Цена „заштите“ жена од „насиља“

Прво да објасним наводнике из наслова, да не би некоме почела пре времена да иде пара на уши. Обе речи које су у наслову под наводницима су то из истог разлога – 90 посто „насиља“ је минорне природе (а само 10 посто право, физичко насиље), или како феминисткиње наводе ради се о „повређености“ вербалним, емотивним, психолошким екцесом који је подједнако заступљен са обе стране мушко-женских односа, пролазан је и без последица којима би требале да се баве државне институције. Држава се не бави много значајнијим проблемом који из ових „повређености“ произлази, а то су самоубиства младих, разлог је вероватно што је број мушких самоубица пет пута већи од броја женских, а као што знамо заштита мушкараца није државна агенда, за разлику од заштите жена. Да ли држава треба да плаћа психотерапију или ангажовање полиције за високотехнолошки криминал девојкама „повређеним“ на социјалним мрежама због интеракције са неким мање увиђавним момком? Видећемо да ти трошкови нису занемариви, и одлазе на једну малу групу, док се много већи проблеми са далекосежнијим последицама занемарују, или слабије финансирају, јер новац иде на овако безначајне проблеме, и НВО које их заступају, и нуде услуге из те области.

Поћићемо од чланка из 2017. под алармантним називом „ЦЕНА ПАТЊЕ: Колико нас кошта насиље над женама“[1], где је приказано истраживање које је спровео АЖЦ као кровна феминистичка организација у Србији, и у коме се приказују трошкови заштите за 2009, као и упоредни у ЕУ. Екстраполацијом ћемо доћи до трошкова у 2019, поредећи број пријава насиља 2009. и пројекцију за 2019. на бази броја из 2017. и 2018. и покренутих нових кампања које ће бројку у 2019. повећати за бар 50 посто.

„О каквим је трошковима реч? Од трошкова специјализованих служби за помоћ жртвама (нпр. сигурне куће, социјалне установе), преко правног сектора (ангажовање полиције, тужилаштва, судија, вештака, адвоката), медицинских установа (ургентна помоћ, хируршке интервенције, болнички дани, психолошко-психијатријски третмани итд.), до предузећа у којима су жртве запослене“ (губитак радних сати). Цифра до које је АЖЦ дошао за ове трошкове за само партнерско насиље над женама (дакле нису укључени мушкарци жртве и жене жртве ван породице) у Србији 2009. године била је између 204,8 и 535,9 милиона динара (од 0,007 до 0,02 одсто БДП оствареног те године). Да је то ништа према светским стандардима, чланак наводи податак да за  2012. годину трошкови интимног партнерског насиља над женама у Великој Британији (УК) су процењени на 13,74 милијарде евра. У тако велику цифру укључени су и трошкови превенције – разни семинари који НВО држе по школама и институцијама заговарајући ненасилно друштво и борбу против насиља над женама, и медијска промоција истог, као и рад са „учиниоцима насиља“, односно онима који су за „насиље“ пријављени. Значи ради се о великом бизнису, који плаћају порески обвезници, па се може говорити о „индустрији заштите жена“, слично као и „индустрија развода“ у којој профитирају адвокати и социјални радници, а повећавају се ресурси за суђење, полиција, корекционе установе и психотерапије, а ни фармако индустрија не седи скрштених руку.

Пажљивијем читаоцу склоном рачунању упашће у очи велика разлика између Србије (пар милиона евра) и УК (скоро 14 милијарде евра). Стога наше истраживачице множе нашу цифру просечно са 10 да укалкулишу „цену емотивног бола и патње“ (12,6-32,9 милиона евра), као и висину профита изгубљеног због насиља, да би дошле до цифре од 16,8-43,9 милиона евра (у поднаслову заокружено на: „СРБИЈУ НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА КОШТА ДО 40 МИЛИОНА ЕВРА ГОДИШЊЕ“.

Ставимо сада горње цифре у перспективу протока 10 година у односу на 2009. У међувремену, феминисткиње су биле веома вредне и креативне да пронађу нове и нове кампање заштите жена (преписујући са Запада), како би њихова ангажованост била увек свежа, и привлачила нова финансирања, као и средства за рад НВО које су под њиховим кишобраном (које пружају специјализоване и регионалне услуге промоције заштите жена од насиља, а потом и психотерапије „жртава“ и „учинилаца“).

Према званичним подацима Републичког завода за статистику 2009. је било око 3.400 пријава насиља у породици, а 2017/18. због почетка примене Закона о спречавању насиља у породици око 40.000. У току 2018. АЖЦ је почео да појачано агитује за препознавање још два облика „насиља“ над женама, а то су „сексуалну узнемиравање“ на факултетима[2] и радним местима, као и проширене дефиниција силовања, са паролом „секс је силовање у одсуству пристанка“[3]. Паралелно са узбуњивањем преко медија, оне организују семинаре по школама и локалним самоуправама, раде на допунама Кривичног законика, и на продукцији и ширењу „знања“ (веб сајтови, Јутјуб видео канали, књиге, конференције и зборници).

Према свему изнетом, пројекција је да ће у 2019. бити око 50. – 55.000 пријава насиља над женама, за шта ће се морати издвојити 16 пута више средстава из буџета него 2009, дакле 640.000 милиона евра, што ће према 38 милијарди евра БДП-а, бити скоро 2% бруто друштвеног производа. Када се то упореди са издвајањем за целокупно здравство, што је мање од 10% БДП-а, које покрива свих 7 милиона становника, потрошња на заштиту 50.000 „жртава“ (од којих су само 5.000 праве жртве насиља и силовања) која кошта 2% БДП-а делује као несразмерно велики износ који ће ова не баш богата земља тешко поднети.

Заједно са демографским колапсом коме значајно доприноси увођење феминизма као државне идеологије, долази и до економског суноврата (цена ће због родног буџетирања и мониторинга који уводи Закон о родној равноправности чије се усвајање очекује у 2019. бити бар дуплирана горња цена заштите жена) јер друштво почиње неумерено да се бави злонамерно створеним међуполним и међуродним сукобима (јачањем ЛГБТ компоненте у популацији, као и повећањем „заштите“ њихових „људских права“). Када се све пријављује као насиље, доћи ће до бујања полиције, судства и социјалних служби, психолошкиње и социјалне раднице ће постати дефицитарне због преувеличане потребе за подршком „жртава“ и ресоцијализацијом „насилника“, а друштво се неће бавити ничим другим него инфекцијом родног феминизма, и њеним последицама. Опустеће производња, и сваки рад ван ових непродуктивних, ометајућих делатности, и друштво ће се веома брзо економски и социјално урушити јер расходи постају већи од прихода, а буџет се усмерава у делатности од мање виталног значаја.

————————————————————————- 
[1] https://www.ekspres.net/brejking/cena-patnje-koliko-nas-kosta-nasilje-nad-zenama 
[2] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/29/seksualno-uznemiravanje-na-fakultetima-u-srbiji-kampanja-azc-a/ 
[3] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/01/04/seks-je-silovanje-u-odsustvu-pristanka/ 
 

за СКК од јуна 2017. пише
Михаило Алић, аналитичар родне политике
http://www.ultrahome.in.rs/muska


 

Нема коментара


  1. И где су свакодневне масе на улици да се деру на власт да сиђе због издаје? Србија има довољно пензионера, студената и незапослених да себи може да пружи масовне дневне демонострације, али као и обично много је лакше кукати и очекивати да неко други нешто уради. Лакпше је седети по кафићима и мудровати у хладу…

     
    Одговори

  2. Не, одговорност није на људима који воде „српску државу“, ако ни због чега другог, а оно зато што српска држава не постоји. Србијом влада организовани криминал, а Николић и Вучић спроводе политику „кувања жабе“, како су се и погодили са Западом још 2009., када су „потписали“ за Брисел. Од 2009. до 2012. трајала је кампања „српских националних интелектуалаца“ у стилу: преко СНС до слободе, а после напредњачких велеиздаја та кампања се наставила, још неко време, под паролом: ипак је Тома бољи од Бориса.
    Не, криминалци не могу да буду одговорни, ма колико формално и законски то били. Најодговорнија, пред историјом, биће тзв. српска национална елита, којој припада и аутор овог текста, а која, већ деценијама, истрајава на малоумном концепту „и демократско и национално“, упорно бранећи један мртав систем и људскоправашку идеологију уз замајавање нације да се, у оквиру тог система, може остварити било шта од српских националних интереса.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!