Пирамида насиља над мушкарцима

Институционално насиље[1]

Насиље које повређује највећи број мушкараца, и чије последице су најдуготрајније је институционално насиље. Примери су: дискриминација очева у центрима за социјални рад (ЦСР), спречавање да буду старатељи својој деци по разводу, непомагање институција када мајка по разводу отуђује децу од оца, али и прихватање страха као довољног критеријума да до насиља у породици може доћи, и спровођење репресивних и судских мера према мушкарцу. Тешко је објаснити да ни заинтересовани и подобни очеви не могу да добију старатељство чак и ако су мајке очито неподобне, или да не могу да добију равноправну улогу у старатељству када су мајке подједнако подобне. Једино објашњење је да су институције корумпиране феминистичким утицајем, што се и може очекивати када им Аутономни женски центар (АЖЦ) врши континуирану обуку, а ми знамо каква је њихова порука („мушкарац је насилник“,“патријархат се мора срушити“, …). Насиље над очевима се не завршава када ЦСР дају аутоматско мишљење да самостално старатељство треба да се додели мајци. Систем је тако намештен да отац на суду нема шта да тражи, тј. суд ништа не процењује, него само уважава и преписује мишљење ЦСР. Оцу се формално пружа могућност да уколико није задовољан мишљењем ЦСР плати комисију судских вештака, тим састављен од психијатра, психолога, а повремено и социјалног радника, да у површно урађеној анализи, по цени од 20.000 динара по вештаку, само са мало више детаља добије исто мишљење – да је мајка подобнија за самосталног старатеља. Ово се увек завршава на тај начин пошто вештаци желе да наставе своју сарадњу са системом, а то се свакако не би десило када би повремено потврдили да је отац подобнији. Они ће, као и водитељи случаја из ЦСР увек ископати неке детаље који ће бацити сенку на оца, а мајку ће описивати у хвалоспевима устаљеним фразама (копи-пејст из претходног случаја). Чак и када немају шта негативно да нађу оцу, они ће преувеличати или измислити, или укључити неповољне изјаве мајке о њему или оне извучене од детета, тако да извештај никада не превагне на очеву страну. Вештаци и водитељи случаја морају остати верни матријархалном систему, иначе би били лако замењени кадровима са бироа рада који једва чекају да добију њихова радна места.

Упорни очеви обично пролазе још горе, ако се не помире са судском пресудом, и наставе да покушавају, мајке им лако могу прилепити пријаве за насиље у породици, а у екстремнијим случајевима и лажне пријаве за сексуалну злоупотребу деце, након чега следи примена репресивних мера од стране полиције и судских забрана и кривичних поступака који се могу отегнути у недоглед, годинама. После година потуцања по судовима, плаћања адвокатима огромних хонорара, провођења времена по обавезним терапијама „ненасилног понашања“,а у неким случајевима и затвора, очеви исцрпљени психички, финансијски и морално, у крајњем очајању и губитку сврхе живота повремено посежу за најекстремнијом мером – убиством и самоубиством. А до свега тога, или у знатној мери, није морало доћи да систем није тако неправедан, пристрасан и корумпиран феминистичким утицајем, у коме је сезона лова на хетеросексуалног мушкарца отворена 365 дана у години / 24 сата дневно / 7 дана у недељи. Закони на бази Истанбулске конвенције сваког дана су све строжији према мушкарцима, дошло је до тога да је називање девојке „лутко, мачко“ сексуално узнемиравање и кривично дело. Феминистичке кампање у познатом стилу од миша праве слона, па нешто што је непристојно понашање проглашавају за узнемиравање, узнемиравање за насиље, а насиље именују злочином, тражећи за мушкарце троструко дуже казне него ако исто дело учине жене: ако убију супруга, партнера или комшију мушкарца, њих увек бране тиме да су оне претходно биле жртве насиља од стране убијених (чак и ако нема доказа), увек са олакшавајућом околности; а када њих мушкарац убије, онда је то фемицид, или злочин из мржње, значи са отежавајућом околности[2]. 

Лажно пријављивање

Феминисткиње су успеле релативизирањем да учине да лажно пријављивање не постоји. То су уткале у сам назив Закона о спречавању насиља у породици, јер се ради о закону који санкционише потенцијалног извршиоца насиља, а жена увек може да тврди да је осетила страх да ће до насиља доћи, па се лажно пријављивање не може доказати. АЖЦ је главни архитекта овог закона, као и НВО која надгледа његову примену, коме све институције у ланцу „превенције насиља“ (ЦСР, судови, полиција) морају месечно подносити детаљне извештаје, тако је постао држава у држави, коме одговарају институције држава као да су јој подређене, чак их и АЖЦ укорава ако не пошаљу извештај у законском року, или недостаје неки детаљ[3].

Да лажно пријављивање ипак постоји, а његова намена је најчешће да се оствари бржи развод, и олакша отимање деце и имовине, сведоци смо након годину ипо дана примене Закона о спречавању насиља у породици, где је у првих 13 месеци било 44.728 пријава. Ипак, троструком анализом уз употребу званичних података, као и феминистичких истраживања, утврдио сам да је правог, физичког насиља било само око десети део од броја пријава[4], па све остало можемо сматратиили лажним, или вишеструко преувеличаним разлозима за пријављивање (из многих примера могу да кажем да феминисткиње преувеличавају са факторима између 10 и 100). Пример који је релативно чест: мајка по разводу онемогућава или спречава оца да види децу, он јој шаље СМС поруке или зове ради договора, а она га пријављује и тражи хитну меру забране приласка, или слично – развод се развлачи, а муж покушава да се договори око поделе имовине и старатељства, а супруга му не одговара да би га испровоцирала, а и јер зна да време ради за њу, да је систем на њеној страни, и да ако пажљиво игра улогу жртве може да добије и 100% старатељства и коришћење заједничке имовине(стана, куће) деценијама, прво до пунолетства деце, а онда развлачећи по судовима поделу и продају исте.

Лично знам примере очева који су истрајавали у својој намери да одржавају контакт са ћерком по разводу, и добијали пријаве за сексуалну злоупотребу детета од бивше партнерке. То није само непријатно, то је дуготрајно насиље чије последице не пролазе ни када се напокон докаже да је пријава била злонамерна и лажна. Шта после да отац уради, какву правду да тражи, након што је он и дете било изложено испитивањима, суђењима и доказивањем невиности?

Циљ лажних пријава може бити да очеве одбију од даљег инсистирања за контактом са дететом, али могу да имају и трајнији циљ, потпуно одузимање родитељског права. Наравно, тешко је да до тога може доћи и у намештеном систему у коме живимо ако нема основа, но и сама претња овим довољно је страшна помисао.

Лажног пријављивања више нису поштеђени ни они који нису у вези или браку. Данас се под сексуалним узнемиравањем може подвести било каква ствар, чак и неспретно удварање, тако да ће лажних пријава овога бити све више, рецимо студенткиња на факултету може да пријави да ју је професор сексуално узнемиравао ако не добије оцену коју је очекивала. Срамљења и повлачења мушкараца по судовима и интерним комисијама школских институција (кенгурски судови у англосаксонској литератури), и упрљаних образа / уништених каријера биће све више[5].
  

Отуђивање деце

Након развода, то и врапци сада знају, али не и очеви које развод није стрефио још, деца остају са мајком. Отац у идеалном случају добија пар сати средом, сваки други викенд (мада и то не цео), 10 дана зимског и 20 летњег распуста, и наводно сваки други празник. Средом деца имају много да уче, преко очевог викенда могу да буду и болесна, а и за време распуста може се наћи неки изговор да се и ово минорно време преполови. Што се тиче плаћања алиментације, ту нема простора за маневрисање, или си је уплатио и имаш доказ, или ниси, у ком случају обично имаш тужбу. Неплаћање алиментације је одмах иза неплаћања пореза, строго се поштује, као религија, а неплатише иду у затвор, или им се одузима имовина. Тако да мајке не морају да уцењују омогућавањем виђања деце, издржавање детета се мора плаћати, и нема потребе за уцењивањем.

Једна друга ствар је у питању, а то је отуђивање деце. Очеви су свакако мотивисанији да плаћају издржавање ако виђају децу, и са њима имају добре односе, но независно од тога, неке мајке се свете бившим партнерима ометајући их, или потпуно онемогућавајући да виђају децу. То потиче од потребе да контролишу децу, и јаче их вежу за себе, а да отац не добије оно минимално што му судско решење пружа. То је ситуација која позива наставак конфликта међу бившим супружницима, нешто што може да ескалира и у право насиље, ако је отац довољно исфрустриран немогућношћу да виђа децу. Отуђивање другог родитеља препознато је и као насиље према детету, па се у том смеру врше неке обуке, али још није јасно да ли ће то бити на добро очева и деце, или је то још једна феминистичка подвала, којoм желе да очевима одузму и оно мало што су добили под оптужбама за наводно отуђивање деце, ако он за време њиховог боравка негативно говори о мајци.

Отуђивање деце, и ометање или спречавање контакта оца са децом представља озбиљан облик насиља које бивше партнерке спроводе над 1 / 3 очева у тзв. „конфликтним“ разводима, тј. у оним у којима није дошло до договора партнера око поделе имовине и старатељства, и у којој су очеви очигледни губитници, а донекле и деца. По овој процени више десетина хиљада мушкараца у Србији су жртве ове врсте насиља. 

Психолошко и емотивно насиље 

Психијатар Др. Јована Стојковић пише: „Она је и сама заражена вирусом радикалног феминизма, па ћутке благосиља тезу о мушкарцу-насилнику и жени-жртви, игноришући камуфлиране облике женске агресивности. Она је одложена, планска и научена да вешто избегава социјалну осуду. Тако жена може да користи плач као инструмент принуде у односу на мушкарца, али може мушкарцима прикривати и сопствену нарцисоидност и себичност, а плач користити као начин повређивања. Мајчинске сузе могу бити начин за изнуду покорничке послушности код деце. Жена може агресивно ћутати, али и говорити када „одговара”. Жена може показати своју агресивност и кроз превару, али и кроз „женске болести” и нерасположења. Жена је агресивна и када претерано троши, али и када је фригидна и када игнорише пријатеље и родбину свога мужа. Данашњи једнострани приступ мушко-женским конфликтима доводи до све већег броја бизарних случајева где често психопатолошка личност, које се позвала на Закон о заштити од насиља у породици, сасвим легитимно малтретира целокупну породицу, а чега сам сведок у својој психијатријској пракси“[6]. Намерно сам поставио цитат једне жене и стручњака, да ме не би феминисткиње и остале жене напале да сам женомрзац (мизогин). 
 

Стандардно, у литератури психолошког насиља над женама побројани су сем уобичајеног викања, уношења у лице, претњи и следеће: 
1. Вређање или понижавање, и насамо, а посебно пред пријатељима 
2. Ниподаштавање, минимизирање постигнућа жртве и стално инсистирање на жртвиној неуспешности и безвредности 
3. Оптуживање за прељубу или тражење доказа да жртва није починила прељубу, контролисање кретања, телефона, и сличне истражне радње. 
Видимо да су то све ствари које у једнакој мери раде и жене мушкарцима, посебно када причају о његовој немогућности да заради „довољно“ новца, или о његовим недовољним сексуалним постигнућима, посебно на кафи код комшинице.

Посебна врста психолошког и емотивног насиља је уцењивање сексом. Илузорно је не признати мушкарчеву потребу за сексом, и за многе главни разлог провођења времена са супротним полом, везе и брака. Не кажем да су сви мушкарци такви, али ћу навести неке статистике до којих су дошла истраживања: у недавној студији на Универзитету у Охају истраживачи су показали да просечан мушкарац помисли на секс „свега“ 19 пута дневно, мада су неке раније студије налазиле и веће бројеве, но свакако се ради о податку који није могуће прецизно утврдити[7]. Начин на који жена спроводи уцењивање сексом је углавном кроз ускраћивање односа, незаинтересованост за исти, избегавање интимности. То може да буде индикација да јој сексуална активност партнера није задовољавајућа, али може да буде и начин да се изнуде материјалне и друге повластице и користи. 

Социјално и економско насиље

У браку жене могу спроводити и социјално насиље – изолацију супруга од његове породице и пријатеља, а и када у оквиру брака одбија да проводи време са партнером и разговара са њим, изговарајући се да је стално заузета или уморна.

Под социјалним насиљем може се сматрати и уништавање нечијег угледа и положаја у друштву лажним или још непотврђеним оптужбама. Медији дају себи за право да оптуже некога пре него што је пресуда донета, тј. претпоставка невиности се више не поштује. Они то раде веома перфидно, ево једног примера таквог извештавања: „у Крагујевцу, одлуком декана Филолошко-уметничког факултета, професор овог факултета Ж. Ђ. (62) осумњичен за сексуално узнемиравање студенткиње“, пошто на том факултету свакако нема два професора те старости и иницијала, тиме је његов идентитет откривен, као да су ставили пуно име и презиме.

Под економским насиљем у браку сматрамо ако је женина плата њен џепарац, док од мужа очекује да купи ауто, плаћа трошкове бензина, паркирања, казни, поправки и регистрације, као и да остале заједничке трошкове самостално сноси: путовања, летовања и зимовања, изласке, станарину, режије, и слично. Са друге стране она се често вози таксијем, купује шта и када јој се нешто допадне, излази са другарицама, и води економски одвојене рачуне, али се ослањана мужа за све остало.

У ширем друштвеном смислу под економским насиљем над мушкарцима може се сматрати и увођење квота за „запошљавање мање заступљеног пола“ које је почело од Закона о равноправности полова 2009, а наставља се у проширеној мери најављеним Законом о родној равноправности. Ако сте из назива помислили да се ради о некој равноправности, или правди, грдно сте се преварили, феминистичке предлагачице траже само повећане квота (са 30 на 40%) за руководећа места у проширеном дијапазону ситуација за себе и своје сараднице. Дакле не ради се о томе да се за жене тражи да буду 40% запослених на позицијама извршилаца у водоводу и канализацији, као монтери на стубовима или на грађевини (да рударе и не помињем), већ да  40% свих руководећих места у економији, политици, култури и медијима буде остављено женама, независно што у чланству политичких партија чине само 10%. Дакле, поменутим најављеним законом неће 40% мушкараца добити самостално старатељство по разводу, ни у том проценту добити руковођење ЦСР или запослење као судије, иако ту јесу мање заступљен пол, привилегије се односе само на жене, и стога нема говора о равноправности. Дискриминација, и економско насиље је у томе да ће при запошљавању и промоцији многи мушкарци остати без руководећих позиција иако су квалификованији него жене које ће те позиције добити на бази квота. 

Физичко насиље

Насиље које се најчешће помиње када се ради о женским жртвама је физичко насиље, као и бројеви жена убијени у њему. Мушкарци много ређе пријављују физичко насиље од стране жена из пар разлога: 
1. у традиционалној култури је срамота да мушкарца бије жена (мада се често не ради о томе, него да на њену агресивност он не сме да одговори због закона који би њега „препознали“ као „насилника“, независно што је прво она њега ударила), па се такве ствари не пријављују 
2. немају шта да добију пријављивањем, за разлику од жена које за шамар могу да добију старатељство над децом, имовину, и алиментацију.

Дискутабилни су и бројеви мушкараца који изгубе живот у насиљу у породици[8].

Ово насиље ставио сам на дну пирамиде насиља над мушкарцима, јер је најмањи број мушкараца њиме погођен, а и последице (сем за оне који изгубе живот, њих пар стотина годишње) су само краткотрајне и пребродиве. Упоредио бих то са десетинама хиљада мушкараца годишње пријављених за насиље у породици, као и број који ће се стално повећавати пријавама за сексуално узнемиравање. Такође ту је и бар 50.000 очева који по разводу виђају своју децу ређе него што би желели и могли (било да је то последица институционалног насиља или бахатости бивших партнерки), па ове две групе чине велику већину мушкараца жртви насиља од стране жена и у име („заштите“) жена[9]. 
  

Преузмите документ из кога можете штампати Пирамиду насиља над мушкарцима, да би је лепили у ЦСР, судовима, школама, факултетима, на послу, испред пиљарнице, на дрвету, и свуда где ће је видети многи и многе: http://www.ultrahome.in.rs/muska/NasiljeMuskiPOSTER.docx
—————————————-

[1]http://www.ultrahome.in.rs/muska/nasiljeNadMuskim.html

[2] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/25/cedomorstvo-i-femicid/

[3] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/10/11/kada-muskarci-postanu-samo-statistika-autonomnog-zenskog-centra-azc/

[4] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici/

[5] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/29/seksualno-uznemiravanje-na-fakultetima-u-srbiji-kampanja-azc-a/

[6]http://www.ultrahome.in.rs/muska/JovanaBorbaZaVeru.html

[7] https://www.b92.net/zivot/sex.php?yyyy=2014&mm=06&dd=28&nav_id=869146

[8] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/23/saopstenje-grupe-glas-za-muskarce-povodom-medjunarodnog-dana-borbe-protiv-nasilja-nad-zenama/

[9] https://vidovdan.org/aktuelno/mihailo-alic-pocelo-je-pocelo-u-ime-zena/


за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska

https://www.delfi.rs/knjige/132135_dnevnik_osvescenog_muskarca_knjiga_delfi_knjizare.html

 

 

Нема коментара


  1. Е па да не би замишљали када систем почне да се урушава, треба размишљати већ сада. И не само размишљати већ отворити озбиљну јавну расправу о темељној промени постојећег система.

    Ево неколико тема за размишљање.

    1. Улога политичких партија, кога и чије интересе представљају, овлашћења, обавезе и њихово устројство.

    2. Финансирање политичких партија, драстично ограничавање буџета и забрана сваког финансирања из иностранства.

    3. Начин избора власти на свим нивоима и начини за контролу власти. Механизми за спречавање куповања политичких одлука, што је основна карактеристика „демократије“.

    4. Редефинисање појма „слобода медија“ и спречавање истих да буду пропагандне машине оних који имају највише новца и заустављање културног геноцида који спроводе кроз индустрију забаве.

    5. Обрачун са људскоправашком идеологијом и редефинисање односа између појединца и заједнице.

    И оно што треба да буде прво и најважније:

    Дефинисање заједнице која чини државу, интегрална дефиниција Српства и дефинисање темељних вредности на којима заједница почива.

     
    Одговори

      1. Није битно како се шта зове него како ради. Ако знамо шта хоћемо већ ћемо наћи и називе за то, а силе нека раде свој посао.

        Драго ми је да се неко бави суштинским питањем промене система. Од кукњаве на Запад и Вучића, користи нема.

        http://nacionalnapartija.net/%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%B8-%D1%86%D0%B8%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8/

         
        Одговори

        1. „Од кукњаве на Запад и Вучића, користи нема.“ Више него тачно! Наш циљ је да референдумом успоставимо логичан, довољно демократски и функционалан систем, а онда ћемо се, или ћете се, такмичити за власт. Успостављање новог система је ствар друштвеног консензуса, а не ове или оне, па ни само наше организације.
          http://restruktura.org/uspostavljanje-funkcionalnog-sistema-nista-lakse-i-nista-teze/

           
          Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!