64. Стеријино позорје, пожртвљавање жена

Чланак се састоји из два дела, аутор првог је Михаило Алић, а другог Татјана Кајтез.

 

Под слоганом „Побуна – женски род“ у Новом Саду је од 26. маја до 3. јуна одржано 64. Стеријино позорје. Како ми је јавила пријатељица, „у скоро свакој представи постоји део у којем млате жене к’о волове“. Већ само графичко решење за фестивал показује намеру да се жене представе жртвама: мушка стиснута шака у којој је озбиљан, на ивици плача, профил жене.“Реч је о представама у којима побуна занемареног, потиснутог и/или поробљеног женског идентитета, жене као Другог – постаје шифра борбе за друштвене, моралне и цивилизацијске промене“ – навео је селектор фестивала.

Позорје је отворено, за намеру очигледном представом „Петријин венац“. У главној улози Мирјана Карановић, стереотипна феминисткиња старије генерације, која је исту улогу имала и у истоименом филму из 1980. године. Радња је смештена у малом рударском насељу у Србији, и обухвата предратни, ратни и поратни период, значи и место и време највеће муке за оба пола. Прича о трагичном животном путу неписмене жене са села, о њеном животу са тројицом људи које је волела. Њен животни пут је пун трпљења, самоће, разочарања, надања и љубави. Историјски и идеолошки пандан јој је представа „Хасанагиница“, настала на босанској балади из 17. века. Заплет је у „неспоразуму“ између Хасан-аге и његове жена Фатиме, јер док лежи рањен из борбе, његова жена Фатима га ниједном не посећује, како наводи песма, „од стида“, шта год то било. Хасан-ага се оправдано наљутио и послао жени поруку да га не чека на двору те да се врати својој мајци, без деце. Још неко време ће проћи, и у ситуацији где је воде на удају за следећег мужа, она пролази поред двора Хасан-аге, који је поново брани да види децу, и ту она више издржати не могне, те пада на земљу и умире од бола и неправде гледајућу у своју децу. Опет ти сурови мужеви, и несрећне жене. Феминисткињама су обе ове драме веома драге, и увек их се радо сећају и изводе, иако немају никакве везе са данашњим тренутком када је већина жена или издржавана, па дане лагодно проводе по парковима и кафићима са другарицама које такође имају малу децу, или су по сопствено иницираном разводу аутоматски постале самостални старатељи деце којој потом бране да их отац виђа, заправо потпуно обрнута ситуација у односу на наведене драме. У одсуству реалних примера угњетености, феминисткиње за своје тврдње узимају или примере из далеке прошлости и из забити, или преувеличавају оно што се дешава повремено у сваком међуљудском односу, а то су сукоби. По њима су жене увек жртве а мушкарци насилници, чак и када је насиље узајамно, и уопште није физичко. Но вратимо се Позорју.

Трећа представа која представља тај женски бунт је свакако М.И.Р.А. Поново Мирјана Карановић, овај пут у улози Мире Траиловић, оснивачице Битефа. У интервјуу у билтену фестивала, у познатом феминистичком маниру изјављује: „У овом, и свим патријархалним друштвима, слобода жене је ограничена мушком великодушноћу, мушком милошћу. Изађе ли жена изван оквира мушке великодушности, настану проблеми, кад нешто хоћеш мимо онога што ти неко великодушно даје“. Једном речију, феминисткиње никада нису задовољне, ни када добију од Завода за статистику податак да је у претходној години више од 90.000 жена запослено, а мушкараца тек нешто више од 20.000 (изнесен у горњем интервјуу). Није довољно ни када је 36% посланица у парламенту женско (иако је према Закону о равноправности полова довољно да их буде 30%), иако удео жена у чланству политичких партија не прелази 10%, ни када годишње буде процесуирано 40.000 пријава насиља у породици, иако се ради о Закону о спречавању насиља у породици, па је велика већина пријава за насиље које се није ни десило, али је жена изразила страх да би се могло десити, што је довољно да се мушкарац криминализује. Где је ту патријархат, где „занемарени, потиснути и/или поробљени женски идентитет“, где је потреба за побуном? Сем ако се не ради о побуни мушкараца.

Да би се постигао идеолошки циљ, средства се не бирају, па глумице постају драматуршкиње само зато што су декларисане феминисткиње, као Ведрана Божиновић за представе Хасанагиница и М.И.Р.А. Данас није довољно бити феминисткиња, да би се успело потребно је бити и аутошовинисткиња, ево шта Ведрана каже: „Нисам сигурна да млађе генерације о томе како се заиста поштује човек могу научити од нас који смо двадесет година најбруталније и најкрволочније истребљивали све другачије“. Да ли је то изјавила иједна Немица 1945? И остале представе прате исту идеолошку нит, рецимо пољска „Кућа лутака. Лечење“ где се сексуално општење жена са немачким окупаторем подводи под „моје тело, мој избор“, или је у функцији преживљавања у концентрационом логору, иако је из српске историје познато да су се након краха Првог српског устанка српске жене давиле у реци да не би постале турске курве.

Стерија у женским гаћицама – Татјана Кајтез

Да је на сцени СНП-а почео главне улоге да игра Ђаво, нема никакве сумње. Одевен у најподмуклију пошаст нашег доба, феминизам.
Па ипак, нажалост, аплаузи не изостају.

У оквиру манифестације „64. Стеријино позорје“, која се у Новом Саду у ово време одржава већ дуги низ година, чини се све у циљу одржавања Стеријиног лика и дела живим, али некако већ сад једва, скоро никако, на апаратима тај првобитни план, у чију искреност апсолутно не сумњам, попримио је карактеристике феминистичке идеологије о равноправности, коју многи доводе у везу са, читај погрешно, комунизмом, иако би заправо требало бити речи о прелазној фази социјализму, да би се како видимо све извитоперило у једну тоталитарну власт и иживљавање над мушкарцима. Дакле, Стеријин лик и дело се користе на најподмуклији начин, а како је Стерија и сам волео своје женске ликове, продирући у суштину, чинећи их крајње симпатичним (али на један прави хуморескни, изумрли, наивни, детињи начин), верујем да се сад преврће у гробу.

Али не само он, него и Хомер, чију Итаку су инструментализовали у феминистичке сврхе, не марећи при томе на нарушавање уметничког садржаја, склада, и духовности, јер почеци књижевности су ту, темеље је поставио Хомер. Е ту су моја очекивања разоноде, уз нервну напетост неправде, поплашила моја уверења о постојању јединог делића овог света у којем је неком нешто свето, и где не може било шта да продре, ето тек тако, јер некоме треба. Дакле пропадамо, пропадамо брзином која руши све физичке законе, и могуће да је ово мој механизам одбране који се интуитивно буди и буни. Хомерови епови „Илијада“ и „Одисеја“ садрже све  мотиве из којих читава светска књижевност црпи идеје за своја садашња и будућа дела. А они? Приказују новосадској публици Одисеја као насилника и грубијана, силеџију, уместо као ратника који је на крају дошао да спасе своју породицу, у представи под називом „Итака„. Да бих се спасила примера у којима стварно постоје такви мушкарци, а што ја најоштрије осуђујем, гледам на њих као на патолошку мањину, због које није правично да страда читав мушки род. Настављам даље у свом манерву, антифеминистичком. Ово везано за Хомера, свако сам за себе може даље критички да преиспита. Корелацију са дешавањима у друштву, са иживљавањем над мушкарцима и остало, попут знакова покрај пута које сам поставила, или Џојсов књижевни двојник Леополд Блум који је изашао на улицу а који је много боља варијанта од овог банализовања и политизовања од којег ми се повраћа…

„Петријин венац“ и „Хасанагиница“, суштина је да су узеле из једног времена детаљ који данас тешко може бити, дакле узеле су само оно што им одговара и тиме представиле судбину данашње жене која је модерна, нашминкана и на штиклама. Изразито ружан маневар у представи „Кућа лутака. Лечење“: Аушвиц је једна курва а не хиљаде и хиљаде умрлих, Аушвиц је само Пољска, а не цео свет, и Аушвиц је мушкарцу годишњи одмор (реплика из представе: „штета што нисам мушко, могла бих да јебем Немице и Немце, и да будем херој“). Али ове жртве приказане су опет као жртве у феминизму, јер служе циљу ослобађања слободних жена.

„Каролина Нојбер“ – најпознатија немачка позоришна глумица и управница из 18. века, мученица, силована и пребијана од оца на сцени, са неславним завршетком (због неразумевања од стране широких маса), искоришћена је у феминистичке сврхе као Ђавоља марионета у служби феминистичке идеологије. Када бисмо је упитали, онако кочоперну и револуционарну каква је била: „Ох госпођо Нојбер да  ли бисте пристали да Вас прикажемо у СНП-у ради наметања феми-фашистичке идеологије у којој бисмо Ваш живот искористили не би ли омогућили женама већа, највећа права, да би оне могле владати светом, да ли бисте ви тако велика Каролина Нојбер, пристали на улогу марионете?“ Знате, Достојевски каже ако бисмо ствари почели називати правим именом не би могло да се живи. Па ипак, се живи.

Потом у представи „Зла жена“ и глумце и глумице су нашминкали не би ли обесмислили индивидуалност и тако замаскирали међусобне разлике између мушкараца и жена, ликова у представи. Чекајте, али зашто прилагођавати мушки лик женском? Јер саблажњава ме чињеница да је равноправно да се мушкарац шминка!?! Али пошто сви верујемо у добробит крајњих сврха и општег просветитељства, тешких окова уметности, жртву подносимо лако, надајући се огромним количинама пудера, црвеног ружа и мушких лица које страше нормалне жене. Али зар у Воландовом и Луциферовом раду треба трагати за смислом? Никако. Можда из још једног разлога:

Селектор Стеријиног позорја је мушко.
Управник СНП-а је мушко.
Директор Стеријиног позорја је мушко.
Три мушкарца су дала дозволу за феминистичко иживљавање, касапљење класика и извргавање руглу читавог мушког рода, приказујући га као најгору сировину, у коју су уткани само животињски нагони. Јел то мушко? Какав утисак таква слика може да остави на младу публику, на продужетак врсте, на заједништво, породицу, друштво?

Враћам се на „Злу жену“, не дајте да Вас збуни назив, како су одиграли зло потиче од мушкарца. Суштина је да је мушкарац злом заразио жену. Да ли то неког изненађује? Кад неко неког може заразити злом? Само у случају када је заражени глуп/а, Да ли је глупост врлина којом се дичити треба?

Па ипак будно око посматрача не треба да поплаши наказност једног зла, уколико он сам има довољно снаге и добра у себи, да се одржи такав и у таквим околностима, и да о томе приповеда верујући да ће добро ипак надјачати ако се сазна, ако се о самој ствари довољно зна, ако уме да се препозна.

Дакле, ко сумња да је Ђаво почео да се бави глумом, искрено се надам да ће имати довољно аргумената овде у овом тексту да поткрепи своје сумње.

Суздржаћу се од даљег писања, сматрајући да сам била јасна у својој намери да прикажем делић атмосфере са овогодишњег 64. Стеријиног позорја, који и даље траје под паролом „Побуна – женски род“, само НА УШТРБ ЧЕГА?
Против чега, и против кога и са каквим циљем?
Против кога и чега се буне, Ђаво ће их знати, баш тако.

 

Сличне текстове погледајте на:
www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!