или  је  корумпирана  од  стране  прозападних  снага  попут  Двери, или  од  Вучићевог  режима  попут  Шешељевих  остатака  некадашње  СРС, или  је  изнутра  разбуцана  попут  ДСС-а  и  нешто  покушава  да  се  опорави, или  је  реч  о  разним  покретима  и  групама  иза  којих  ко  зна  ко  стоји.

Данас  на  политичкој  сцени  Србије  не  постоји  политичка  опција  која  ће  окупити  већинску  националну  Србију  и  понудити  прави  и  суштински  програм, без  увијања  и  полит  коректности. То  режиму  највише  одговара. Са  опозицијом  која  је  на  власти  била  пре  њега  Вучић  може  да  пева  од  среће. У  односу  на  њих  и  на  “елиту“  Латинке  Перовић, многима  ће  Вучић  и  даље  бити  величина  попут  Милоша  Обреновића  у  најмању  руку. Док  је  таквих  антисрпских  и  србомрзачких  медија  попут  Н1, “Времена“, “НИН-а“, “Блица“, “Данаса“;  “Пинк“, “Хепи“, “Информер“, “Ало“, “Курир“  делују  као  оличење  “независних“  медија. Господар  Вучић  ће  се  навладати  захваљујући  њима.

Жарко  Јанковић, Нови  Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!