Саша Кнежевић: Велики свети рат

,,Ослободи се себе самог и бићеш ван свих тамница и свих кавеза.“

Свети Николај Велимировић


Нихилистички карактер данашњег свијета је набоље описао један од најбољих представника ,,метафизичке фрактуре“ Ниче, у оним Заратустриним ријечима које се односе на ,,посљедњег човјека“: ,,Долази вријеме најбједнијег у људима, које неће више знати себе да презире… Ми смо измислили срећу, кажу, намигујући, посљедњи људи, ,,напустили су подручје гдје је живот тежак“. Споменимо и великог трагаоца Еволу који пише да само најнижим и најглупљим слојевима друштва можете наговјестити да је формула сваке среће и људског интегритета оно што се с правом назива “идеална животиња“. Благостање као код стоке. Не гријеши Хегел који је написао да су епохе материјалног благостања испразне странице у књизи историје, и Тојнби је показао да је у изазовима који за човјека представљају тешки и проблематични амбијентални и духовни услови средине, често подстицај за буђење у ситуацији која је скоро изазов креативних снага цивилизације. Историја цивилизација је показала да у временима благостања врлина атрофира, морал посрће, мужевност се исфеминизира, и народи нужно пропадају или бивају поробљени од жилавијих противника.

Осјећање губитка слободе и достојанства у његовом најоштријем притиску услијед спољашњих одрона је само привидно, ако спознамо да је наше срце поприште на којем се воде одлучујуће битке, увидјећемо да је ,,егзистенцијална мучнина“ (Сартр) само један нужан симптом оних времена гдје је ,,смрт постала Бог“ и божанство смрти једина нихилистичка одредница. Многи људи у најпрљавијем углу тамнице доживљавају метаноју (преумљење), и посматрају свијет са метафизичких врхова какав ни не наслућују они што умишљају да је слобода пузајућа, само материјалистичка и омеђена линијама хоризонта. Човјек се у најсуровијим условима често окреће ка себи, увиђајући своју стварну снагу и још стварнију слабост, тек тада почиње да се одвија истински живот, и једино тада духовно око сагледава највећег непријатеља који му поставља ону постпалу загонетну исписану на Делфијском пророчиштву. ,,Познај себе самог – то у погледу морала важи као врховно правило: ослободи се себе самог! Слобода друштвена, државна, национална или интернационална без ослобођења од себе самог, само су заводљива и лажљива имена разних тамница, разноликих кавеза“, упућује нам наш златоусти Николај Велимировић. Свака слобода која се није остварила у нутрини је само илузија слободе која је погубнија од најгорег тјелесног заточења.

Трансформишући се у том појачаном спољашњем потиску, у коријену се битије прекида или васкрсава за нови и истински живот, који му тек предстоји. Мањим или већим интезитетом, то је нужан трагалачки пут, и мучан процес који се мора проћи да би могли почети живјети. Човјек који осваја ,,метафизичке врхове“ је жетеоц будуће слободе за ,,далека нека покољења“ (Његош), и само у њему расте клица будућих преображаја, његова света мисија је херојска, док је његова егзистенцијална слобода остварујућа, и ако истраје, она у потомцима само чека да проклија, оваплотивши будућег ,,Свечовјека“. Осврнимо се на Достојевског и његовим ,,Записима из мртвог дома“, које је посветио својим ,,најмучнијим годинама Прочишћења кроз Патњу“ у сибирском заточеништву, и ту његову припрему за реални живот у метафизичком успињању које више нема тенденцију спољашње условљености, јер је пут духовног уздизања једино мјерило нечијег истинског превазилажења Апсурда. Дакле, тек пошто дух прође тај странствени пут и открије обрисе духовне истине, метафизичко ропство постаје израженије и мучније, иако није више толико условљено спољашњим утицајима (Достојевски истиче патњу, искупљење, за разлику од сталног “сиоранског“ нихилистичког немира и изгарања у свепорицању), тек задобијањем физичке слободе настају ,,Записи из подземља“ гдје увиђамо да су трансцендентални зидови непојмљиво ужаснији и већи од било које овосвјетске тамнице (,,страх од слободе“, ,,дај човјеку слободу и неће знати шта ће са њом“, ,,добровољно ће је одбацити и прибећи првом ропству које ће га прекрити“, све су то премисе које ће Достојевски разграђивати у свом величанственом књижевном опусу). За разлику од “усамљеног и авантуристичког индивидуализма“ који нпр. заводљиво пропагира Јингер увођењем концепта ,,Анарха“, Достојевски нам представља један хришћански вид слободе која постаје недодирљива за ,,свијет који сав у злу лежи“. Знамо да западни индивидуализам који најчешће води у деструктивни нихилизам, са разлогом не проналази никакве духовне подстицаје у (схоластичком) западном хришћанству, које се распада у хиљадугодишњој апостазији, која је изродила још низ најконтаминиранијих антихришћанских јереси. Зато је за западни свијет православље један непознат и недокучив терен, са којим се сусрећу само у његовој форми, гордо заобилазећи његову варајућу једноставност и прост облик као и најпарадоксалније постулате које се само “неразумном“ и “лудом“вјером у литургијском континуитету превазилазе. Све узвишене религије као неопходност представљају унутрашњи рат и неопходни обрачун са собом као првенствени ступањ за ону револуцију која се дешава у свијету, ,,без револта прво против себе, све постаје излишно“. И у исламској традицији разликујемо велики свети рат унутрашњег реда са оним другим, материјалним ратом који се води против неког непријатељског народа, док онај првенствени свети рат (џихад) се у ортодоксном исламу такође одвија у унутрашњости самог човјека, од његовог исхода зависи све оно споља што се потом манифестује и што се само у обрисима на површини види. Дакле, велики свети рат је најпрефињенији и једино тотално остварљив у православном хришћанству, а борба са самим собом представља највећи принцип најузвишенијих религија и вјеровања.

.

 

7 коментара


  1. Кривицу тражите у Вуку Караџићу/ До његовег недела сви су знали којим језиком и писмом Срби пишу и нико тај језик није могао да својата или „краде“. Онда је Вук са „браћом другога црквеног закона“ издикитрао, а Даничић написао (хрватском латиницом!) неки договор у Бечу (1850), који су и Вук и Даничић потисали истом хрватском латиницом, по којем се наводи неко „јужно наречје“ као књижевни језик којим би сви требало да пишу, јер наводно „један народ“ треба да има један језик и једну књижевност (који језик, коју књижевност, који народ? — као Срби дотад нису имали ни њижевни језик ни књижевност па су им требали Хрвати за то???!!!), и после тога све је пукло по шовавима. Даничић је у Загребу као „тајник“ ЈАЗУ издао свој „opus magnum“ — Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (1882), а после њега је његов ђак Александар Белић. врхунски лингвиста у маоснско-краљевској СХС/Југослаивји издао свој Речних спрксо-хрватскога језика (1920), а после 1952. су комунсити ту папазијаниу само довршили Новосадским „договорм“, а Срби — у свом југословнеском заносу — оберучке и великодушно прихватили самоуништење. Ако је ико крив за ово шта пипе на цигаретама криви су Срби сами, а нико их ан то није терао. Успут, кад смо већ код језичке шизофреније, хрватски се не пише хрвацки, не пише се метци него меци, не пише се предци неко преци, не пише се Шевцка него Шведска, не пише србски него српски, итд. И све су то измилсили Срби. Лепо каже она енглеска пословица — you can’t fix stupid.

     
    Одговори

  2. Е, ово је врхунац мудросерног измишљања алибија од људи који су подали човека у себи зарад сите утробе.

     
    Одговори

      1. Блажо, мани се селфија, ниси за гледање.
        Једино што је пуштање оваквог твог селфија доказ да сам у праву – колико је редакцији требало да од висина мисли Светог Николаја Велимировића, стигне до твог нивоа? То је могуће само ако се никуда нису ни дизали.

         
        Одговори

        1. Ти се обавезно се унередиш када год покушаш нешто да пробулазниш онако све са сличицом свога профила.Свој ниво сенк рупе и њене дубине комплет са садржајем, сасвим лепо одражаваш где год се појавиш, https://uploads.disquscdn.com/images/81d0694aa4ec319d243e784bbee1f6e1e67c1a6d5e8bb4b81d3b0233674bf9cd.jpg баљезгајући ничим изазван.

           
          Одговори

          1. Не сери.

             

          2. Не једи.

             

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!