Да ли су људска права колач у коме треба да се такмичимо ко ће да узме веће парче?

(Одговор докторки Мршевић)

У емисији Радио Београда 2 „Речено и прећутано“ 4.3.19. на тему увођења трећег пола, феминистичка теоретичарка и активисткиња Др Зорица Мршевић је заступала своју тезу да се права хетеросексуалних људи не умањују тиме што се дају већа (или иста) права групама са мањинском сексуалном оријентацијом[1]. У 19. минуту је изјавила: „Ширење права мањинских заједница, било да су националне, било да су сексуалне, или неке друге, религиозне, не иде на рачун права већинске популације, зато што то није колач у коме сада треба да се такмичимо ко ће да узме веће парче, па је то онда на рачун неког другог“. Претходно је то покушала да то покаже крајње тривијаланим примером и промоцијом легализације геј бракова: „Ако две особе истог пола имају право да живе заједно, и да склопе некакву правно засновану заједницу, то ни на који начин не умањује или не омета хетеросексуалне људе да они живе на свој начин, да склапају своје бракове. Шта мислите да неко у знак протеста неће склопити хетеросексуални брак, јер ено тамо две жене живе заједно?“. Притом је прећутала да је тај захтев само увод за тражење права усвајања деце од стране истополних партнера, што знамо да често има везе и са отимањем деце од биолошких родитеља, хомосексуалном индоктринацијом усвојеника, а на друштвеном плану са ширењем ЛГБТ популације и њиховим оснаживањем ради каснијег преузимања власти над хетеросексуалном популацијом (за рецимо 100 година)[2][3].

Контрапримери 1 и 2: Косово и права жена

Одмах падају на памет контра примери, присетимо се шта се догодило на Косову давањем већих права албанској мањини, и шта се сада исто дешава и у Македонији. Мањине имају тенденцију да када постигну иста права (као жене до краја 20. века), траже (односно феминисткиње у име жена) повластице на бази наводне историјске дискриминације, па се то своди на тражење привилегија, какве сада жене уживају у виду квота за запошљавање на руководећим радним местима. Да се ради само о тражењу равноправности, онда би се тражиле квоте за мање заступљен пол и на тешким и мало плаћеним пословима, али на таквој врсти родне равноправности феминисткиње наравно не инсистирају. Ни то није најгоре, већ чињеница да мањинске групе потом на бази тих привилегија покушавају да освоје власт, кроз социјални инжењеринг повећавају своју величину и моћ на рачун до тада већинске групе, и у крајњој фази је потчињавају, након што им се бројеви / величине изједначе, или их пређу. Свакодевна, континуирана кампања на заштити жена од насиља је такође вид дискриминације мушкараца јер се насиље десетоструко преувеличава, и на бази тога отимају деца, имовина и руководеће позиције, где се иза наизглед оправданих захтева за елеминацијом свих облика дискриминације над женама крије завера за демонтажу патријархата и подјармљивање мушкараца.

Зашто сам употребио атрибут „наводна“ историјска дискриминација када су мањине у питању? Пођимо од положаја жене у патријархату, и питања да ли су оне биле угњетене као радничка класа у капитализму. Радикални феминизам је нео-марксистичка теорија која преписује класну борбу у борбу међу половима, а са родним феминизмом и у борбу родова. У 19. и ранијим вековима, жене су имале велики број деце, јер многа нису преживљавала до пунолетства због неразвијене медицинске науке, а и рад у кући у одсуству савремених апарата, струје и текуће топле воде је био целодневни, групни, посао. У 20-ом, а посебно 21. веку избори за жене су знатно проширени, па је потреба за њиховим остајањем код куће сведена на минимум. Дакле, патријархална подела улога и рада није била наметнута женама, већ је то био рационални, и вероватно једини избор у датим околностима, па је заштита, финансијска и социјална, које су у патријархату добијале била адекватна компензација за њихов допринос, и далеко од тврдњи данашњих феминисткиња да се радило о дискриминацији и експлоатацији. Стога су неосновани и њихови захтеви за додатно повлашћеним положајем данас, јер су жене и у патријархату биле заштићене од одласка и погибије у рату, борбе за егзистенцију, физичког насиља чије су жртве и даље доминантно мушкарци. Да ли ће матријархат бити иоле демократскији, или ће мушкарци бити угњетавани, да ли су и у патријархату они били искориштавани, гинули и умирали раније?

Контрапример 3: нови закони

За тему „присиљеног говора“ (Compelled speech) смо први пут чули од професора Џордана Питерсона (Jordan Peterson) када се побунио против канадског закона Ц-16 по коме ће се особа судски гонити ако се обраћа трансродној особи личним заменицама које ова није одабрала (тј. ако о трансродној жени говори у мушком роду, који је њен биолошки пол), међутим касније смо сазнали да се пробој трансродних права дешава и у другим западним земљама[4], и да је то ограничавање слободе говора већине. Феминистички ЛГБТ лоби је у Србији још раније прогурао Закон о забрани дискриминације, у коме је једна од главних идеја да „позитивна дискриминација није дискриминација“ (тј. да мањинске групе треба да буду привилеговане и имају повластице изнад већинске групе, на бази наводне претходне дискриминације), или како у закону стоји „не сматрају се дискриминацијом посебне мере уведене ради постизања пуне равноправности, заштите и напретка лица, односно групе лица која се налазе у неједнаком положају“. За оне неискусније да кажем да су те „посебне мере“ снижени критеријуми за упис у школе или добијање посла, или квоте, при чему ће многи талентовани из „већинске“ групе остати без уписа или посла због тога. Исте одредбе има и Закон о равноправности полова и нацрт Закона о родној равноправности. Све би то било у реду када би дискриминација (злонамерно прављење разлике) била основ неједнаког положаја појединих група, а не њихова култура, мотивација, залагање и остале особине које нису у вези са тиме како их други виде или третирају. Под изговором дискриминације лобисти успевају да женама и мањинским групама обезбеде привилегије које другим групама отежавају положај, заправо дискриминишући већинску популацију.

Други пример може бити Маракешки споразум где противници миграција и миграната губе свој глас под претњом казне, јер се применом овог међународног споразума постиже да се не сме критиковати (еуфемизам „дискриминисати“) имиграција и мигранити, шта год они радили већинском становништву, и која год права им умањивали. Овим законима мањине постају презаштићене, недодирљиве, нико их не сме критиковати, нити отпустити, јер ће они одмах извући карту дискриминације (по основи рода, нације, или расе).

Под поднасловом „закони“ морам још да кажем да примена, па често чак и сам текст закона, врши дискриминацију над већинском групом. Са нацртом Закона o родној равноправности сам најбоље упознат, а како је он и најновији, вредно је баш њега продискутовати. Родна равноправност дефинисана у њему је лицемерна јер је закон писан за жене и ЛГБТ као „рањиве“ групе, док се на мушкарце не односе одредбе за изједначавање са женама у друштвеним областима у којима су они мањинска група (судству, здравству, социјалном раду, школству, а надасве у старатељству по разводу). Оваквим селективним увођењем квота за „мање заступљен пол“ врши се дискриминација мушкараца у оквиру радних права, јер се руководеће позиције деле женама не на бази заслуга, већ пола. Тако ће мушкарац у политичкој партији у којој има 10% жена услед женских квота од 40% вишеструко теже доћи до руководећег или представничког места него да су жене промовисане пропорционално њиховој заступљености у тој (политичкој или радној) организацији.

Критика људских права

У оквиру горње теме, продискутујмо идеалистички дефинисан спектар људских права једне групе, и како она могу да ометају уживање права осталих група:

Пођимо од образовања: свако има право на образовање, али је питање какво образовање и ко ће то платити, и до ког нивоа. У социјализму сви нивои образовања били су бесплатни, тј. плаћали су га порески обвезници кроз буџет државе, а идеологија и етика која се заговарала је био дијалектички матерјализам, односно марксизам (научни социјализам). У данашњем гиноцентричном друштву, владајућа идеологија је родна равноправност (уз ЛГБТ сексуално образовање), а њен чувар заштитник је политичка коректност која спречава сваку критику исте. Други и трећи „облачић“ је окупљање / удруживање и повезивање, али је питање која је намера тога, и да ли оно има за циљ обарање и преузимање власти једне групе у односу на другу/е, односно лобирање за испуњење реченог. Затим следи право на кретање, ту је упитно да ли је миграција оно што жели и група која је прималац миграната. Религија већ знамо да може да буде извор сукоба међу групама, па иако право, постаје и проблем, посебно ако је агресивна, и има тенденцију да шири број присталица, што јесте намера већине група и идеологија. Долазимо до мени омиљеног права – слободе говора. Јакобинци су имали максиму „Нема слободе за противнике слободе“, под чијим изговором су многи неистомишљеници завршили под гиљотином, на вешалима или пред стрељачким водом (за време различитих револуција и преврата). Једно је ограничавати говор мржње, који води потицању слушалаца на насиље, а друго је ограничавати слободу говора да би се одржао тоталитарни режим, посебно у име слободе или „људских права“. За етикетом „фашисти“ за неистомишљенике прво посежу носиоци тоталитарних идеологија (радикалног феминизма), упирући прстом у политичкој борби једни на друге, само је питање ко ће први потегнути етикету / револвер. Људско право на информисаност је такође упитно, јер свака група која није на власти тврди да њене информације не долазе до већине због цензуре оних који су на власти, па је борба за пропагацију информација, а заправо идеологије, основ савременог информационог, мрежног, рата. Наравно, медији (некада је ту писала „штампа“, али је то у 21. веку застарело, јер сада доминирају електронски медији и социјалне мреже на интернету) су они који информације, као и дезинформације, заправо идеологије, шире, па је слобода медија право и борба међу групама. И последње је слобода мисли, не знам да ли се односи на неизречене или изречене, ваљда нисмо још дошли до контроле оних неизречених, док се ове друге могу подвести и под говор.

У закључку

Проширење права групама у сукобу (ако њега уопште иницијално и има, док се не умешају политичари и лобисти) је осетљива и потенцијално опасна техника решавања сукоба, јер се не зна да ли давање додатних права решава сукоб, или га проширује. Често је давање права једној групи на уштрб / штету права друге групе, што креира додатни сукоб, у ситуацији где се покушава сукоб решити. Поље дискриминације је веома клизаво и могућност манипулације је огромна, где лобисти мањинских група у име једнаких права заправо траже привилегије за своје „штићенике“, истовремено ометајући или онемогућавајући остале групе, или доминантну, већинску групу. Лако је из примера радикалног феминизма закључити да је тражење једнаких права само изговор за оснаживање „мањинске“ групе док се економски, по бројевима, или политичком утицају не изједначи са већинском групом, а онда долази до преузимања власти и дискриминације некада доминантне групе[2]. За оне који желе да више сазнају о теми злоупотребе људских права препоручујем књижицу професора Баскервила преведену на српски језик[5], по цени мањег сладоледа (мада имате и дужи цитат на линку, бесплатно).

——— линкови за даље читање ———
[1] https://www.youtube.com/watch?v=93FE6lhvePQ
[2] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/04/01/mehanizmi-feministicke-subverzije-i-lgbt-zacije-heteroseksualne-populacije/
[3] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/08/09/heteroseksualna-parada-ponosa-beograd-2084-2184-ili-negde-izmedju/
[4] https://www.youtube.com/watch?v=cn5opUFNs-I
[5] https://catenamundi.rs/shop/stiven-baskervil-rodna-ravnopravnost-i-problem-ljudskih-prava/

 

за СКК од јуна 2017. пише

Михаило Алић, аналитичар родне политике
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!