Владислав Ђорђевић: КУВАНА ЖАБА ИЛИ ОВЕРТОНОВ ПРОЗОР: КАКО СОЦИЈАЛНО НЕПРИХВАТЉИВУ ПОЈАВУ УЧИНИТИ СОЦИЈАЛНО ПРИХВАТЉИВОМ, ПА ЧАК И ПОЖЕЉНОМ

Мислим да сви читаоци знају за метафору куване жабе. То је метафора која говори о томе да се велике социјалне промене могу догодити благим и постепеним променама. Благим и постепеним повећањем температуре на крају ћете скувати жабу без да она то примети.

Овертонов прозор је социјална теорија која говори исто што и метафора о куваној жеби: о благим и постепеним променама, које на крају резултурају великим социјалним променама.

Како социјално неприхватљиву појаву учинити социјално прихватљивом, штавише пожељном, путем благих и постепених промена илуструјмо са пет примера.

Први пример: fornicatio

Tрадиционалнa латинскa реч fornicatio значи секс између две особе које нису у браку, које нису венчане. То је – како су говорили средњовековни теолози – „изванбрачни прилег”. То је секс између неожењеног младића и неудате девојке, предбрачни секс. Некада је та појава строго осуђивана. Осуђивале су је социјалне норме, државни и црквени закони и обичаји.

Управо стога је у нашем језику та појава названа речима које имају негативне конотације: блуд и курвање или – у другим облицима – блудништво, блудничење и курварлук. Али ове речи данас не користи нико ко иоле држи до социјалне прихватљивости. Онај ко их користи ризикује да буде социјални парија, тј. избачен из учтивог друштва. Да ли сте чули за неког јавног радника који их користи? Ретко ћете чути да их користи чак и неко црквено лице користи, а о хуманистичкој интелигенцији да и не говорим. Изузев мене, вероватно их нико више не користи. Оне су данас непристојне и неучтиве. Штавише, оне су скандалозне. Још је горе користити речи којима се та својства приписују људима. Стога је прави скандал користити речи: блудник и блудница, курвар и курва. Све је мање прихватљива и реч проститутка. И она се избегава, јер и она постаје увредљива. Наместо ње све више се користи синтагма „сексуална радница”. Она је некако прихватљивија и неутралније.

Имајући то у виду разумљиво је што се јавност дигла на ноге када сам ја у наслову једног свог чланка ставио реч „блуднице”. Дигала се цела хумнистичка јавност, а поготово феминистичка. Чак је тај чланак млађахна феминисткиња Јелена Лалатовић навела 21. јануара 2019. у радијској емисији на РТС-у као илустрацију – претпостављам – моје тобожње мизогиније. То је све и разумљиво, јер је предбрачни секс данас толико социјално „унормаљен” да онај коме то и даље није нормално делује скандалозно и ужасно застарело. Оно што је некад било скандалозно данас је нормално, а оно што је некада било морално, чедно и честито данас је скандалозно.

Како је дошло до те промене? Миц по миц, мало помало, благим и постепеним променама. Велику улогу у томе одигла је популарна култура. Она је мало по мало, миц по миц, из стиха у стих, из реченице у реченицу оцрњивала моралну строгост, а глорификовала fornicatio. Једна по једна песма, једна по једна рецитација, једна по једна позоришна представа, један по један филм – славили су fornicatio, иако тај израз – ни српске еквиваленте – нису користили. Међу мноштвом примера наведимо само једну рок групу која је дала томе допринос: Бијело дугме . То је највећа и вероватно најважнија рок група старе Југославије, а скоро свака њихова песма говори о блуду и то на примамљив начин. Ко не воли лепу песму „На задњем сједишту мога аута”? Сваки љубитељ рока у њој ужива, а са њом „купи” и нормализацију блуда. То је само један пример између многих који показује како је поп-култура помогла да се „скува жаба”, тј. изврше промене социјалних и моралних схватања и норми.

Девојка која се у радијској емисији згражавала над мојом употребом речи „блуднице” напросто је одрасла у средини у којој је жаба већ скувана, па она не може ни да појми време када она то није била. За њу није скандал имати секс „на задњем сједишту мога аута”, већ одбити секс „на задњем сједишту мога аута”. Онда је скувана, а да тога није ни свесна. Она је одавно инетриоризовала fornicatio и сматра то нормалим.

Други пример: adulterium

Све што важи за први пример суштински важи и за други пример. Класична латинска реч adulterium означава секс између особа од којих је бар једна у браку са неком другом особом. Дакле, она може да означава и то да су обе особе у браку са неким другим особом.

Српски језички еквиваленти су: прељуба, прељубништво и прељубочинство. Али такво понашање је данас толико социјално „унормаљено” да сам сигуран да већина мојих читалаца никада није ни чула за њих. Вероватно има мало оних који су икада чули да се такве особе зову: прељубник (adulter) и прељубница (adultera), тј. прељубочинац и прељубочиница. Данас је прељуба толико социјално прихватљива да је непристојно те речи уопште и користити. Речи су такорећи архаичне.

Уколико ваш брачни друг има „аферу” са неком другом особом ви мора да је разумете и прихватите. То је његово или њено „право”. Не смете да се љутите на њега или њу, него – штавише – томе треба да се радујете, јер он или она само ужива, а ви треба туђој срећи да се радујете. Ово једва да је карикирање размишљања многих „еманципованих” људи. Стога данас није скандал учинити прељубу, него је скандал протестовати против ње. Само примитивци и простаци не одобравају прељубу свог брачног друга. Муж који жену затекне in flagranti не треба да јој удели шамар, него бајадеру. Не сме бити „насилник”, него треба да буде „толерантан” и покаже „разумевање”. Волите се људи. Love is all you need.

И прихватање прељубе је био процес постепених и благих промена, а у томе је поново велику улогу одиграла поп-култура. На поп-уметнике надовезали су се „поп-интелектулаци”. Они су вам објашљавали да је „секс здрав”, па да га треба имати што више, без обзира с ким и како.

Све се то одразило на поимање брака. Брак је престао да буде једино место са секс. Престао је да буде и једини прихватљиви социјални оквир за рађање деце. Постао је непотребан и сувишан. Није потребно да се жените и удајете да бисте имали ни секс ни децу. Све то можете да имате ван брака и нико вам на томе неће замерити.

Нема ништа лоше у „дивљем браку”, у „конкубинату”, у „кохабитацији”, у „заједничком животу”. Штавише, све је то јако добро. Битно је да се „волите”. Брак је „само папир”. Штавише, то је препоручљиво. Треба да „живите заједно” да видите да ли сте „једно за друго”, да ли „одговарате”, да ли ће „потрајати”, да ли ће „функионисати”. Па када се уверите да све „штима” онда се евентуално можете упустити у брак. Некима ни то „штимовање” није доста, па чекају да виде да ли ће жена „закачити”. Тек ако пар чека бебу, онда можда размишља о браку. Некима ни то није довољан разлог да се венчају. Дакле, ни „љубав”, ни „наштимованост”, ни „трудноћа” многима нису разлог за брак. Тако данас многи резонују. Све су то симптоми одавно „скуване жабе” антибрачне политике.

Када је жаба била већ довољно загрејана – тј. друштво за то било спремно – дошли су законодваци и уставописци који су озаконили „конубинат”. Јасно су у Члану 62 Устава написали: „Ванбрачна заједница се изједначава са браком”. То је само последњи степен процеса „кувања жабе”. Једино што преостаје социјалним куварима је то да брак забране. Јер ако су конкубинат и брак изједначени, онда чему брак? Потпуно је непотребан.

Трећи пример: хомосекуалност

Некада је и хомосекуалност оштро осуђивана. Названа је: сексуалном перверзијом, изопаченошћу, девијацијом, аберацијом, содомијом, болешћу и поремећеношћу. Данас је то само „сексуална оријентација”. Неки су тако „оријентисани” и ништа више. Хомосексуалност је само „алтернативни начин живата”. Неки воде такав живот и шта да се ради? Хомосекуалност је једна од „парафилија”. Неки то тако воле. Све у свему, ништа вредно узбуђења.

Уместо погрдних израза – педер, перверзњак, содомит и мужеложник – сада се користи неутралан израз хомосексуалац, а све чешће из миља геј. Тај хомосекуални сленг већ је постао део учених расправа. Тако, нпр. Слободан Антонић пише књигу „Моћ и секуслност” коју у поднсолвоу појашњава: „Социологија геј покрета”. Више ни неутрална реч хомосексуалац није задовољавајућа. Потребно је тепање и умиљавање.

Процес „унормаљивања” хомосексуалности такође је био дуг. Ту је такође велику улогу одиграла поп-култура. Много је замајац том процесу дала серија „Вили и Грејс”. Хомосексуалност је са маргина поп-културе постепно постала главни ток поп-културе. Сада готово да нема дела поп-културе – посебно филма – у коме нема неког „геј лика”, по правилу позитивца.

Овом тенду „унормаљивања” девијантости дали су допринос и интелектулци својим „округлим столовима” и ученим расправама. Они су о хомосексулности најпре говорили хладно, објективно и научнички. Тиме су припремили терен за њену социјалну прихваћеност. По њима, та појава је универзална, постоји у свим културама и многи истакнути људи били су „гејеви”. Само биготи и игнорани су против „гејства” (gayness). Просвећени и учени то прихватају.

Посебнан замајац је томе дала „психоанализа”. Она је „доказала” да смо сви ми „бисексуалаци”. Шта ћете бити зависи од вас.

На то се надовезала „родна теорија”, која тврди да је свакао сексуално понашења само „социјални конструкт” и један „дискурс”. Стога децу треба васпитати тако да „имају више могућности”.

На крају су дошли законодавци, правници и адвокати који су најпре хомосексуалност декриминализовали, а потом и легализовали. Они су је „унормалили” и прогласили „људским правом”. Штавише, почели су да је намећу под кринком борбе против „дискриминације” и „насиља”. Штавише, сада се прогоне критичари „хомосексуалне агенде”, као што су: Бранислав Ристивојевић, Владимир Димитријевић, Милан Брдар, Миша Ђурковић и други. Настало је време „диктатуре толеранције”.

Ја сам само „упозоран” да не ширим „родне стереотипе” и то само зато што сам одржао једно предавање о разликама међу половима, тј. о елементарним научним чињеницама. Сваки помен полних разлика је „сумњив”. Полне разлике не постоје. И полне разлике су само „социјални конструкт”.

Четврти пример: трансџендеризам

И „унормаљивање” трансџендеризма – некада називаног и транссексуалност – био је дуг процес. И ту је значајну улогу одиграла поп-култура. Најпре је почело са забавном и наоко безазленом „кемп културом” – културом трансвестизма – облачењом у особе супротног пола. Међу бројним поп-уметницима „кемпистима” први ми на памет падају Дејвид Боуви и Ени Ленокс. Упућенији у поп-културу сетиће се и многих других примера.

После њих дошли су „транс учењаци”, па почели да објављују књиге и часописе о трансџендеризму. У њих спада и наш часопис „Квир теорија” (Queer Theory, QT). Мало по мало устоличене су на универзитетима и „квир студије”, па се затим трансџендеризам и озаконио. Готово је постао популаран. Уклапа се у агенду постмодерног рушења сваког чврстог инентитета, па тиме и полног. У моди су сви облици небинарне полности и сексуалности. У моди је „родна дуга”, тј. калеидоскоп „родова”.

Пети пример: феминизам

Феминизам је класичан пример постепених и благих промена, које су на крају довеле до великих социјалних промена.

Феминизам има – грубо говорећи – двовековну историју. У току ње прошао је четири фазе или таласа. У почетку су феминисткиње – познате тада и као сифражеткиње – тражиле само женско право гласа. Касније су додале и право на школовање, запошљавање, раставу брака и абортус. Данашњи главнотоковски феминизам – четврототаласни (fouth wave) – који је започео недавно са „Покретом и ја” (Me too movement) – отишао је много даље. Претворио се у чисту мизандрију. Он се сада бави прогањањем мушкараца под кринком борба против „насиља”, а женским огољеним привилеговањем под кринком борбе против „дискриминације”. Мушкарци се уништавају лажним оптужбама (false accusations), а жене огољено социјално-економски и правно-политички фаворизују „женским квотама”.

Свој то еволуцији дали су доприност такође поп-уметници, а затим и „феминистички учењаци” (feminist scholars). Они су објавили непрегледно море публикација о „женској еманципацији”. На универзитете су устоличили „феминистичке студије”, махом познате као „женске студије” (Women’s Studies) и „родне студије” (Gender Studies). Различити су термини, али суштина је иста. А суштина је напад на мушкост под кринком борбе против: „патријархта” („patriarchy”), „неравноправности” („inequality”), „неједнакости” („inequity), „дискриминације” (discimanation), „нетолеранције” (intolerance), „тлачења” („оpression”), „неправде” („unfairness”), „искоришћавања” („exploatation”), „неплаћеног рада” (unpaid work), „родног платног јаза” (gender pay gap), „родних стереотипа” („gender stereotypes), „родних предрасуда” („gender prejudices”), „сексизма” (sexism), „мизогиније” (misogyny), „андрократије” (androcracy), фалоцентризма” (phallocentrism), „фалогоцентризма” (phallogocentrism), „фалократије” („phallocracy”), „породичног насиља” (domestic violence), „родно заснованог насиља” („gender based violence”), „сексуалног узнемиравања” („sexual harassment”), „културе силовања” („rape culture”), „отровне мушкости” („toxic masculinity”) и „мушких привилегија и моћи” (male privileges and power). Екстремне феминисткиње – лезбијке – још су и против „принудне хетеросексуалности” („compulsory heterosexuality”) и „хегемоне хетеронормативности” („hegemonic heteronomartavity”). Не знам да ли сам све фразе побројао. Салва демагогије толико је велика да не знам ко може свега да се сети.

На крају су дошли законодавци, правници и адвокати и све захтеве радикалних феминисткиња преточили у декларације, конвенције, уставе, законе и подзаконске акте.

После свега – када протрљате очи – схватите да живимо у матрифокалном или гиноцентричном друштву у којем су социјалне норме далеко боље штите жене него мушкарце.

Закључак

Благим и постепеним променама могу се извршити велике социјалне промне. Нису потребне револуције преко ноћи. Потребно је само полако загревати жабу.

Библиографија

  1. Антонић, Слободан, „Моћ и сексуалност: социологија геј пократа”, Catena mundi, Београд, 2014.
  2. Вебстер, Алисон, „Лезбејска теолошка критика”, у часопису: „Феминистичке свеске”, Аутономни женски центар, Београд, бр. 9-10, 1997, стр. 242-146.
  3. Гољевшчек, Аленка, „О феминизму и феминистичкој духовности”, у зборнику: „Феминистичка теологија”, Зоран Милошевић (ур.), ИВИС-публик, Београд, 1999, стр. 5-24.
  1. Павле, Патријарх српски, „Жена у Православој цркви”, Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2011.
  2. Савић, Свенка (ур.), „Феминистичка теологија”, Футура публикације, Нови Сад, 1999.
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!