Миленко Вишњић: Културна колонизација Србије

Веома често, тешко прихватамо неку истину, не зато што сумњамо у њену веродостојност, него зато што је то супротно нашим убеђењима и осећањима; и као народ, тешко прихватамо да смо од 2000. године колонија западне цивилизације. 


Иако је период „правог“ колонијализма у великој мери завршен, последице његове идеологије су оставиле дубоког трага у идентитету људи у колонијама, па и код српског народа.

Идеологија колонизације

Најкраћа традиционална теорија колонијализма је окупација и контрола (у дужем временском периоду) туђе територије, кориштењем војне и друге силе над слабијим народима.

Колонизација се заснива на доктрини културне хијерархије и надмоћности колонизатора. Карактеристике колонијализма су политичка и законодавна доминација над другим народима и друштвима, подређујући их политичкој и економској зависности, и што је најгоре, потпуном културном подређивању и промени идентитета.

Вековима је главни циљ европских колонизатора било поробљавање слабијих народа и држава. Вековна, и тада једина уиграна техника колонизације, је била наметање европске доминације војном силом: од ропства, принуде на прислни рад и кориштење природних ресурса, до хапшења и масовног покоља на окупираним просторима.

Процена је, рачунајући обје Америке, Африку, Аустралију и Азију,
да је Европа кроз своју окупаторску историју побила или потпуно искоренила, преко неколико милијарди људи.

Калемљење германским пелцером

Савремена и већ проверена техника колонизације, која се користи у „цивилизованом“ покоравању народа, уз обавезну помоћ „домаћих издајника“, јесте замена културног образаца.

Постојеће културне вредности се огољевају, руше и обесмишљавају. Колонијалисти намећу „европске вредности“ као вишу културу. Одлучни да политички контролишу, и економски искористе природне и друге ресурсе, они „цивилизују“ колонизоване народе, затирући домаћу културу, наметањем им своје „више“.

Постепено се уништавају културне вриједности, а јаком и агресивном пропагандом спонзорисаних „домаћих“ гласила, врши се притисак и на промену начина живота. Kолонијални управници јавно пропагирају промену свести, одбацивањем и Српске цркве.

Јавна је тајна да београдски корифеји јавног мења управо криве СПЦ за неуспех промене свести код Срба, што је предуслов за промену културе и идентитета. Посебно се замери Цркви што се противи трговини српске Свете земље, посебно што се противи трговини – српско за српско

Кварење језика углавном путем медија, начин одевања, сексуално понашање, начелно – увођење „европских вредности и стандарда“, само су неке од одредница дефинисаних и конструисаних неолибералном идеологијом и вредностима цивилизоване Европе.

Успостављени колонијални систем не уништава непосредно домаћу културу, него је тај прљави посао препуштен домаћој колонијалној управи. Вековима је српска култура била пластична, жива и отворена према другима, окренута према будућности.

Европском колонизацијом, домаћа култура мора да постане стабилна и крута, дефинисана и ограничена на колонијално тумачење и вољу, а то се намеће сталном пропагандом, притиском, и вредностима колонијалног система.

Нова наметнута култура се окреће против самих својих корисника – колонизовног народа. Крајњи циљ јесте да се та нова култура искористи за дефинисање Новог српског идентитета, па и идентитета домаћег несрпског становништва.

Скоројевићи имитирају колонизатора

Скоројевићи са изопаченим људским и народним осећањем; поклоници Шилеровог маркиза Позе, који је путујући по Европи тражио непријатеља својој домовини Шпанији; скоројевићи који не познају скромност ни понос, дајући предност свему што није народно; они, у недостатку властитих вредности и самопоштовања, траже у окупатору спољашњу снагу без унутрашњег садржаја; они одбацују све своје, верујући само у туђе вредности.

Размажени и ненавикнути на потресе, они желе да побегну из свог јадног света, и сами заговарајући предности културног колонијализма. Колонијални управници и њихови коментатори – од чудних стручњака за маркетинг, до самозваних новинара и назови интелектуалаца, најжешћи су заговорници „западних вредности“.

Борећи се свом душом и срцем са властитом тегобом и теретом кривице, они упиру свим силама да личе на колонизатора, у искреној нади да ће их он прихватити као себи равне. Да би се што више додворили и умилили колонизатору, они не презају ни да нуде територију свог народа – тргујући са непријатељем његовим светињама.

Отуда и њихови стални напори да забораве прошлост свог народа, својих предака, да промене колективне навике и усвоје туђе културе и обичаје, да одбаце идентитет народа којем тврде да припадају.

За овакву антинародну пропаганду, Скоројевићи имају на располагању све „домаће“ медије, од колонизатора спонзорисане, што временом мање упућено становништво доводи у заблуду, а многе људе и убеде да је то њихов интерес; сиротињу, која се бори за голо преживљавање, захваљујући незапамћеној пљачки и криминалу србијанских (иако, нажалост, има много и српских) еврофанатика.

И тако, та зараза се наставља ширити, и по дубини и по ширини.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!