АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ: ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ – ХРИШЋАНСКИ ОБИЧАЈ?


Да ли вас је ико икада учио о правом пореклу Валентиновог дана познатијег као „дан заљубљених”? Знате ли зашто тог дана уопште треба да практикујете обичај размењивања љубавних порука? Време је да испитамо зашто празнујемо “дан заљубљених” када Библија нигде не спомиње тај дан као део веровања новозаветне Цркве. Одакле тај дан? Где налазимо такву праксу у Библији? Одакле смо наследили тај обичај?


Хришћански обичај?


Да ли знате да су пагански Римљани вековима пре Христа славили 15. фебруар, а да се 14. фебруара одржавао разблудни идолопоклонички фестивал у част Луперкуса – “ловца на вукове”? Римљани су тај празник називали “Луперкалија”. Обичај да се размењују љубавна писма и остала традиција у част обоженог херојског ловца из Рима, Луперкуса, у старо време били су повезани са паганском праксом да тинејџери насумице склапају “озбиљне везе”. “Озбиљне везе” се сматрају изумом савременог доба, али су оне обнова старог обичаја “пренетог из фебруарског римског фестивала Луперкалије у коме су имена младих жена стављана у кутију, а потом је ишло извлачење оне ‘коју је хтела срећа’” признаје Енциклопедија Американа у одредници “Дан Светог Валентина”.


Када је Константин учинио хришћанство званичном религијом Римског царства, црквени кругови су размишљали о евентуалном укидању тог паганског обичаја. Римљани пак нису хтели ни да чују за ту могућност, па је нађено компромисно решење да празник остане, али да се из њега избаце простачки, разблудни обреди. Тај празник неће постати “хришћански обичај” све до доласка папе Геласија. Папа је 496. године променио дан одржавања Луперкалије, па је уместо 15. фебруара увео да се тај празник прославља на дан светог Валентина, 14. фебруара (Лавинија Доблер, Обичаји и празници у свету, стр. 172).


Поставља се питање како је пагански фестивал добио име “дан светог Валентина”? Зашто се мали голишави Купидон паганских Римљана често повезује са 14. даном у фебруару? Зашто млади и деца шаљу слике срца једни другима на дан када се одаје почаст Луперкусу, ловцу на вукове? Како смо дошли до претпоставке да су хришћански ти пагански обичаји који се држе у част једног лажног бога?


Изворни “свети Валентин”


Валентин је староримско народно име. Родитељи су деци често давали име по чувеном човеку из старог доба – ловцу Луперкусу. Ко је он и зашто су га безбожни Римљани назвали “Валентином”?


Грци су Луперкуса звали “Пан”, а Семити су Пана називали “Вал” наводе Класични речници. Пагански бог Вал – кога Библија често спомиње – представља друго име за Нимрода (преведен као “Неврод” у Књизи првој – Постању 10:8). Нимрод беше “добар ловац” (Постање 10:9). Код Римљана је ловац Нимрод у ствари Луперкус – ловац на вукове. Још су древни пагани одабрали дан светог Валентина за славу у част Луперкуса или Нимрода!
Зашто су Римљани звали Нимрода “Валентин”? Зашто се тај дан у старо време (пре папе Геласија) славио само у Риму? Какву улогу игра древни Рим у Нимродовом животу?


Име Валентин долази од латинског “Валентинус”. Латинска реч “валенс” значи “бити снажан, јак, моћан, силан” (наш превод “силан ловац” у Постању 10:9, каже “добар ловац” вероватно зато што се придев “силан” учинио преводиоцу синонимом за “добар и успешан”; у претходном стиху стоји да је Нимрод био “силан на земљи”). У старо време је била позната народна изрека за Нимрода: “силан ловац пред Господом”. Нимрод је био народни херој, народни Валентин!


Нема сумње да је силан ловац на вукове – Нимрод – изворни Валентин. Он је имао још једно име: “Санктус” или “Санта”, што значи “свети”. Ту титулу су обично носили богови-хероји. Стога није чудо што се римска Луперкалија назива “дан светог Валентина”!


Какве везе има срце са празником у част Нимрода кога су Феничани и Семити звали ВАЛ? Пагански Римљани су преузели симбол срца од Вавилонаца. Реч “срце” се на вавилонском језику каже “вал” (што се јасно види у Стронговом и Јанговом библијском конкордансу на енглеском). Срце – “вал” – је симбол Нимрода, односно “Вала”, господа Вавилонаца!


Убијен у Риму


Нимрод – изворни свети Валентин – био је познат и по имену “Сатурн”. Сатурн је римско-вавилонски бог који је бежао од својих прогонитеља. Латинска реч “Сатурн” потиче од Вавилонаца који су говорили семитским језиком и значи “бити сакривен, сакрити се, потајно, кришом”. Та реч потиче од изворне семитске (хебрејске) речи која се 83 пута наводи у Старом завету у облицима “сатхар” и “сетхер”. Према старој традицији, Сатурн (то јест Нимрод) је побегао и сакрио се у Италији. У старо доба су се Апенинске планине звале “планине Нембродове” (односно Невродове, Нимродове).


Нимрод се кратко време крио на подручју где је касније саграђен Рим. Пре обнове 753. године тај град се звао “Сатурниа” – “скровиште Сатурна (односно Нимрода)”. На месту данашњег Рима пронађен је и убијен Нимрод због својих злочина. Касније су номинални хришћани за време цара Константина учинили од њега (односно од светог Валентина код римских незнабожаца) црквеног свеца кога су наставили да славе, сада као хришћанског мученика.


Зашто 14. фебруар?


Зашто су Римљани одабрали 15. фебруар и ноћ 14. фебруара да славе Луперкуса – библијског “Нимрода”? Не заборавимо да су дани у старо време почињали са заласком сунца! Сматрало се да је Нимрод, односно Вал – бог сунца старих пагана – рођен током зимског сунцостаја (солстиција). У старо доба сунцостај је падао 6. јануара, када се славио Нимродов рођендан. Пошто се време сунцостаја касније променило, померена је и прослава рођења Вала (Нимрода) на 25. децембар – данас познат као “Божић”.


По старом обичају, мајка и мушко дете су долазили на обред очишћења 40 дана после дететовог рођења. Четрдесет дана након 6. јануара – изворног Нимродовог рођендана – пада 15. фебруар, празник Луперкалија, односно дан светог Валентина чије је славље почињало 14. фебруара увече. Верује се да се тог дана Нимродова мајка Семирамида очистила и први пут појавила у јавности са новорођеним сином. Семирамида и Нимрод су изворна слика “мајке и детета”.


Име римског месеца фебруара заправо потиче од “фебруе” коју су римски свештеници употребљавали при обредима који славе дан светог Валентина. “Фебруа” су кожни ремени жртвених животиња које су приношене током обреда очишћења који су се изводили 14. фебруара увече.


Купидон


Нимрод има још једно име: “Купидон” – што значи “жеља” (Енциклопедија Британика, одредница “Купидон”). Сматра се да је Нимродова мајка осетила пожудну жељу према сину када га је угледала. Нимрод је постао човек кога је желела – њен Купидон, касније и њен Валентин (силан ловац)! Верује се да је Нимродова мајка била толико зла да се удала за рођеног сина! На староегипатским споменицима су урезани записи да је Нимрод (кога Египћани зову “Озирис”) био “муж своје мајке”.


Стасали Нимрод постао је дете-херој многих жена које су жуделе за њим – њихов Купидон! Данило описује Нимрода као “божанство које је радост жена” (Данило 11:37). У једном енглеском преводу тог стиха стоји реч “Тамуз” – име којим су Вавилонци звали Нимрода. Нимрод је код многих жена изазивао љубомору, па су се идоли који га представљају често називали “идоли од ревности (љубоморе)” (Језекиљ 8:5). Ловац Нимрод је био Валентин – силан херој – свих тих жена! Стога није чудно што су се пагани сећали свог херојског ловца Нимрода, односно Вала, тако што су 14. фебруара увече слали једни другима љубавне симболе у облику срца. Срца симболизују Нимрода (Вала, Валентина).


Нимрода, сина мулата Етиопљанина Хуса (Постање 10:8), срамотили су се европски пагани не желећи да обожавају Африканца! Зато су га заменили његовим наводним сином, белим дететом по имену “Хорус” које се родило после Нимродове смрти. Бело дете постаће у европској традицији “бели Купидон”.


Крајње је време да испитамо будаласте паганске обичаје који су добили лажну етикету хришћанства. Престанимо са том римском и вавилонском будалаштином – идолопоклонством – и вратимо се вери Христовој која је једном заувек дата. Укинимо те паганске обичаје који се одржавају у знак сећања на бога сунца Вала (изворног светог Валентина) и почнимо да се учимо ономе што стварно пише у Библији.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!