Жарко Јанковић:Година живих мртваца

ГОДИНА  ЖИВИХ  МРТВАЦА

“Знате  ли  како  се  постаје  издајник  Дилане? Не  можете  увече  лећи  на  спавање  нормални, а  ујутро  се  пробудити  као  издајник. То  је  процес  који  траје“.

Дилан  Дог: Господар  мува  бр. 61  у  издању  “Веселог  четвртка“  и  бр. 270  редовне  серије

     Један  стрип  када  се  појавио  на  киосцима  пре  нешто  више  од  30  година  имао  је  одлучујући  утицај  на  девету  уметност, а  нарочито  на  детињство  моје  генерације. Ништа  после  појаве  стрипа  о  Дилану  Догу, истраживачу  ноћних  мора, неће  више  бити  исто. Стано  и  Склави, после  неколико  одличних  епизода  Загора  и  Мистер  Ноа  покренули  су  сопствену  едицију  у  оквиру  Бонелија. И  није  то  био  само  тек  неки  хорор  са  елементима  трилера, него  је  постао  читава  парадигма  западног  друштва  на  почетку  постмодерног  доба, друштва  без  вере, љубави  и  наде, друштва  где  више  нема  Бога, па  је  тиме  све  дозвољено, као  што  рече  Достојевски, друштва  где  се  често  и  сам  нечастиви  нађе  у  чуду  услед  људске  лудости  и  чудовишности, а  вампири, вукодлаци, вештице, тек  узгредни  посматрачи  и  често  у  сенци  монструма  са  људском  физиономијом. Овакво  друштво  отуђених, усамљених, изгубљених  индивидуа  које  лутају  попут  зомбија  без  мозга  прождирући  успут  оне  који  још  увек  покушавају  да  остану  људи  представља  приказ  данашњег    глобалног  друштва. Наравно, у  основи  је  фаустовски  покушај  Ксабараса, Дилановог  биолошког  оца  који  се  претворио  у  слугу  нечастивог  и  Дилановог архинепријатеља, да  оствари  физичку  бесмртност  за  људски  род, па  је  створио  серум  за  уништење  истог. Дилан, са  својом  траумом  и  “црнином“  коју  носи  у  виду  истог  одела, које  га  подсећа  на  давну  личну  трагедију  после  које  се  одлучио  да  постане  истраживач  ноћних  мора, меланхоличан, често  депресиван, одсутан, загрижени  скептик, али  зато  пун  наде  и  љубави, спреман  на  жртвовање  за  узвишене  идеале, води  свој  рат  против  монструма  данашњице. Попут  негог  Дон  Кихота  уз  помоћника  Груча, чији  хумор  и  бајати  вицеви  су  у  комбинацији  са  висперном, чудачком  појавом, воде  неку  своју  борбу, која  са  аспекта  “реалности“  делује  бесмислена  и  губитничка. Међутим, док  има  наде, има  и  нас.

Доказана боркиња за људска права муџахедина и заговорница ИД БиХ и велике Албаније Мирјана Карановић

     Тема  овог  текста  неће  бити  Дилан  Дог, него  управо  тематика  из  самог  стрипа  која  све  више  постаје  и  наша  стварност. Многи  заговорници  “реалности“  и  друштва  живих  мртваца  који  су  данас  најочигледније  заступљени  у  ЕУ  све  време  нам  поручују  да  треба  и  ми  да  се  зомбирамо, заборавимо  прошлост  и  окренемо  се  будућности, где  ћемо  имати  само  прилику  да  се  прождиремо  међусобно  на  велико  задовољство  српских  непријатеља. Гомила  зомбираних  несрећника  који  су  машановски  оболели  од  прелома  у  мозгу  решила  је  да  прождере  целу  Србију. И  то  се  односи  како  на  актуелни  Вучићев  режим, тако  и  на  његову  прозападну  опозицију  која  заговара  практично  исту  политику  као  и  он. Последња  два  месеца  присуствујемо  покушају  стварања  биполарног  евроатлантског  политичког  система  у  Србији  који  има  задатак  да  доведе  до  признања  независности  лажне  државе  у  Приштини, рушења  уставног  и  правног  поретка  и  применом  македонског  сценарија  “компромисног  решења“  дође  до  “коначног  решења“  српског  питања  и  уласка  остатка  понижене  Србије  у  НАТО  пакт  и  њеног  сврставања  у  антируски  табор. Овај  политички  биполаризам  протестантског  типа  са  Вучићевим  сведоцима  са  једне  и  опозиционим  суботарима  са  друге  стране  има  исти  циљ, потпуну  маргинализацију  националних  и  државних  интереса  као  и  питања  која  су  данас  од  суштинског  значаја: питање  Косова  и  Метохије, дешавања  у  Републици  Српској  и  Црној  Гори, притисци  ЕУ  и  НАТО  пакта, антисрпска  хистерија  широм  бивше  СФРЈ, геополитички  судар  Запада  и  Русије  на  Балкану, назнаке  нове, још  жешће  светске  економске  и  финансијске  кризе, почетак  новог  Хладног  рата. Да  не  говорим  о  унутрашњим  и  социјалним  ломовима  који  нам  изједају  и  душу  и  друштво. Уместо  тих  тема, шта  ми  гледамо  из  суботе  у  суботу? Либос  перформансе  где  се  уз  српске  вијоре  лгбт  заставе, комунистички  барјаци  некаквих  култур-марксиста, војвођански  сепаратисти  са  њиховим  заставама  у  Новом  Саду  заједно  са  представницима  Двери. А  теме  се  само  ређају  од  суботе  до  суботе, Боркова  кошуља, сети  се  Барбара, завејаност  снегом, годишњица  убиства  Оливера  Ивановића  која  се  претворила  у  перформанс  са  упаљеним  мобилним  телефонима  уместо  свећа, ношење  вешала  и  сл. Другим  речима, Вучићева  опозиција  се  понаша  заиста  као  Вучићева, односно  као  да  се  труде  да  сами  себи  забију  што  више  аутоголова  и  онда  се  не  треба  чудити  што  у  односу  на  Ђида, Јеремић-Поздерца, Бошкића  и  његовог  судије  за  вешала  Роја  Нога, Сержа  Наркоса, оцвалих  глумаца  са  преко  пет  банки  који  цео  живот  играју  исту  улогу  у  сваком  филму, а  који  сад  “прете“  одласком  из  земље, само  што  не  знам  од  чега  би  живели  да  им  ова  држава  за  њихове  “пројекте“  не  даје  паре, они, ипак, нису  Милош  Биковић, Вучић  испада  и  поред  својих  психосоматских  поремећаја, шизофреније, лажи, издаје  и  злоупотреба  као  патриота  на  куб. Ти  либос-граџани, хипстер-тренди  идеологије  као  да  се  труде  да  Вучића  прикажу  као  националисту  тиме  што  га  нападају  да  он  то  јесте, а  није  него  је  слугерања  Запада  и  интереса  непријатеља  српског  народа. Тако  да  они  нападајући  Вучића  тамо  где  Вучић  у  односу  на  њих  делује  као  национална  громада, само  му  додатно  дижу  рејтинг. Сада  више  не  мора  ни  да  ангажује  толико  ботова  и  сендвичара  као  пре. Када  проговоре  неодосманлије  обични  људи, неки  чак  и  не  подносе  Вучића, закључе  да  ако  се  ови  врате  на  власт  онда  нам  не  гине  не  само  ова  прозападна  и  отпадничка  политика, него  и  отворена  србофобија  и  отворена  мржња  према  свему  што  српско, онда  и  Вучић  са  својим  радикалским  педигреом  делује  као  појам  у  односу  на  њих. Прозападна  опозиција  показала  се  не  само  неспособном  да  уздрма  режим, него  и  крајње  способном  да  уноси  унутрашње  сукобе, поделе  и  да  наступа  под  неотроцкистичком идеологијом  и  паролом: “Ко  није  фанатично  уз  нас, Вучићев  је  бот“. Сада  су  у  були, демонстрације  нису  довеле  до  жељеног  циља, ентузијазам  полако  чили, свађе  и  сукоби  између  Двери  и  граџанских  странака  су  све  већи, па  су  нашли  решење  да  кажу  да  бојкотују  изборе  и  да, ставе  свима  до  знања  да  својим  бојкотима  и  ванинституционалним  деловањем  прижељкују  сценарио  из  Венецуеле, само  не  могу  да  се  договоре  ко  ће  да  буде  Гваидо  којег  би  на  митингу  “крајње  демократски“  извикали  за  председника. Ти  несрећници  постају  све  више  Савез  за  спрдњу  и  обављају  само  посао  за  Вашингтон, Лондон  и  Брисел  да  мало  “погурају“  Вучића  да  испуни  своја  обећања  која  је  дао  западним  господарима.

Либос  лгбт-родно-феминистичка  интернационала на протестима

     У  последње  време, мало-мало, па  се  јави  нека  “добричина“  која  нам  предлаже  да  заборавимо  прошлост  и  да  се  окренемо  ка  светлој  ЕУ-будућности, која  се  распада  управо  испред  носа  свих  који  то  желе  да  виде. Од  Калинића  преко  Чеде  Шмркса  па  све  до  Маљевићке  и  Надежде  Гаће, хорски  нам  поручују  да  је  Косово  изгубљено, да  заборавимо  прошлост  и  окренемо  се  будућности, будућности  живих  мртваца. Ови  зомбирани  примерци  као  по  команди  оних  који  управљају  њиховим  трулим  труплима  без  душе  и  живота  као  да  се  труде  да  и  друге  хипнотишу  својом  причом  не  би  ли  прождирући  Србију  омогућили  себи  даље  мртвачко  животарење. У  српском  народу  историја  се  некада, сасвим  тачно  и  оправдано, звала  паметарница. Управо  као  што  сваки  човек  учи  кроз  живот  и  из  свог  искуства, значи  прошлости, тако  и  народи. Онај  ко  заборави  прошлост  постаје  дементан, излапи  и  више  није  способан  за  самосталан  живот. Тада  му  други  постају  старатељи  и  он  се  са  собом  више  ништа  не  пита. Када  би  неко  рекао  како  га  лепог  и  уредног  држе  док  вегетира  као  биљка, а  цео  се  живот  мучио, радио, стварао, па  да  му  је  сада, малтене, боље, сви  би  онога  ко  би  тако  нешто  рекао  сматрали  за  моралног  идиота  и  дегенерика. Тако  је  и  са  народима. Они  народи  који  забораве  себе, своју  прошлост, светиње, идентитет, представу  о  Божијој  промисли  по  којој  постоје  и  одрекну  се  себе, осуђени  су  на  деменцију, смрт  и  нестанак, па  таман  их  колонијални  господари  и  окупатори  “неговали“  у  златним  кавезима  и  резерватима. Зато  себи  не  смемо  никад  тако  нешто  дозволити. Нека  буде  борба  непрестана!

Будући перач судова у лондонском пабу на Вест Енду Никола Којо

     Код  нас  Срба  постоји  један  невероватан  парадокс. Код  свих  других  народа  националисти  и  патриоте  су  заговорници  великодржавне  идеје, само  су  код  Срба  то  били  либерали, прозападни  интернационалисти  и  то  кроз  антисрпске  великодржавне  пројекте. Националисти  других  народа  често  су  прелазили  у  чист  шовинизам. Погледајте  само  пројекте  појединих  балканских  народа  из  периода  националног  буђења, пројекти  симеоновске  велике  Бугарске, велике  Грчке, Румуни, чиста  вештачка, политичка  нација  настали  као  тежња  да  се  словенске  кнежевине  Влашка  и  Молдавија  отму  од  руског  утицаја  и  Русима  препречи  силазак  на  Балкан, поново  ушли  у  Велики  рат  10.11.1918. године, дан  пре  примирја  и  капитулације  Немачке, па  зграбили  онолику  територију, пројекти  велике  Хрватске, велике  Албаније. Једино  су  српски  родољуби  заговарали  ослобођење  и  уједињење  српских  земаља  и  области. То  је  била  етничка  и  природна, а  не  “велика  Србија“, како  су  нас  непријатељи  оптуживали. Међутим, прозападна  “елита“  угушила  је  Српство  у  Југославијама, балкансикм  федерацијама, “братству  и  јединству“  Коминтерне  и  њеног  интернационализма  и  данас  ЕУ-ропске  уније. Само  да  им  је  Србија  што  мања  и  да  је  Срба  што  мање. Мислили  су  да  ће  тако  бивше  Србе, а  новокомпоноване  нације, да  одобровоље, да  ће  издајама, пљувањем, вређањем  и  обрачуном  са  сопственим  народом  себи  да  обезбеде  место  у  том  “високом  друштву“. Уместо  тога, ови  су  их  стално  оптуживали  за  централизам, унитаризам, диктатуру  Београда, угроженост, “где  су  наше  паре“  и  сличан, добро  познат  репертоар. Свом  су  народу  све  више  завртали  шију  да  би  се  непријатељима  Срба  додворили, а  када  би  дошле  кризе, сукоби, нови-стари  окупатори, доживели  би  стравична  страдања  и  геноцид  уз  честу  издају  космополитске  “елите“. Зато  смо  данас  подељени  на  две  Србије, једну  удбашку, лажних  националиста  и  “реалиста“  спремну  на  све  како  би  наставили  да  владају, и  другу, отворену  антисрпску, усташку, аутошовинистичку, која  о  сопственом  народу  мисли  често  горе  него  његови  непријатељи. А  ниједна  од  њих  није  Србија. Права  Србија  тек  треба  да  добије  своје  аутентичне  представнике, а  биће  их  тек  ако  сами  тога  будемо  достојни.

Да ли би прала Гаће Надежда маче?

     Иако  су  нам  многи  наменили  судбину  да  ова  година  буде  година  тријумфа  живих  ЕУ-мртваца, мислим  да  су  се  ту  преварили. Још  увек  та  тиха, истинољубива, часна  и  поштена  Србија, пуна  живота, која  зна  за  шта  живи  и  шта  сматра  вредним  жртве  и  у  земаљском  животу  и  за  вечност, има  и  вере  и  љубави  и  наде  да  издржи  искушења, јер  прегаоцима  Бог  даје  на  махове  и  помаже  им. Зато  се  зомбија  евроатлантизма  морамо  отарасити  и  послати  их  на  ђубриште  историје, како  би  и  будуће  генерације  из  паметарнице  могле  да  уче  на  нашем  искуству  и  да  знају  да  држе  до  себе. Самопоуздање  је  основ  самопоштовања  и  људског  достојанства. Зато  рецимо  гласно  и  поносно: КОСОВО  ЈЕ  СРБИЈА, СРБИЈА  ЈЕ КОСОВО!

                                                                                    Жарко  Јанковић, Нови  Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!