Анатомске разлике између облика мушке и женске ноге

Сексуални диморфизам је научни термин који описује анатомске (физичке) разлике између мушког и женског примерка исте врсте. Код животиња постоје знатне разлике, као примере можемо узети пауна и анђеоску рибицу, али код људи оне нису тако велике. Сви знамо које су главне: висина, груди, адамова јабучица, угласто према овалном лицу, фацијалне и телесне длаке, мишићавост или заобљеност. Ове карактеристике одређују и сексуалну привлачност, па су високи, тамнокоси и тамнопути мушкарци, изражене вилице, маљавији и мишићавији увек били на вишој цени од осталих, а потпуно обрнуто важи за жене.

Једна разлика о којој се пуно не говори, и не истражује често, је облик ногу. Познато је и прихваћено да су равне ноге код оба пола најпожељније, али и да мушкарци много чешће теже „О“ облику („bowlegs“) ногу, док жене имају „X“ облик („knock-knees“). То се може видети и по начину на који троше ципеле у пределу пете, мушкарци их крзају на спољној страни, а жене на унутрашњој (мада је то само теоретски, јер жене никада толико дуго не носе један пар да би се то приметило). Зашто је то тако? Као и за остала питања те врсте, потребно је погледати у еволуцију и различите полне улоге, и начине живота. Једноставна Гугл претрага откриће да у литератури на енглеском нема ни помињања ове теме, као да је табу, или да сам ја једини који је то приметио. Позивам читаоце да по летњем дану прошетају пешачком зоном, и посматрају, мада се то често може видети и код мушкараца и жена који носе панталоне или хеланке, посебно оне уске које су сада модерне. Да ли сте видели неког фудбалера да има X ноге, где се колена готово додирују, а стопала су раздвојена? Свакако не, али сте видели многе који имају О облик, односно у екстремним случајевима кажемо да су јахали буре док су одрастали. И заиста ова два екстрема су готово редовна појава при одрастању након што проходају, то се спонтано исправља, и касније много мање примећује, но ипак остаје различито трошење потпетица као индикатор да разлике ипак постоје, и да нико нема апсолутно праве ноге. Но вратимо се фудбалерима. Како смо показали да је много већи број оних који имају мање или више изражене О ноге, јасно је и зашто немају X облик, јер би при трчању, који је главни део овог спорта, ударали једним коленом у друго, што би било болно, и онемогућавајуће. Из истих разлога и остали мушкарци теже О облику ногу, јер су потекли од пећинских ловаца, где трчање није било део спорта, већ преживљавања. Са друге стране, X облик ногу какав је много чешћи код жена прилагођен је њиховој, да политички некоректно кажем, главној полној улози – ношењу беба. Било да бебу носе пре рођења, или после, X облик ногу помаже јер боље распоређује терет док се стоји или хода, мада отежава трчање. Овај облик чешће имају девојке и жене са повећаном телесном тежином и без бебе, па је то начин прилагођавања анатомије. Подсетићу да се Хомо сапијенс врло брзо одвојио од осталих животиња својом интелигенцијом и могућношћу прављења оружија, те је све мање био у прилици и потреби да бежи од грабљиваца (предатора) који су га јурили да га поједу, па му је трчање као облик кретања све ређе био потребан, посебно за жене које се нису бавиле ловом ни спортовима. Жене атлетске грађе, које се баве спортом више него просечне жене, су у материци биле изложене повећаним дозама тестостерона, па су им грађа и интересовања више мушка, а постоје и анегдотске приче жена које су у трудноћи узимале естрогенску терапију, па добиле хомосексуалне синове.

С преласком на земљорадњу и сточарство, више није постојала полна подела рада на ловце (мушкарце) и сакупљаче (жене), но и даље је постојала, и данас постоји различита потреба за трчањем код полова, и није ограничена само на спорт. Наиме, пошто су одавно загосподарили животињским светом и постали врхунски грабљивци, људи више не беже од животиња, али су повремено у потреби да беже од других људи. Ова потреба је много чешћа код мушкараца, јер они чине бар 3 / 4 жртава насилне смрти, насиља и физичких напада. Жене су углавном заштићене од насиља друштвеним нормама и моралом који спречава мушкарце као физички јаче и агресивније да их нападају, у већини случајева. Ситуација у ратовима је слична: од давнина је непријатељ тежио да мушкарце супарничке групе убије, а жене оплоди, тако да оне нису морале да беже да спасу живот. Чак и пошто знамо да је силовање врста насиља, његове последице нису тако трајне и тешке као смрт код мушкараца, а неке су се и добровољно подавале победницима. После одређеног периода психичких турбуленција након силовања, жена може да се породи и има дете које ће волети подједнако као и да је зачето уз пристанак, јер то је ипак њено дете, а отац је у крајњем случају небитан, и њега се оне ионако често отарасе разводом, чак и када су са њим биле у љубавној вези пре зачећа.

Завршавам чланак у нади да он неће изазвати буру негодовања и дивљачке нападе од стране феминисткиња којима сам био изложен када сам писао о томе да породица може да опстане и са много мање новца него што потрошачки депопулациони менталитет захтева, и дирао у њихове друге митове као „доходовни јаз“, „неплаћени рад у кући“, „жртва је увек невина ако је жена“, и „жртви се увек мора веровати, и без доказа“.

Сада погледајте пете својих ципела које сте довољно дуго носили.


за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!