СТИВЕН БАСКЕРВИЛ: НОВА ИДЕОЛОГИЈА СЕКСА

Говорићу о питањима која су некима од вас добро позната, али која бих желео да повежем са другим стварима које можда нису на вашем „радару”, како бих представио шири контекст за оно што се данас дешава.Током неколико месеци након објављивања моје књиге, сексуална револуција је добила пажњу неслућених размера, а посебно они проблеми које наглашавам у књизи. Она почиње следећим речима: „Запањујућа је брзина којом је јавно мњење западног света,а и шире, почело да буде под утицајем онога што Њузвик магазин назива ’политиком секса’.”

Када се ова синтагма нашла на наслов­ној страни Њузвик магазина 2012. године, првенствено се одно­сила на контроверзу око истополних бракова. Данас се она, исто тако, може односити на поплаву оптужби које укључују„сексуално узнемиравање”, „сексуални напад” – синтагме које у себи садрже реч сексуално, којима су насловне стране преплављене.Доста људи показује велико интересовање за истополне бра­кове, али не дели исти интерес према таласу оптужби о „сексуалном узнемиравању”, које, чини се, избијају по целом свету. Исто тако, многи сада имају доста да кажу о Харвију Вајнстину, Алу Франкену и судији Роју Муру, али их истополни бракови посебно не дотичу. Усвојивши Њузвикову синтагму као назив своје нове књиге, имао сам намеру да нагласим да су све ове појаве уско по­везане. То што све ове ствари прате једна другу није случајност.Шта више, оне нису једини показатељи сексуалног радикализма у нашем добу. Оне су само најистакнутије. Заједнички именилац који се крије иза ових ствари јесте политизација секса, или наста­јање радикалне сексуалне идеологије.

Види: http://www.rojaksite.com/newsweek-politics-of­-sex/.314315

 Оно о чему данас сведочимо је много више од сексуализаци­је културе. А оно чему би требало да се супротставимо је јачање експанзивног политичког програма и нове политичке идеологије чија моћ произилази из захтева за контролом и мењањем појмова сексуалности.

Потребе за новим облицима сексуалне слободе – што неки називају „родном идеологијом” – све више владају левицом,иако се мишљење елите у прихватању ове нове идеологије пока­зало изузетно спорим. Она обухвата феминизам и кованицу хомо­сексуализам. У ово спада много више од обичног сексуалног разврата. Све­ присутна потреба за „моћи” и „оснаживањем” говори да је оно што је испливало права идеологија, слична старијим идеологијама ко­мунизма и фашизма (и нешто скоријег исламизма). Међутим, за разлику од претходних, ова идеологија користи „моћ секса” као свој главни политички инструмент и оруђе. Један добродушни учењак назива је „еротском идеологијом”

Ова идеологија је пре­формулисала старије покличе о „социјалној правди” у амбицио­зније захтеве за оним што се сада назива „похотном правдом”.Поред тога, средства којима се ово постиже укључују кривичноправни систем.„Секс је увек политичан” прокламују радикали, јер се сматра да неки врше „сексуално угњетавање” ускраћујући другима њихова„сексуална права”.Како би обезбедили ова права, угњетени организују „покрете отпора” захтевајући своје „сексуално држављанство” и „сексуално самоопредељење”. Сматра се да су сексуална права „неодвојива одекономских, социјалних, културних и политичких права”, а то су„права која држава штити”. Сексуални угњетавачи користе „хије­рархије сексуалних вредности”, попут религије и традиционалног полног морала, које „у многоме функционишу слично идеологији расизма”. Оно што се сада тражи је „радикалнија сексуална поли­тика која може да доведе у питање неједнакост или угњетавање у оквиру сексуалних односа или да спроведе визију сексуалног са­моопредељења и слободе” и покрене комплетну „културну рево­луцију”.

Такву реторику смо већ чули. Уз појачано не задовољство,исказује се мржња према ограничењима и ауторитету и жеђ за не­ограниченом слободом и осветом, слично као код идеологија прет­ходног века. У овим манифестима евидентно је да је емоција којапокреће све насилне политичке покрете – незадовољство. Оно није усмерено ка именованом појединцу – који би могао бити званич­но оптужен и осуђен за почињене злочине, уз помоћ установљених процедура и опипљивих доказа – већ против група неименованих преступника заједно, с чим у вези морају бити смишљени нови злочини и нова оправдања за кажњавање. Незадовољство оправ­дава жељу за побуном против постојећег поретка, за „реструкту­рирањем друштва”, за рушењем постојећих институција и успо­стављањем новог реда у ком би они били главни, и користили своју нову моћ да казне оне за које мисле да су им нанели зло, а који су у овом случају – чак и у већој мери него у случајевима из прошлости– само обични људи који гледају своја посла.Ово превазилази реторику маргиналних екстремиста.

Програм сексуалне слободе (и сексуалне озлојеђености) сада прожима ско­ро све друштвене и политичке институције: медије, универзитете,школе, добротворне организације, здравство, корпорације, фонда­ције, правосуђе, цркве, владе, интернационалне организације – уз минимално труда, сви су постали темељно задојени политиком секса. Ниједна друга матрица проблема није у толикој мери ути­цала на нашу културу, политику, и свакодневни живот, нити је, сдруге стране, иједна била тако запрепашћујуће изопштена из критичког испитивања новинара и зналаца. Широм света, секс сада представља поларитет, који више од било ког другог одређује нашу идеолошку поставку.

42 Richard G. Parker, Bodies, Pleasures, and Passions: Sexual Culture inContemporary Brazil (Nashville, Vanderbilt University Press, 2009), 111. 3 Sonia Corrêa, Rosalind Petchesky, and Richard Parker, Sexuality, Health,and Human Rights (Abingdon: Routledge, 2008), 4–5. 4 Ibid., 4–5, 24, 26, 27, 29–30, 93; Richard Parker, Rosalind Petchesky andRobert Sember (eds.) Sex Politics: Reports from the Front Lines (n. p.: Sexuality Policy 316

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!