Нулта толеранција на насиље

Као и све феминистичке пароле, добро звучи док се не загребе испод површине. Када узмемо да се феминисткиње представљају као неко ко младе девојке треба да учи шта је насиље, одмах видимо да ту нешто није у реду: или су млади дебилни, па не знају шта је насиље јер живе под стакленим звоном, или се ради о растезању дефиниције насиља до тога да се ословљавање девојке са „Лутко“, или неиспуњавање свих потрошачких жеља детету или жени, проглашава за насиље. Ипак ће бити да је ово друго у питању. Феминисткиње су заправо лисице које желе да се наметну као управнице кокошињца, а под том управом неће бити пуно среће за кокошке, а још мање за петлове, а ни укупно их неће бити много.

Клатно историје је већ довољно отишло у женску страну, и десетоструко су исправљене све неправде према женама из прошлости. Сада морамо реално сагледати шта је постигнуто, и колико су мушкарци својим узмицањем пред захтевима за већа права жена дошли у дискриминисан положај (у старатељству по разводу, у образовању, социјалном раду и судству, као и запошљавању, због квота „за мање заступљен пол“), а потом и прогоњен (када знамо да нови феминистички закони за сваког правог насилника удаље из дома и деветорицу који су само подигли глас на жену). Ево, ја сам први који пристајем да ме жена пребије а да добијем старатељство. Не може се за један шамар изгубити односно добити све што је неко стварао или у шта је улагао годинама и деценијама, стога не верујем у нулту толеранцију према насиљу, посебно како се данас дефинише и примењује. Ако се ипак сложимо да ју је потребно прихватити, обавезно се морају увести и следеће: „Нулта толеранција на издржавање жена“, „Нулта толеранција на квоте (за руководеће позиције у економији и политици) за жене“, „Нулта толеранција на удаљавање мушкараца из њихових домова који нису починили никакво физичко насиље“, „Нулта толеранција на андроцид“, и последња, одсудна, „Нулта толеранција на ширење агресивног феминизма“! Позивам мушкарце да пријављују свако насиље над њима које чине жене или се чини у име жена[1].


Брзо се дода „над женама и девојчицама“, да се зна да се не односи на насиље над мушкарцима, за то је толеранција вековима грађена

Где води сва ова повика о насиљу над женама? Са страница новина и часописа, ТВ емисија, и изјава званичника, поручује нам се да девојке и жене нигде нису сигурне, ни у школи / на факултету, у јавном превозу, у породици, на радном месту, и да су свуда и свакодневно изложене грабљивим и насилним мушкарцима који би да користе привилегије патријархата и искористе их сексуално, радно и психички. Циљ овако створене буке и пометње заправо није заштита жена, већ прогон мушкараца, и отимање од њих свега што су радом и генерацијама стварали: децу, имовину, руководећа места у економији и политици. Феминисткиње су нам „родну равноправност“ представиле као исправљање неправде, па траже да се за њих (јер оне су представнице жена) одвоји пола свих руководећих места у друштву, због бројчане присутности жена у популацији, независно што по доприносу, и присутности у радном ангажовању не представљају ни приближно половину. Значи траже се привилегије без минулог рада, одбија меритократија, а тражи равномерност базирана на једнакости исхода, а не једнакости могућности[2][3]. Јер жене у Србији већ преко 70 година имају исте могућности за школовање, запослење и исту плату за исти рад, а јасно је да не могу за тако кратко време достићи мушкарце који су то 7.000 или 700.000 година градили. Феминисткиње су стога одлучиле да убаце у хипер брзину, независно од жртава овако наглих и непримерених промена, њихова се воља и замисао мора испунити за време њиховог живота!

Ко се радује пароли „Нулта толеранција на насиље“? Као први, свакако Министар полиције, јер ће то значити јачање и повећање броја људи под његовом командом, његов већи значај и број појављивања у медијима и на важним састанцима и семинарима. Као друго, феминистичке НВО јер ће имати могућност да траже већа средства (из буџета) за финансирање својих акција промоције борбе против насиља над женама, чиме ће мање остајати за здравство, пензије, и остале непреувеличане потребе друштва. Затим, ту је и велики број незапослених психолошкиња, јер ће наћи место у тимовима за рад са „учиниоцима“ „насиља“ (једна десетина ће бити прави насилници, остали колатерална штета, па због њих наводници), па правница да суде, и полицајаца да приводе. Значи јачаће непродуктивни и репресивни сектор, односно знатно увећавати трошак друштва за решавање наметнутих сукоба међу половима, смањиваће се број новозакључених бракова и рођене деце, будућих пореских обвезника који финасирају све те непродуктивне делатности, једном речи доћиће до демографског и економског колапса (када се расходи повећавају, а приходи смањују). Неће помоћи ни преузимање руководећих места од стране жена и потпуна демонтажа остатака патријархата. Са званичним увођењем матријархата, смањивањем хетеросексуалне популације, и социјалним инжењерингом у смеру експанзије ЛГБТ популације, сви горњи процеси ће се још убрзати, а истополне везе неће смањити већ повећати насиље „у породици“[4]. Матријархат сигурно не би донео ни светски мир, јер када се ради о борби за власт, историја нам показује да владарке нису ништа мање окрутне и грамзљиве него владари, а феминистички еуфемизам о изградњи „ненасилног друштва“ је само глобалистичка завера да се уклоне сви који би својим непристајањем угрозили њихову доминацију, и њихово урушавање националних држава.

За крај да испричам анегдоту: у вези мог најновијег чланка[1] јавио се младић и каже да сам пропустио да у насиље над мушкарцима уврстим сексуално узнемиравање које нам приређују жене провокативним облачењем. Добро, кажем ја, то сам већ више пута чуо, али како поставити границу које облачење је узнемиравање, а које није? Минић може многе да узнемири, али не можемо да га забранимо јер га многе носе. Но онда се сетим да и феминисткиње свакодневне и врло безопасне ствари проглашавају сексуалним узнемиравањем, чак морају и да нас „едукују“ да га препознамо. Ту ми падне и друга мисао на памет, а то је да и у друштву важе закони из физике: привлачења и одбијања, акције и реакције. Нека узнемиравања провоцирају одговор у виду других узнемиравања, као што и по дуготрајном женском психичком и емотивном насиљу може да уследи непримерени мушки одговор. Мало је незаслужених ствари у животу, и потпуно невиних жртви, сем ако нису у вези са психопатом или зависником (а и то може да буде последица избора, или неискуства). И како би друштво функционисало када би се бавило сваким најмањим сукобом или неслагањем, и када би се све пријављивало и санкционисало?

————————————————————————- 
[1] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/12/17/piramida-nasilja-nad-muskarcima/ 
[2] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/11/29/da-li-je-socijalna-pravda-rodne-ravnopravnosti-pravedna/ 
[3] https://en.wikipedia.org/wiki/Equality_of_outcome 
[4] https://en.wikipedia.org/wiki/Domestic_violence_in_same-sex_relationships


за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!