САЗНАЊЕ О НАСИЉУ НИЈЕ НЕОДЛОЖНО ПРИЈАВЉЕНО, А СУД ЈЕ ЗАШТИТИО ОД ОДГОВОРНОСТИ. Шта бива када мушкарац пријави насиље у породици?

У прекршајном поступку, вођен од стране судије Надлачки Драгана, решењем Прекршајног суда у Новом Саду окривљена Добрила Чачија, као директор и одговорно лице у Центру за социјални рад Града Новог Сада ОСЛОБОЂЕНА је одговорности за извршење прекршаја из члана 36. став 2. Закона о спречавању насиља у породици, зато што, супротно члану 13. став 2. наведеног закона јер није неодложно пријавила полицији или јавном тужиоцу свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега, иако је у пријави коју је Центру за социјални рад поднео оштећени Горан Бујић, из ког произлази да он више од шест година трпи насиље у породици које над њим спроводи бивша супруга. Као разлог за доношење ослобађајуће пресуде првостепени суд је навео – недостатак доказа да је окривљена извршила наведени прекршај. 
Оштећени Бујић Горан сматра да је ожалбена пресуда захваћена следећим повредама закона:
БИТНЕ ПОВРЕДЕ ОДРЕДАБА ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА КОЈЕ СУ УТИЦАЛЕ НА ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНИТЕ И ПРАВИЛНЕ ПРЕСУДЕ (ЧЛАН 264. СТАВ 2. ЗАКОНА О ПРЕКРШАЈИМА)
1. Изрека је противречним разлозима пресуде – члан 264. став 2. тачка 2. Закона о прекршајима
На почетку другог става изреке пресуде, као правни основ за доношење ослобађајуће пресуде, наведено је: „На основу члана 250. став 1. тачка 3. Закона о прекршајима“ , те на крају другог става изреке првостепене пресуде прекршајни суд је навео да је разлог ослобађања окривљене одговорности то што „…НИЈЕ ДОКАЗАНО ДА ЈЕ ОКРИВЉЕНА УЧИНИЛА ПРЕКРШАЈ…“ који јој је стављен на теретет.
Међутим, у разлозима пресуде првостепени суд наводи изреци потпуно противречан основ из чега произлази да у радњама окривљене НЕМА БИТНИХ ЕЛЕМЕНАТА КОНКРЕТНОГ ПРЕКРШАЈА, и то:
– Да је, наводно, „…стручни тим Центра за социјални рад, одмах након пријема пријаве оштећеног од дана 14.06.2018. године, обавестио заменика Основног јавног тужиоца… о поднетој Пријави и о томе саставио Службену белешку, који разлог директно упућује на примену члана 250. став 1. тачка 1. Закона о прекршајима.
Али, при крају образложења, као разлог за ослобађање окривљене одговорности, првостепени суд поново наводи да је реч о томе да „…није доказано да је окривљена учинила прекршај….
То што суд као основ за своју одлуку наводи два међусобно конкуретна законска основа из члана 250. разлога битно је утицало на законитост и правилност побијане пресуде, јер је недопустиво да суд неког ослободи одговорности за прекршај, а да и не зна због чега у ствари доноси ослобађајућу пресуду.
Посматрајући разлоге пресуде наведене у пресуди, може се закључити да се ти разлози:
– не односе ни на једну чињеницу која је, са аспекта конкретног прекршаја из члана 36. став 2. Закона о спречавању насиља у породици, одлучна чињеница,
– уопште не односе на примену материјалне одредбе члана 13. став 2. наведеног закона,
– тичу више описивања поступања Центра за социјални рад и окривљене по Породичном закону.
Међутим, Закон о спречавању насиља у породици у односу на Породични закон је lex specialis. Зато је првостепени суд, по правном правилу lex specialis derogat legi generali, требало да примени тај посебни закон, уместо да утврђује околности које са аспекта примене тога закона – уопште нису одлучне.
2. Суд у току прекршајног поступка и приликом доношења одлуке није применио или је погрешно применио коју одредбу Закона о прекршајима – члан 264. став 2. тачка 4. Закона о прекршајима.
Оштећени Бујић Горан сматра да је доношењем ослобађајуће пресуде првостепени суд у конкретном случају повредио:
А) начело законитости прекршајног поступка (члан 86. Закона о прекршајима) јер одговорном учиниоцу прекршаја није изрекао прекршајну санкцију иако су за то постојали услови предвиђени наведеним законом и јер није законито спровео поступак,
Б) члан 89. став 2. Закона о прекршајима (доказивање), јер иако је оштећени поступио у складу са правилом о терету доказивања, те доказао да је пријаву за насиље у породици поднео, а да резултат те приве – НЕ ПОСТОЈИ. Наиме, према императивној материјалној норми из члана  13. став 2. Закона о спречавању насиља у породици, Центар за социјални рад је био дужан да СВАКО САЗНАЊЕ О НАСИЉУ У ПОРОДИЦИ ИЛИ НЕПОСРЕДНОЈ ОПАСНОСТИ ОД ЊЕГА КОЈЕ ЈЕ ОШТЕЋЕНИ ИЗНЕО У СВОЈОЈ ПРИЈАВИ ДОСТАВЉЕНОЈ 14. ЈУНА 2018. ГОДИНЕ – НЕОДЛОЖНО ПРИЈАВИ ПОЛИЦИЈИ И ЈАВНОМ ТУЖИОЦУ, а не да, како следи из одбране окривљене:
– попуњава «…Листу праћења контаката и рада на случају, почев од 14.05.2018. године до 02.11.2018. године…,
– прибавља од полицијских службеника изјаве да није било нарушавања јавног реда и мира, ни кривичног дела од стране оштећеног, ни његове бивше супруге,
– поднету пријаву оштећеног
доставља «…на детаљну процедуру… стручном тиму који се састоји од психолога, педадога и дипломираног правника који су саставили детаљан Налаз и мишљење…,
– налаже тиму Центра за социјални рад да о наведеној пријави обавести Данијелу Илић, као руководиоца Групе за координацију и сарадњу, нити да о том обавештавању и разговору сачињава – службену белешку,
већ је било НЕОПХОДНО ДА САЗНАЊЕ О ПОСТОЈАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ ИЛИ ОПАСНОСТИ ОД ТОГ НАСИЉА  П Р И Ј А В И  дежурном заменику јавног тужиоца (сходно организацији послова у јавном тужилаштву), односно одговарајућем полицијском службенику!!!
В) члан 93. Закона о прекршајима (Право на одбрану) – јер првостепени суд није само дао право да се брани, већ јој је, под плаштом давања одбране, дато право да окривљује оштећеног као насилника. Тако се у разлозима пресуде, уместо одбране окривљене у складу са предметом доказивања – да ли је о сазнању о постојању насиља у породици или опасности од тог насиља поднела пријаву полицији односно јавном тужиоцу и да ли је то учињено неодложно, износе следеће оптужбе окривљене на рачун овде оштећеног Бујић Горана:
– «Констатовано је да Бујић Горан непрекидно предузима актовности које могу да изазову понижење, психичку патњу и угрозе достојанство чланова породице… «, затим да
– оштећени «…као лице које се бори за права очева, тактиком деградирања и унижавања стручне јавности и исмевања институција које су немоћне да се одупру његовој позицији, заузетој применом психолошке силе.»
Из нејасних и неаргументованих оптужби против оштећеног, јасно је једино да су «…институције…» какав је Центар за социјални рад, заиста «…немоћне…», али не да се одупру «…позицији…» оштећеног грађевинца, молера и оца, већ да «…применом психолошке силе…» иза маске «…стручне јавности…», одговорна лица тих институција, као што је то случај са окривљеном – опструирају пријављивање или реаговање на свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности, ШТО И ПРЕДСТАВЉА ЈЕДНУ ОД ПРОПИСАНИХ РАДЊИ ПРЕКРШАЈА ИЗ ЧЛАНА 36. СТАВ 2. ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ ЗА КОЈИ СЕ ОКРИВЉЕНА ТЕРЕТИ.
Укратко, окривљена Добрила Чачија је, између осталог и описаним делом своје одбране, изричито ПРИЗНАЛА извршење прекршаја, а то признање је у складу са свим презентираним доказима, како оштећеног, тако и одбране.
Но, и поред тога, првостепени суд је одлучио да окривљену по сваку цену ослободи од одговорности, додуше, није сасвим јасно да ли због одсуства доказа или због одсуства елемената конкретног прекршаја…
Образлажући како је окривљена заиста неодложно пријавила јавном тужиоцу и полицији свако сазнање о насиљу о породици од стране некадашње супруге према оштећеном Горану Бујићу, како је то раније описано, те и да ничим није опструирала пријављивање или реаговање на свако такво сазнање, првостепени суд је окривљену – ослободио одговорности за извршење прекршаја из члана 36. став 2. Закона о спречавању насиља у породици (додуше применом погрешног правног основа за такву одлуку).
МЕЂУТИМ, ИЗ САДРЖИНЕ ОБРАЗЛОЖЕЊА ПРЕСУДЕ СЛЕДИ:
– ДА САЗНАЊЕ О НАСИЉУ
НИЈЕ НЕОДЛОЖНО ПРИЈАВЉЕНО НИ ЈАВНОМ ТУЖИОЦУ НИТИ ПОЛИЦИЈИ,
– ДА ЈЕ МАНИПУЛАТИВНОМ ОДБРАНОМ ОКРИВЉЕНЕ ЊЕНО НЕЧИЊЕЊЕ ПРИКАЗАНО КАО ЧИЊЕЊЕ – АЛИ ПОТПУНО НЕАДЕКВАТНО,
– ДА ЈЕ САЧИЊАВАЊЕМ ИСПРАВА О НАВОДНОМ НАСИЉУ КОЈЕ ВРШИ ОШТЕЋЕНИ, ОПСТРУИРАНО ЗАКОНИТО РЕАГОВАЊЕ НА СВАКО САЗНАЊЕ О НАСИЉУ У ПОРОДИЦИ НА ШТЕТУ ОВДЕ ОШТЕЋЕНОГ.
На овај начин су повређене следеће одредбе посебног Закона о спречавању насиља у породици:
А) материјално-правна одредба члана 13. став 2.
Б) казнена одредба члана 36. став 2.
Услед овако назаконитог поступања, ни чињенично стање није могло да буде потпуно и тачно утврђено.
Наиме, иако оштећени – подносилац Захтева за покретање прекршајног поступка, Бујић Горан, као и његово малолетно дете, више од шест година трпе психичко и емоционално злостављање, јер некадашња супруга, и мајка заједничког детета, редовно по три пута недељно спречава да дете контактира са оцем, одржава личне односе са оцем, директно супротно правноснажној пресуди којом је одређен режим одржавања личних односа детета и оца, првостепени суд то уопште није утврдио пресудом. Стога оштећени отац пријављује то Центру за социјални рад критичног дана – 16. априла 2018. године, али окривљена не поступа по Закону о спречавању насиља у породици.
Напротив, првостепени суд је, поведен искључиво одбраном окривљене, једнострано и пристрасно у њену корист, утврдио да – нема доказа о томе да је прекршај извршен, мада је окривљена фактички признала извршење описујући како је у раду са породицом оштећеног поступала на разне начине, али – никако не у складу са обавезом из члана 13. став 2. Закона о спречавању насиља у породици.
Наиме, препознавање насиља у породици може да произађе из проучавања пријаве коју је било коме од надлежних органа и установа подноси жртва насиља, и то – уочавањем трагова физичког или другог (психичког, емоционалног, економског и др.) насиља на жртви, као и других околности које указују на постојање насиља у породици или непосредне опасности од њега. Непосредним уочавањем околности да је мајка детета, извршила психичко насиље према оштећеном, као и према млт. детету, тиме што је по ко зна који пут онемогућила личне односе између сина и оца, лако је закључити да све околности указују на то да насиље у породици постоји.
Међутим, то првостепени суд пропушта да учини, чинећи своју пресуду незаконитом и неправилном и из овог разлога.
Како у правном саобраћају не би опстала пресуда којом је закон прекршен по три од могућа четири жалбена основа,  а оштећеном није омогућена правна заштита његових загарантованих људских права, првенствено права на правично суђење, оштећени Бујић Горан је уложио жалбу и тражио да другостепени суд УСВОЈИ жалбу оштећеног – подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка,
-УКИНЕ првостепено решење у целости и предмет врати на поновни поступка, али другом судији првостепеног прекршајног суда, односно
-ПРЕИНАЧИ пресуду и окривљену огласи одговорном због извршења прекршаја из члана 36. став 2. Закона о спречавању насиља у породици, те
-ОБАВЕЖЕ окривљену да оштећеном надокнади трошкове прекршајног поступка.
Ово је само још један доказ, да судови и остали органи и институције система, раде на штету деце и очева. Ово је организовани криминал у породичним односима, системско насиље над децом и очевима.
Овом пресудом шаље се
порука јавности да је дозвољено насиље над децом и очевима, и да су закони само мртво слово на папиру.
Поступајући судија Надлачки Драгана, у овом прекршајном поступку као носилац  јавне власти довела је у сумњу своју непристрасност и угрозила свој лични интегритет, интегритет Прекршајног суда као правосудног органа, и углед органа, као што је Прекршајни суд  у јавности, јер је очигледно да је овом пресудом желела да заштити окривљену на начин који је противан процесним
правилима Закона о прекршајима, Закона о спречавању насиља у породици, заштитила окривљену од одговорности и створила простор да јавност у раду суда има негативно мишљење.
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!