Зашто се уводи неутрални пол?

Србија много бре касни за светом 😉 . У Аустралији је још пре 9 година признато право једној особи да њен пол буде званично означен као „неодређен“, тј. да та особа не буде препозната ни као мушко, ни као женско. Нори је рођена као мушкарац, а затим се подвргла поступку промене пола како би постала жена. Операција и хормонска терапија није разрешила њене недоумице у вези сексуалног идентитета, што ју је подстакло да се на суду избори за признавање „неутралног пола“[1]. Такав статус има и аустралијски манекен нашег порекла, Андреј Пејић, и рубрика „пол“ у његовом пасошу је празна. Коначно, зашто се уводи термин „неутрални / трећи пол“? Да би се нормализовала последња, најкомплекснија карика и последње слово у ЛГБТ ланцу путем давања прихватљивијег имена за трансродне особе. Уз нормализацију иду и привилегије као „одштета“ за наводне историјске неправде које су им учињене, као и могућност да буду представљени и учествују у школским програмима као тема или предавачи. 
 

Како то изгледа у иницијалној класификацији[2]

Трансродна особа има родни идентитет (одговара на питање ког пола се осећа) и експресију рода (понашање, манире и интересовања) које се разликују од биолошког пола на рођењу. „Трећи пол“ је најкомплекснији јер обухвата све могуће варијације родног индентитета и сексуалне оријентације, па имамо трансродне (који нису извршили промену пола), транссексуалне (који су извршили промену пола), а имамо и интерсекс особе (које су рођене са сексуалним карактеристикама које се не уклапају у типичне бинарне дефиниције мушких и женских тела). Прве две категорије могу бити: транс мушкарци, транс жене, и qвир / не-бинарни: биродни, панродни, родно флуидни и ародни, па је то укупно 13 категорија. Све оне опет могу бити следећих сексуалних оријентација: хетеро-, хомо-, би-, а-сексуални, а могу и да одбију да одреде своју сексуалну оријентацију, што даје 13 x 5 = 65 комбинација. Родна дисфорија је непријатност или психички проблеми које особа осећа као последицу пола добијеног рођењем, па многе траже хормонску или хирушку терапију за промену пола, или психотерапију, али не све. Насупрот њима стоје хетеросексуалне особе, које се по овој класификацији називају цис-родне особе. 
 

Како то изгледа у вицевима

Обраћа се доктор пацијенту: „Господине“, 
пацијент га исправља: „Докторе, ја сам госпођа“, 
наставља доктор: „Госпођо, имате карцином простате“. 
Наравоученије: шта год замишљали, биолошка датост остаје.

Како то изгледа у реалности

На доњој фотографији (у средини) је Нори из увода, са „другарицама“. Крајем 20. века овакве особе су се виђале у кабареима као Драг краљице, али како ствари напредују, у неком следећем мандату можемо очекивати једну за премијерку Србије. Са друге стране, на Јутјубу имамо сведочанства многих који су ту операцију извршили, па се покајали, и хоће назад[3]. Најгоре је што неки (модерни или настрани) родитељи успевају да убеде децу од 5 година да „траже“ промену пола, па је на бази њихове сагласности иницирају[4]. У Шведској се отварају гендер неутрал вртићи и деца се одгајају на такав начин, допуштајући им да сами донесу одлуку о томе ког су рода[5]. Посебно је осетљива ситуација у здравству где почињу да се примају особе са мушким гениталијама на женским одељењима. Међу лекарима кажу влада атмосфера страха пошто је један за пример отпуштен јер је из религиозних разлога одбио да се обраћа трансродном пацијенту личним заменицама које је она одабрала. Због „толеранције и политичке коректности“ хетеро популација је присиљена да ћути да би задржала посао. Ништа боље није ни у спорту, где трансродни спортисти рођени као мушкарци имају неправедну предност (unfair advantage) по снази од оних рођених као жене, а такмиче се са њима, и наравно побеђују. У јужној Енглеској формирано је посебно одељење у женском затвору за транс жене затворенице након што је једна силовала две затворенице. У САД, 7 од 50 држава већ дозвољава да се без потписа психијатра или психолога, само на изјаву тражиоца, промени пол у личном документу.

„Родно осетљив“ и „инклузиван“ језик

У Америци и Канади уводе се нове заменице у речнике (као што су зе, сие, хир, а у Шведској је уведена званична заменица за њих – хен), а законом се забрањује дискриминација особе која се овако идентификује. Овакве особе умеју и да злоупотребљавају закон, па прогоне оне који их погрешно ослове, и под претњом казни из њих извлаче више него да су једног или другог пола[6]. У Канади имамо закон Ц-16, а у Аустралији се сада запосленим у јавним службама сугерише да се грађанима обраћају са заменицом „они“ уместо „она“ или „он“. У меморандуму у коме се то тражи каже се да „имена не кореспондирају увек са полом особе, а може да постоји и јаз између родног идентитета особе и како их ви перципирате“. Нико више није ни у шта сигуран, и не би ни смео да буде, па ће пристојност 21. века захтевати да се непознатим особама обраћамо са „они“, као што је у ранијим вековима било са „ви“ (или са великим почетним словом В, за још веће уважавање). Да би се нови језик учврстио, мора неко и да егземпларно добије отказ за некоришћење истог, па потом остали почињу да више обраћају пажњу. Феминисткиње су се већ обрачунале са терминима „мама / тата“, и „муж / жена“, а сада нам предстоји тренинг опхођења са трансродним особама. Како ћемо објаснити детету да прва реч не сме да му буде „мама“ (иначе интернационална), него „родитељ 1“? 
 

Тражење права, борба против дискриминације, или за доминацију над хетеросексуалном тренутном већином

Као већина хетеро популације толерантан сам према ЛГБТ популацији, нисам хомофоб, и не занима ме шта раде у својим спаваћим или осталим собама, али ме брине јавно деловање у име њихових права, заправо лобирање потпомогнуто милионима Сорошевих долара. Њихов утицај на нашу децу, политику, законодавство, медије, као доминантан утицај свакако није добронамеран, уосталом и у писањима академских феминисткиња или лезбејки види се да је циљ разбијање родних стереотипа, што у преводу може значити превођење хетеросексуалаца у своју веру, посебно ако се са тим утицајем крене од обданишта. Под изговором развоја толеранције покушава се да се провуче теза да су родни идентитети друштвени конструкт, и да деца треба да експериментишу и пронађу идентитет који им највише одговара или прија. У том тражењу многи ће пронаћи супротни од пола у коме су рођени, барем привремено, што ће довести до смањења доминантне хетеросексуалне групе, и доћи ће до „равноправности“ родних идентитета, опште конфузије и повећања сукоба. Били смо ми толерантни и на миграцију Албанаца из матичне земље на Косово после завршетка Другог светског рата, па видимо докле нас је то довело. Стога: „Толеранција али са мером“. На српској Википедија страници за интерсексуалност пише управо то што сам предвидео[7]: „у културама човека, сексуалне/полне категорије своде се и упрошћавају на мушке, женске и понекад интерсекс, како би се олакшале друштвене интеракције, изражавање осећања и како би се одржао ред“, у супротном настаје хаос, сукоби и насиље, борба свих против свих. „О границама интерсексуалности не одлучује природа него људи. Људи (данас, посебно лекари), одлучују о томе колико мали пенис треба да буде, или колико је неуобичајена комбинација органа, пре него се подведе под интерсекс“. За трансродне особе још је мање критеријума, и одлука је крајње субјективна, и зависи од процене, вероватно „шта ми се више исплати“: да будем ружна девојка коју неће ниједан мушкарац, или успешна лезбејка у некој НВО, или транс особа, што је у Србији права реткост, па ћу тиме постићи популарност и траженост непропорционално већу него да останем у нормалној хетеросексуалној улози. Јер често се ради о глуми и проширењу онога што сам добила у некој мери, раду на томе, појачању, као шминки. Зато и говоримо о родним улогама, као што постоје за жене и мушкарце, постоје и за трансродне особе, а на нама је да откријемо „идентитет“ који нам одговара, и играмо ту улогу: заводнице, мајке, научнице, мачо мушкарца, папучара, или било које не-бинарне улоге или идентитета. Промена вере ради добијања бенефиција и привилегија историјски је позната, рецимо у средњовековној Босни тако је за време отоманске власти створена велика група преласком из хришћанства у ислам. 
 

Кување жабе, или Прозор Овертона[8]

Прозор Овертона, познат и као прозор дискурса, је распон идеја које ће јавност прихватити. Добио је назив према творцу, Џозефу Овертону, који је тврдио да политичка одрживост идеја углавном зависи од тога да ли спадају у прозор. Овертон описује спектар прихватања јавних идеја: 
Незамисливо-Радикално-Прихватљиво-(Разумно-Популарно-Нормализовано)-(јавна)Политика(законска норма). Како се спектар (односно прозор помера), идеја на датој локацији може постати више или мање политички прихватљивија. Прозор се помера прво ангажовањем академске заједнице која проналази примере из историје и осталих наука, потом се укључују медији, па политичари, улази у популарну културу кроз филмове и уметност, да би се завршило укључивањем институција и закона. Са феминизмом смо видели да се захтеви никада не завршавају испуњењем, већ наставком и проширењем, новим епизодама: пример раста захтеваних квота за руководећа места мањинске групе (30 – 40 – 50 – 51 посто у популацији, насупрот проценту у чланству политичких партија, односно радној организацији). Још пре годину ипо дана писао сам: „Радикалне феминисткиње су вукови у јагњећој кожи, а „демократија“ и „равноправност“ су само лаки огртачи њихове родне диктатуре. (Слободан) Антонић (у својој књизи „Искушења радикалног феминизма“) нас на то упозорава наводећи: “ни потпуна статистичка изједначеност жена и мушкараца у представљању и управљању друштвом није последња тачка на дневном реду феминистичког пројекта. То је „само један услов за промене који подразумева суштинску промену друштвеног уговора, као и друштвених структура који већ вековима намењују различите улоге женама и мушкарцима“ (Мршевић, 2007, „Ка демократском друштву – изборни систем квота“: 254). „Паритет (…) и квоте су само начин, средство постизања тог циља а не циљ за себе, а још мање максимални и крајњи домет женских аспирација“ (Мршевић, 2007: 37). Коначни циљ је да се, заједно са обезбеђењем паритета, изврши „ородњавање“ (гендеринг) целокупне политичке сфере, односно коренита и потпуна „феминизација политичког простора и институција“ (Колин и Чичкарић, 2010 : 112). То значи да „дескриптивна заступљеност жена“ мора да се претвори у „супстанцијалну заступљеност“, то јест да женска половина посланика и владе почне да „води ’женску’ политику, односно политику заступања специфичних интереса жена“ (Мршевић, 2007: 41).”[9] 
 

Које су намере Транс лобија: рећи ће вам само наредни корак, али никада и следеће

Кување жабе захтева да жаба није свесна да је кувате јер би у супротом искочила из лонца, стога лобисти, или заговорници неке идеје или идеологије ће вам рећи њихов наредни захтев, али не и следеће, јер карте морају бити у рукама, да их остали не виде. На њихову жалост, постоје аналитичари, који истраживањем претходних трендова сличних идеологија или тог истог лобија, као и информисањем о догађањима у земљама које предњаче у овој идеологији, могу са скоро стопроцентном извесношћу предвидети будућност. Лобисти вам неће рећи да то није последњи од њихових захтева, да би промена била лакше прихваћена, иде се корак по корак у померању Овертоновог прозора, односно повећању температуре испод жабе у лонцу. То је приметио и Ноам Чомски у својих „10 стратегија манипулације људима“ када говори о поступности промена и њиховом одлагању. Пример: родно равноправаши траже увођење родно сензитивног језика, али ће иницијално тврдити да он није обавезан и неће се кажњавати његова неупотреба (поставите им питање: „Зашто га треба кодификовати, односно ставити у закон?“), али из примера Канаде и закона Ц-16 знамо да казне одмах следе, оптужбе за дискриминацију угрожених група, отпуштања и прогон неподобних. Слично је и са другом недоречености у нацрту Закона о родној равноправности, користи се реч послодавац, а политичарке и правници нас уверавају да се те обавезе запошљавања мање заступљеног пола неће односити на приватне компаније, али ако то експлицитно не пише, значи да хоће. Слично ни Брисел Србији није дао коначну листу услова за улазак у ЕУ, већ само мапу пута, без уцртаних свих корака, да би их могли додавати успут по својој вољи и потребама.

Када смо код дискриминације, то је само изговор, јер је већ планирана а потом се и врши дискриминација већинске популације, која њиховим деловањем више неће бити већинска, свакако не у мери како је била иницијално. Феминизација и ЛГБТ-зација друштва одговара глобалистичким елитама јер се прво постиже депопулација, а потом, што све већи део хетеросексуалне популације постаје асексуално или се клони веза, постаје и већи конзумер роба, услуга и забаве глобалистичких корпорација (већина „наших“ ТВ серија су сада франшизе). Када мањинска група изјави да се бори за права и изједначавање са већинском, то не значи само по правима, већ и по броју припадника, а када до тога дође, долази до доминације групе у залету, и по правима, и по бројевима, и није немогуће да ће за 100 година хетеросексуална популација бити мањинска, о чему сам такође писао пре годину ипо дана[10]. 
 

Златна милијарда, циљ коме ће феминисткиње и ЛГБТ знатно допринети

Феминисткиње раде на завађању полова и спречавању упаривања, законима „за заштиту жена“, а заправо прогон мушкараца, и ширењем медијске панике и подбуњивањем жена, а ЛГБТ пропаганда, посебно ако се допусти да крене од обданишта под изговором ширења толеранције, довешће до наглог ширења нерепродуктивне популације науштрб хетеросексуалне која је за сада највећи, скоро једини извор природног прираштаја врсте. Са смањењем прираштаја, и повећањем односа нерепродуктивне и репродуктивне популације улази се у, од стране светских елита прижељкиван, процес депопулације, односно смањења броја становника. Елите су процениле да им у Четвртој индустријској револуцији, која је већ почела, не требају људи за производњу и ратовање, јер су оба аутоматизована и роботизована, не требају нам возачи јер су беспилотна возила и летелице већ реалност, не треба радништво, чак ни интелектуалци, које ће ускоро заменити Вештачка интелигенција. Запошљавање се сели у домен услуга и забаве, креативних индустрија и програмирања. Са данашњим бројем становника, ускоро ће се појавити велики број незапослених и незадовољних који ће се наћи пред капијама вила елита, и захтевати своја права, или дићи социјалну револуцију, што елите покушавају да спрече депопулацијом. 
 

Урођено или друштвени конструкт?

Америчка психијатријска асоцијација (АПА) је 1973. скинула хомосексуалност са листе менталних болести под објашњењем да се то не може лечити јер није болест већ урођено, а сада тврде да су родне улоге и идентитет друштвени конструкт. Како је трансродност сада ментални поремећај у њиховој класификацији (родна дисфорија), већ се појављују истраживања по којима је то у већој мери генетски условљено, па ће се Овертонов прозор даље померити по сценарију за хомосексуалност, и за одређени невелики број година можемо очекивати да ће такође бити скинута са листе. А ако није болест, онда је нормално. Истовремено примећујемо и промену терминологије, како би била прихватљивија, и лакше нормализована, па се говори о неутралном или трећем полу, који се „само“ жели изједначити по правима са ова два биолошка. Да ли препорукама АПА треба веровати? 
 

Шта је род, нешто што можемо сами изабрати. Од „прогоњених“ до прогонитеља

Ево и ја се осећам као Исус Христ Спасилац, патим што ме људи не прихватају као таквог, како да уверим и остале у то? Мој идентитет је непризнат. Осећате се као жена, Наполеон, или Исус Христ? Некада се знало где је таквим људима место, али АПА све више таквих поремећаја скида са листе болести, и они постају нормала. Америчка психолошка асоцијација (и њихова скраћеница је АПА) је у контроверзном преокрету почетком 2019. показала да је направила рационалну одлуку да почне да се бави и лечи „токсични маскулинитет“ (израз са феминистичких родних студија)[11], јер је психолозима исплатљивије да лече хетеросексуалну него 5 пута мању ЛГБТ популацију. Значи иде се од тражења толеранције, па равноправности, до прогона „непријатеља“ када се довољно оснаже. Већ смо видели у феминизму и ЛГБТ-у: почињу са тезом да су они жртве прогона, а на крају они прогоне. Нажалост морам да подсетим да је тако било и са хришћанством, то је заправо развојни пут сваке идеологије: прво смо угрожени, а потом постају то други, пример је и Хитлеров изговор за улазак у Други светски рат: заштита судетских Немаца. 
 

Промена пола, право које треба друштво да им финансира?

Жене са малим грудима или уским или ненаглашеним уснама, па и оне пате, докле ће то друштво дозвољавати, када ће та операција бити финансирана? Значи укинути су уролози и кардиолози у домовима здравља ради рационализације здравства и уштеда, али требамо као друштво да плаћамо јако скупе операције промене пола трансродним особама? 
 

Политичка коректност, веровање у изабране улоге

О политичкој коректности је писао још пре 180 година Ханс Кристијан Андерсен у својој фантастичној причи „Царево ново одело“. Два преваранта долазе на царски двор и убеђују цара да имају магичну тканину која је невидљива за све који су глупи и неподобни за службу, а потом месецима се претварају да раде на новом оделу које цар презентује на процесији док они беже са новцем из града. Сви који желе да остану у служби диве се царевом новом оделу, само невини дечак повиче: „Цар је го“. Тако и данас, сви понављају хвалоспеве родној равноправности, а оне који се једноумљу супротставе проглашавају за хомофобе, трансфобе, расисте, фашисте, отпуштају и новчано кажњавају, потом их дехуманизују називима: „бедна џукела“ и „гњида“, након чега за најупорније и највидљивије вероватно следи и физичка претња и елиминација у тоталитарном режиму који уводи политичка коректност.

Као и жене и  геј пре њих, сада се и транс особе представљају жртвама патријархата, предрасуда, и дискриминације хетеро популације. У том смислу се за њих траже, или ће се тражити провластице / привилегије као „одштета“ за наводне историјске неправде које су им учињене. Према њима морамо сада бити екстремно пажљиви, и испунити им сваки захтев. Као код Андерсена, када догма уђе у институције (цар је поверовао у њу), ко год изрази неверицу неће бити подобан за службу (данашња ситуација са родном равноправности, заправо радикалним феминизмом), под претњом отпуштања и социјалне екскомуникације, сви ће морати да се диве невидљивој тканини и новом руху за стару церемонују. Политичка коректност намеће понашање и говор (Орвелијански новоговор, канадски закон Ц-16). 
 

Пропорција транс и геј особа у популацији, и трендови развоја

О коликом броју људи се стварно ради који су спремни да прођу хормонску и хирушку промену пола? Рецимо да има још толико оних који нису спремни, а имају последице тога да им се родни идентитет (ако поверујемо да тако нешто постоји) не слаже са полом који су добили на рођењу. На тих двоје ће бити бар још 8 који ће из бенефиција и разних превара да изврше промену пола у документима, прво уз потпис психијатра, а када се либерализује и само уз сопствену изјаву.

Из класификације трансродних особа јасно је да је дефиниција субјективна и растегљива, а самим тим и њихова пропорција у популацији. У свету се процене крећу око 0,2%, код нас, јер смо заостали може да буде и 0,02%. Међутим са растом освојених „права“, и кроз борбу против дискриминације освојених привилегија (будуће квоте), тај удео може за 10 година порасте и на 2%. Слично је и са геј популацијом. Усмерена феминизација мушкараца учиниће да девојке остају са њима у другарским односима, а да у одсуству мужевних партнера утеху нађу у истополним љубавницама, посебно ако су од обданишта учене да је „геј ОК“, и да су слушале савете о сексуалном експериментисању са свим опцијама, па ће та популација са годинама свакако расти како жене постају све усамљеније, а мушкарци све осиромашенији и уплашенији нових закона за прогон хетеросексуалности (под пријавама за сексуално „узнемиравање“, „силовање“ у браку, „насиље“ у „породици“). Не тврдим да набројано не постоји, но дефиниције сваког од термина под наводницима драстично су проширене под феминистичким утицајем у 21. веку, број пријава надуван 10 пута у односу на број случајева насиља, може се пријављивати и након 30 година од догађаја, а сада се више не траже ни докази, јер се „жртви“ увек мора веровати. 
 

Дискриминација мањина у перспективи дискриминације и људских права већине

Феми-ЛГБТ лоби, јер они од 1980-их наступају заједно, преотима медијску пажњу од проблема хетеросексуалне већине, а то је да мушкарци немају основна репродуктивна права (избор када, колико и са ким ће се репродуковати), а потом ни родитељска права по разводу. За секс је потребна изричита сагласност оба партнера, али када као последица секса жена затрудни онда само она (један партнер) одлучује, тј. није потребна сагласност мушкарца за абортус, или рађање, мушкарац нема право избора, не може да се успротиви, али зато има обавезе наредних 20 година. Такође после развода скоро никада не може да добије старатељство, ни самостално ни заједничко, а често ни контакт са децом. Нису само репродуктивна и родитељска права угрожена, због система квота мушкарцима су угрожена и радна права која су њима битнија него женама, јер и еманциповане жене и даље очекују да мушкарац доноси већи део заједничког буџета. Ускоро ће трансродне особе имати већа права од хетеросексуалних мушкараца. Моћи ће да усвајају децу, док ће „нормалне“ мушкарце држава терати да праве децу, а неће им их дати на усвајање, односно старатељство ако су њихова. У реалности права 0,2% транс популације, 5% геј популације су медијски и друштвено значајнија него права 45% хетеросексуалне популације (мушкараца). 
 

Снимак емисије „Речено и прећутано“ на Радио Београду 2, емитоване уживо 4.3.19, за коју је горња студија рађена, погледајте на [12]. У емисији учествују Др Зорица Мршевић, саветница у Институту друштвених наука, чланица правне групе организације „Гејтен“, и аутор.

————— линкови из текста за даље читање ————–
[1] http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/566681/priznat-srednji-pol.html 
[2] https://en.m.wikipedia.org/wiki/Transgender 
[3] https://www.youtube.com/results?search_query=sex+change+regret 
[4] https://www.youtube.com/results?search_query=sex+change+children 
[5] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/21/rodno-neutralno-odrastanje/ 
[6] https://www.facebook.com/DCNFthefacts/videos/390682415000129/ 
[7] https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Interseksualnost 
[8] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Prozor_Overtona 
[9] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/09/06/cilj-radikalnog-feminizma-je-diktatura-zena/ 
[10] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/08/09/heteroseksualna-parada-ponosa-beograd-2084-2184-ili-negde-izmedju/ 
[11] http://www.politika.rs/sr/clanak/421202/Mozaik/Muzevnost-kao-patologija 
[12] https://www.youtube.com/watch?v=93FE6lhvePQ

за СКК од јуна 2017. пише
Михаило Алић, аналитичар родне политике
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Нема коментара


  1. У Србији није на власти Вучић него организовани криминал у најбуквалнијем смислу тих речи и у континуитету од почетка деведесетих. Занимација организованог криминала нису проблеми држављана него интерес криминалаца. Пошто Срби (већина), очигледно, немају проблем са чињеницом да њима влада организовани криминал, онда је сасвим све једно како ће се звати особа која се, формално, налази на врху пирамиде. У сваком аспекту друштвеног живота Срби и Србија ће само пропадати.

     
    Одговори

  2. У Србији живи око 16% националних мањина. Велика је вероватноћа да већина мањинског становништва подржава Вучића а не патриотске странке, штои значи да је смао 40% Срба за Вучића (40+15=56), али већина Срба није пресудна. Мањине су пресудно. Исто је и у Црној Гори, и Бих, итд. Мањине су одлучујући фактор који гледа своје интересе. Ово је проблем са свим мулитнационалним државама и позната политика „подлеи па владај“. Срби су, такође, у своје време, играли добитнике ослањајући се на одчлучујућу улогу као мањина у Аустро-Угарксој, али и у Дубровнику током XIX века. Иако мањина од 10%, делили су власт са италијанским иридентистима отприлике 10-ак година.

    Мулитинационалне државе на Балкану никада неће бити стабилне, баш коа што није радила Југодлавија, ни БиХ („Југославија у малом“), па тако ни Србија, ни Макеоднија данас. Стабилне су само оне државице (Грчка, Бугарска, Хрватска, Мађарска, Албанија, Пољска, Чешка, Словачка, итд) где већинско становништов доминиара, а мањине су незднате.

    Замислите политичке проблеме да је Косово де факто у Србији, са албанским становништвом од 20-ак прцената. У том случају српско становништво би у сопственој земљи било отприлике 60%, а у најскоријој будућност Срби би постали мањински народ, с обизом на негативан наталитет код Срба и велики наталитет код муслисана.

    Србија треба да трампи територије и становништво како сачувала наицоналну сувереност. Није нека тајна да мањине већином своју оданост исказују само матичним државама, што је донкеле и разумљиво и за очекивати.

    Национална хомогеност једне државе осигурава политичку атмосферу која се показала коа стабилинија у национално хомогеним државама, где државотворни народ има сувренитет над својом егзистенцијом. Овако како је Србија данас уређена ставља већину срспког народа у положај функционалне мањине.

     
    Одговори

    1. На прво читање јесте тако. У Војводини је „калкулација“ нпр 30% + 21% = 51%. Што ће рећи да се 30% становништва припадника националних мањина рачунају као „сигурни гласови“, и да је потребно још 21% српских гласова (односно 1/3 Срба) за референдум о неком виду одцепљења.
      Међутим, ако се пажљивије позабавимо проблемом, онда се дође до закључка да би „размена територија“ била само један нови корак у пропадању, јер не пропадају Срби због лошег става других етничких група, већ због унутрашњег урушавања националног идентитета, националне ентропије што би се рекло. И да се размене територије, а време нашег полураспада остане исто, поново ће се јављати исти проблеми на све скученијем простору. Други, потентнији, ће увек хтети више.
      Решење је у заустављању процеса десрбизације (који се испољава и као „бела куга“). Дакле у борби за нови национализам.
      У поменутом случај решење је управо супротно – уместо размишљања о „децентрализацији“, ваља најозбиљније размислити о референдуму за укидање аутономије Војводине, без обзира на очекиване потресе. Док је време.

       
      Одговори

      1. Процес десрбизације је доиста стваран, али питање је шта је узрок десррбизације, као и сама спознаја шта данас Србе (не)чини Србима. Баштина сигурно није. Није ни језик, ни писмо (90% јавних натписа у Србији су на хрватском писму). Није ни иделогоија (три Србина = 3 странке), па ни вера (1/3 српских бракова у СР Хрвтаској пре избијања грађанског рата су били национално мешани), итд.

        Други изузетно јак чиниоц десрбизације је латетно али погубно српско јyгословенство од којега никако да се излеће. Бар кад би трампом народа за територије (које су само извор додатних и крајње непотребних проблема) српско становништво постало више хомогено, не би се могло наставити синдромом југословенства и болећивог попуштања мањинама на штету српских националних интереса.

        Расписивање рефрендума за укидање војвођанске аутономије, био би корак у правом правцу али за то нема политичке воље, нити би то дозволила ЕУ (јер би представљало јачање Србије, а то је данас анатема, баш као и својеодбно у СФРЈ). Одмах би се подигла могућност санкција и такав потез би се врло брзо повукао.

        Србима би данас било врло неугодно, а можда чак и „неприродно“, да сматрају све што је српско као примарно, а све остало секундарно. Тако су васпитаване генераcије већ деценијама.

        Зато једна нација која није баш сасвим начисто са сопственим идентитетом, нација која је болећиво попустљива (себе увек ставља као последњу, а све стале испред себе), нација која сопствно родољубље сматра шовинизом (!), нација која је вољна да крвари за идеале који су јој били само на штету, итд. није нација која има велики понтенцијал да преживи.

         
        Одговори

        1. Нација која је југословенизована у највећој мери и која још неизмерно пати за Југославијом, Титом и самоуправним социјализмом. Нација која се још клања свом џелату сваког маја у Кући Смећа, неће преживети, јер јој није стало, јер се одрекла својих предака, себе самих и своје деце.

           
          Одговори

          1. Веолма добро и сажето речено.

             

      2. „…ваља најозбиљније размислити о референдуму за укидање аутономије Војводине,“

        Па ће онда Вучић направити и „Нови Сад на води“?
        На локални и ниво административниох округа треба спустити већину надлежности Владе Републике Србије, која би требало да задржи државну безбедност, одбрану, фискалну политику, здравство и просвету. Тако би све аутономије па и аутономија „војводине“ постале бесмислене. Али то није могуће у земљи где живи народ који кука за диктаторима уместо за слободом.

         
        Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!