Закон о заједничком старатељству над децом по прекиду везе или брака, предлог

Мушкарци и жене у везе и бракове улазе са различитим очекивањима, углавном позитивним, али се они често завршавају разочарењем и сукобом, понекад и насиљем. Како би се број сукоба у друштву и везама смањио, потребно је да друштво поред Закона о спречавању насиља у породици (који мора да се примењује полно неутрално, што сада није случај) усвоји још два закона: Закон о спречавању нежељене трудноће и абортуса, и Закон о заједничком старатељству над децом по прекиду везе или брака.

Проблем

Често се заборавља да поред жена, репродуктивна и родитељска права, као основна људска права, имају и мушкарци, односно очеви, јер су и они битни за трудноћу, а у 21. веку и учествују у подизању детета. Феминистичке праксе доделе старатељства по разводу фаворизују жену, па смо дошли до апсурдне ситуације да ниједан отац не може да добије самостално старатељство над дететом сем у случајевима када га се мајка добровољно одрекне (због преудаје и / или одласка у велики град или иностранство), или је тренутно, на дужи период, спречена да га врши (јер је на лечењу од болести зависности, у затвору, или другој институцији затвореног типа). Пракса доделе старатељства је показала да у трећини развода, тзв. конфликтним разводима, не постоји сагласност око тога ко ће бити самостални старатељ, односно оба родитеља су приближно подједнако подобна и заинтересована, и ту је пристрасно додељивање старатељства увек мајкама извор дуготрајних сукоба међу бившим партнерима. У остале две трећине развода, очеви или нису уопште заинтересовани за старатељство (једна трећина), или нису спремни за обавезе самосталног старатељства (друга трећина), па би се и након примене предложеног закона о заједничком старатељству и даље трећина старатељстава додељивала као самостално мајкама, а верујемо да би друга трећина очева била заинтересована за заједничко старатељство, као и сви који данас траже самостално (у одсуству понуде заједничког), што је трећа трећина (тренутно у конфликту и парницама).

Политичка воља

Да ли постоји политичка воља за усвајање закона који би знатно смањио сукобе и насиље у међуполним односима, и који би деци по разводу донео балансирано васпитање и равноправни однос родитеља? Мало је познато да је баш због одбијања феминистичких организација да се усвоји предложени закон (или измени пракса пристрасног додељивања старатељства по разводу), и дошло до стварања Покрета за мушка права 1990-их у САД. Ворен Фарел (Warren Farrell) је средином 1970-их био истакнути феминиста и на високим позицијама у највећој организацији у САД (NOW – National Organization for Women), али је због њиховог упорног одбијања да се равноправније регулише питање старатељства по разводу иступио из организације, и потом постао први борац за права мушкараца и очева[1]. Феминисткиње свакодневно покушавају да излобирају нова „права“, заправо привилегије за жене, и себе као њихово вођство, а притом и да задрже старе привилегије из патријархата, као контролу над децом, алиментацију, и осталу финансијску подршку фамилије и државе.

Систем вредности

Борци за права мушкараца и очева нису борци за повратак у патријархат, и против проширивања права жена, али указују да права морају да буду пропорционална одговорностима, и да не смеју да ограничавају и смањују права мушкараца, сем где је то оправдано. Стога је покрет за мушка права заговорник истинске равноправности полова, а не лицемерне и лажне родне равноправности коју је изнедрио трећи талас родно радикалног, нео-марксистичког феминизма. Предложени Закон о заједничком старатељству над децом по прекиду везе или брака прави је пример таквог одговорног, и искреног, става када су оба родитеља подједнако заинтересована и подобна.

Облици старатељства и примена

Различити религијски и социјални системи су другачије решавали питање старатељства над децом по разводу, па имамо патријархалне системе где су синови остајали са оцем ради преноса и наслеђивања бизниса или пољопривредног имања, и матријархалне, социјалистичке где су деца остајала са мајком, под изговором да она боље (пре)познаје и задовољава њихове емотивне и остале потребе јер их је родила и провела највише времена са њима. Истина је негде на средини, јер попустљиво, подржавајуће васпитање од стране мајке најбољи комплемент има у коригујућем и чвршћем васпитању које заговара отац, где се границе и одговорности боље уочавају и уче. Модерно доба, 21. век, донело је феминизацију друштва, па тиме и већу улогу оца у одгајању деце. Сходно улагању и доприносима за време брака, потребно је изменити и праксе и моделе додељивања старатељства по евентуалном разлазу партнера, и ту заједничко фактичко старатељство, тј. равноправна подела времена које дете проводи са сваким од родитеља, долази до изражаја.

Заједничко старатељство, позитивни утицај на децу

Научне студије су показале да је најбољи интерес детета да и по разводу остане у подједнаком контакту са оба родитеља ако су обоје заинтересовани и подобни. Истраживање Линде Нилсен са универзитета у Северној Каролини је преглед 40 студија о исходу заједничког фактичког старатељства за децу, поредећи их са децом која су живела само са мајком, чак и у присуству сукоба између родитеља[2]. Студије бележе пораст заједничког старатељства у многим земљама у последњих 25 година, рецимо у Белгији са 9% развода 1990, на преко 30% 2013. године. Пораст је најевидентнији у Шведској, где од парова који су се недавно развели, скоро 50% се одлучило за овакво старатељство (владин извор, 2011). Прегледом ових студија дошло се до закључка да деца из заједничког старатељства имају боље исходе на емоционалном, бихевиоралном и здравственом плану, независно од узраста. Најновија студија (2017) са шведског Упсала универзитета, рађена на узорку од 3.656 деце узраста 3 – 5 година такође је показала да ова деца имају мање бихевиоралних и психолошких проблема од оне која су живела само са једним родитељем[3].

Заједничко старатељство, позитивни утицај на бивше партнере

Сукоби партнера по разводу су обично на линији алиментација – виђање деце. Или је неплаћање алиментације узрок, а последица да мајка спречава оца да виђа децу, или ако мајка спречава виђање, онда отац не плаћа алиментацију. Свакако су ретке ситуације где отац не плаћа а виђа децу редовно, као и да плаћа а није заинтересован да их виђа. Чешћи су нажалост они случајеви када не плаћа јер није заинтересован да виђа децу, али тога има и код мајки, и у том случају се не би ни додељивало заједничко, већ самостално старатељство, а алиментација би се утеривала пленидбом или неплаћање кажњавало законом као и до сада, па о томе не бринемо.

Заједничко фактичко старатељство отклања већину сукоба (по нашој процени од 2/3 до 3/4) између бивших партнера, јер алиментације нема, а ни спречавања да било који родитељ проводи време са децом.

Заједничко старатељство смањује број развода (који су у 2/3 случајева иницирани од жене), јер мајка више није аутоматски добитник развода, па је више заинтересована за хармонични живот него сукоб са партнером.

Заједничко старатељство олакшава живот мајкама, јер су одморније, и повећава вероватноћу успешне каријере или приватног живота (више времена за новог партнера). И брак, и развод више прижељкује мање образована жена, јер она и нема каријерне амбиције или шансе, већ је углавном издржавано лице, било да је то од мужа (у браку), или од бившег мужа, родитеља, и државе (по разводу).

Самостално старатељство је превелико оптерећење за једног (најчешће мајку), а често незадовољство за другог родитеља (најчешће оца, уколико је заинтересован). Стога предлажемо увођење заједничког фактичког старатељства за све случајеве где су оба родитеља подједнако заинтересована и подобна, чиме би се избегло:
1. препозната дискриминација очева[4],
2. отуђивање деце која не живе са њима (било спонтано, или злонамерним деловањем мајке)[5],
3. сукоби пре, за време и дуго након развода брака: насиље и убиства жена и самоубиства мушкараца (у оквиру убиства жена, и ван тога), мањи број парница, кривичних пријава, оптерећење судства, полиције и центара за социјални рад (ЦСР), или бар мање интензивним сукобима
4. бар 20% развода брака (аутоматско додељивање старатељства мајкама их мотивише да траже развод много чешће него да га не могу добити у случају да је отац подједнако заинтересован и подобан, јер рачунају да ће им уз старатељство, поред алиментације, муж оставити стан због деце, што се неретко дешава, или им бар препустити коришћење истог док деца не постану пунолетна).

Студија Фондације Дивац „Заштита самохраних родитеља у РС, анализа правног оквира и препоруке“ подржава заједничко старатељство[6]

„6.7 Пружање додатне институционалне подршке моделу заједничког родитељства – на бази релевантних одредаба Породичног закона, корисно би било да судови, као и професионалци из центара за социјални рад редовно и благовремено упознају родитеље о правној могућности заједничког вршења родитељског права након развода или престанка ванбрачне заједнице. То претпоставља споразум родитеља који они могу постићи самостално или уз помоћ стручњака – медијатора који постоје при центрима за социјални рад и при неким судовима. Ово је посебно важно ако се има у виду да се на тај начин увећава могућност очувања или поновног успостављања конструктивне комуникације између родитеља, а у најбољем интересу детета. Тиме се, уједно, умањује и могућност каснијих проблема који у пракси редовно оптерећују родитеље који самостално брину о детету (неплаћање издржавања, одсуство учешћа другог родитеља у животу детета и др)“.

Заједничко старатељство без измене закона, само са променом праксе додељивања, и модела виђања[7]

У случајевима где су оба родитеља подједнако заинтересована и подобна ЦСР треба да инсистирају на моделу заједничког фактичког старатељства / равноправног родитељства, а не на самосталном старатељству које је превелика обавеза за једног родитеља, а незадовољство за другог. Уколико се један од родитеља не слаже са заједничким старатељством, самостално старатељство треба поверити другом родитељу, са моделом виђања истим као у заједничком: провођење једне недеље код оца, друге код мајке, или школских дана код једног, а свих викенда код другог родитеља (са повременом алтернацијом), као и једнака подела распуста и празника. Уколико потом носилац самосталног старатељства то не испуњава, ЦСР би дао мишљење суду за промену одлуке о носиоцу старатељства.

————— линкови за даље читање —————
[1] https://www.google.com/search?q=National+Organization+for+Women+against+joint+custody
[2] https://sharedparenting.wordpress.com/2014/11/04/51/
[3] https://www.sciencedaily.com/releases/2017/09/170907104302.htm
[4] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/02/11/osamdeset-posto-anketiranih-smatra-da-postoji-diskriminacija-oceva-po-razvodu/
[5] http://www.politika.rs/sr/clanak/388430/Pogledi/Sindrom-otudenog-deteta
[6] https://www.divac.com/Vesti/1070/Publikacija-Zastita-samohranih-roditelja-u.shtml
[7] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/12/10/otvoreno-pismo-ministru-zoranu-djordjevicu-povodom-diskriminacije-oceva-u-centrima-za-socijalni-rad/

 

за СКК од јуна 2017. пише

Михаило Алић, аналитичар родне политике
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!