Саша Недељковић: ДОМ САВЕЗА СОКОЛА У БЕОГРАДУ

По ослобођењу Београда 1. новембра 1918. пошто је зграда двора била руинирана за двор је одабрана “Крсмановића кућа” у Улици краља Милана број 29. Према Београду је 27. новембра 1918. кренула из Загреба делегација Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба у којој је било 28 чланова. За утврђивање начина како прогласити уједињење, образован је одбор од 6 чланова у који су ушли Стојан Протић, Љубомир Јовановић и Момчило Нинчић у име владе Краљевине Србије. А у име Народног вијећа ушли су Анте Павелић (старији), Светозар Прибичевић и Јосип Смодлака. Документ је усаглашен у вечерњим часовима 1. децембра 1918. Чланови већа примљени су у велику дворану “Крсмановића куће”. Изасланици су били распоређени у полукругу а насупрот њима стајао је престолонаследник Александар, окружен министрима Протићем, Јовановићем и Нинчићем. Павелић је прочитао “Адресу”. Александар је у име Њ.В. Краља Петра, прихватио Адресу и прогласио уједињење. Од 1934. у згради је био Дом Савеза Сокола Краљевине Југославије. (1)

„Соколски гласник” из Љубљане 1935. пренео је чланак из листа “Prager Presse” о историјском значењу зграде у коме је тада било седиште Савеза Сокола Краљевине Југославије. У чланку је приказана детаљно историја некадашњег двора. Истицало се да је ту било проглашено уједињење 1. децембра 1918. и да је дом имао за Југославију исто значење као и Градска већница у Прагу за Чехословачку. Писац чланка је детаљно описивао све просторије у кући Крсмановића, и истакао са коликим је пијететом одржавана и чувана та историјска кућа од стране сокола. Савез Сокола је по писцу схватио историјску вредност просторија свог тадашњег седишта. Нарочито је описао историјску дворану, у којој је било проглашено уједињење, затим краљев кабинет и остале просторије куће. Писац чланка је истакао, да су све собе богате драгоценим реликвијама, спомен-сликама и документима о развоју и историји Савеза Сокола. Међу драгоценостима налазили су се многи дарови чешкословачког сокола. Писац је завршио свој чланак констатацијом, да је у тим просторијама владао Тиршев дух. (2)
Део прикупљеног материјала о соколској историји изложен је у кући Крсмановића на Теразијама у Београду. Савез Сокола Краљевине Југославије отворио је почетком 1941. Музеј Народног јединства и Музеј Југословенског Соколства (3). Зграда је одабрана јер је престављала најдрагоценији објекат музеја. У тој згради проглашено је Уједињење 1. децембра 1918. Музеј Народног Јединства налазио се у великој дворани, у којој је проглашено Уједињење. Соколски Музеј налазио се у три просторије зграде. Осим тога, предње одаје служиле су за свечане соколске пријеме. У тој кући налазио се Краљевски двор од краја Првог светског рата, па до венчања краља Александра. Зграду је краљ Александар поклонио Соколима. До отварања музеја у згради се налазио Дом (седиште) Савеза Сокола Краљевине Југославије.
У Музеју Народног Јединства прикупљало се све што се у књижевности и уметности односило на развој југословенске мисли; сви предмети и слике које говоре о акту уједињења; књижница свих дела о југословенству. По узору на чехословачко Соколство Савез Сокола Краљевине Југославије прикупио је експонате за музеј и то : моделе и нацрте соколских домова, соколских споменика; Преглед соколских листова; Соколске одоре, оригинали за соколске плакате и соколске дипломе, заставе; Предмети који су подсећали на суделовање Соколства у борби за ослобођење и уједињење (Добруџа, Солунски фронт, Пивков батаљон); Докази о стрељањима Сокола за време Првог светског рата ; Успомене на знамените личности (Стева Тодоровић, Владан Ђорђевић, Лаза Костић, Љуба Јовановић…); Слике које су симболисале Соколске идеале; Нацрти за соколске разгледнице, збирке (албуми) фотографија разних слетова, наступа, свечаних академија и јавних часова; Рад на неговању словенског братства и словенске узајамности; Соколски домови; Преглед рада Соколских сеоских чета; Географске карте са уцртаним жупама и друштвима. Нарочита пажња посвећена је припремама и борби за ослобођење и уједињење. Соколски уметници су се трудили да створе национални стил у уметности : архитекта Момир Коруновић, Драгутин Инкиостри Медењак, браћа Настасијевићи, …. У чланку “Соколски музеј ” од др. М. Ковачића дају се упутства за прикупљање предмета за соколске музеје. Писац је делио соколске музеје на 1) Савезни, 2) жупске и 3) месне. Савезни је прикупљао предмете из целе државе, жупски предмете са подручја жупе, а месни је ограничен на место рада соколског друштва или ако један град има више соколских друштава онда заједнички музеј соколских друштава тог града. Једна од смерница била је “Што се на изложбама излаже, то спада у соколски музеј”. На питање зашто соколски музеји писац одговара : 1) да се предмети драгоцени за соколску историју не изгубе, они су извор за соколског историчара; 2) утврђују соколску свест, странцима пружају прилику да упознају важност и величину соколске организације; 3) у пограничним крајевима они ће бити доказ да су ти крајеви доиста наши и да су све време били наши. (4)

Са заоштравањем Судетске кризе 1938. у српској јавности је расла решеност да се помогне Чехословачкој. У томе су предњачили соколи. Соколска жупа Београд сазвала је Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава (Јадранска стража, Савез добровољаца, Народна одбрана, Коло српских сестара….) ради манифестација за Чехословачку. Збор је требао да се одржи 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици (Стари ДИФ) тада соколски дом краљ Александар I. Све позване организације обећале су учешће. Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда с образложењем да није пријављен а ни одобрен због опште ситуације у свету. Управа жупе Београд је упозорила чланство да се придржавају забране и да не долазе у сукоб са законским прописима. Препоручила је чланству да чувају своје снаге за времена која су се приближавала. (5)
Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама (седиште С.С.К.Ј.). Бранко Чипчић, I заменик старешине Жупе, одржао је говор пред окупљенима. Одушевљена омладина кренула је пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. На Теразијама је поред многих сокола повређен и начелник Жупе Петар Чоловић. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом испред Посланства Чехословачке, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је 25 септембра 1938. Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством, у којој се између осталог истиче : „ … Југословенско соколство верно својој основној словенској мисли, апелује на слогу и солидарност свих словенских народа у овим судбоносним данима; југословенско соколство изриче у духу словенског соколског братства своје топле симпатије и солидарност братском чехословачком соколству и своју непоколебиву веру у победу правде и истине“ . У одбору за састав резолуције били су др. Владимир Белајчић, касациони судија из Новог Сада и др. Мирко Буић, министар на расположењу, старешина соколске жупе Сплит и члан управе С.С.К.Ј. Резолуција је са једним опширним расписом достављена свим соколским јединицама да је објаве својим члановима. Представници Управе примљени су 25 и 26 септембра 1938. код председника владе Милана Стојадиновића, коме су предали Резолуцију. Поводом свега што се десило чехословачки „Соколски вјесник“ донео је вест да су југословенске јединице на манифестациони начин изјавиле своју верност Чехословачкој. (6) О дешавањима у дворишту Савезног Дома расправљало се у соколској штампи. Милош Васић је у чланку „Размишљања” у „Оку соколовом” истакао да је соколско вођство требало да се стави на чело сокола и да им понови оно што им је годинама говорило „један за све, сви за једног”. Нису то урадили бојали су се да ће то нашкодити њиховом угледу ако се буду ставили на чело разуларене гомиле. Та гомила нашла се 28. септембра 1938. пред затвореном капијом кроз коју је пронета луча југословенске мисли и слободе. Бојимо се да нећемо моћи испуњавати своје дужности ако нам о национализму говоре они који о њему говоре само у свечаним приликама. (7) Поводом чланка огласила се Редакција часописа „Око соколово” са напоменом да се не слаже са свим закључцима изнетим у чланку, али да чланак доноси да би омогућила својим члановима да изнесу своје мишљење. Управа града Београда забранила је растурање деветог броја „Ока соколовог” у коме је био чланак. (8)
Због уредбе о забрани одржавања зборова у земљи, није било могуће одржати главну годишњу скупштину Савеза Сокола па је 8 и 9. јуна 1940. одржана пленарна седница управе Савеза Сокола. У оквиру сарадње сокола са осталим организацијама основан је Савет родољубивих и витешких организација. Заседање пленума Савезне управе у свечаној дворани Савеза Сокола 9 јуна 1940, отворено је заклетвом свих чланова управе, положеном у духу соколске приправности и народно-одбрамбеног рада, којом су се заветовали, да ће све дужности вршити најсавесније и неустрашиво, ма каква им опасност претила, и ма какве тешкоће наишле, за њих или за целину. Заклетва је положена у историјској дворани у којој је проглашено уједињење 1918. У дну дворане, изнад председничког стола, била је постављена велика слика краља Петра II, а под њом попрсје краља Александра, окићени државним заставама и цвећем. Док су сви учесници седнице стајали, ушао је у дворану барјактар, са савезном соколском заставом, а за њим савезни начелник Ковач, носећи краљев мач, дар краља Александра, за победнике на савезним утакмицама. У свом говору Белајчић је истакао сву озбиљност времена, у којем су живели и императивну потребу решености сваког сокола, да се стави у службу отаџбини, и да се посвети њеној одбрани. Први се заклео др. В. Белајчић, положивши руку на краљев мач, а затим је пољубио савезну заставу. После тога, су положили заклетву, скупно, остали чланови пленума. Полагали су руку на краљев мач и љубили заставу. (9)
Савез Сокола је дворану уједињења у свом Савезном дому на Теразијама држао отворену за посетиоце 1 децембра. За успомену на тај дан посетиоци су могли да купе посебне дописне карте са нарочитим жигом и текстом: „Поздрав из историјске дворане, у којој је Првог децембра 1918 године, проглашено Уједињење и Ослобођење … Београд, 1 децембра 1940”. Истог дана соколи су продавали књижице из Соколске народне библиотеке „Велико завештање” и „Речи Јована Цвијића”.(10)
Од раног јутра долазиле су групе посетилаца. Њих су у дворани уједињења дочекивали соколи и соколице у одорама и тумачили им појединости. Посетиоци су разгледали „колевку” Југославије, слушајући обавештења о томе, где је стајао регент Александар, а где делегати Народног већа и остале историјске личности као што је био Љуба Јовановић. У дворани је била велика слика краља Петра II и биста краља Александра, а по зидовима слике св. Саве, Штросмајера, Вука Караџића, … . Уз карте, књижице „Велико завештање” и „Речи Јована Цвијића”, посетиоци су тражили свечани Прводецембарски број „Соколског гласника”. Међу посетиоцима је био велики број сокола из Београда и околине, а такође и осталих грађана. Дошли су и људи из најудаљенијих села. Упркос хладном времену, и снежној мећави, од 8 сати изјутра па до 9 увече, прошло је кроз дворану преко 3.500 посетилаца. (11)
Савез сокола био је забрањен од Априлског рата 1941. Соколи су били изложени прогонима од стране окупатора и усташа. Старешина жупе Загреб Отон Гавранчић и мноштво сокола убијени су у логору Јасеновац. Старешина жупе Нови Сад Игњат Павлас страдао је у рацији у Новом Саду 1942. Старешина жупе Мостар Чедо Милић убијен је у пивском манастиру. Музеј у згради Протокола је постојао до ослобођења Београда октобра 1944. Члан Старешинства Савеза Сокола Југославије Слободан Ђорђевић истакао је да за време окупације просторије музеја нису оштећене. У октобру 1944. група омладинаца провалила је врата зграде и упала у просторије музеја. После пљачке спалили су музејске експонате у дворишту зграде Крсмановића. (12) Јован Вања Петровић истакао је : “На жалост, у време окупације 1941-1944. године, окупатори и неодговорни Срби разграбили су или уништили оно што је прикупљено. На жалост и после рата било је уништавања архивске грађе.” (13) Зграда је национализована и у њу смештен Омладински дом Првог рејона Београда. До 1979. у згради се налазио Протокол Савезног секретаријата за иностране послове СФРЈ. Ту се налазио и Дипломатски клуб. (14)

У “Крсмановића кући” проглашено је уједињење 1. децембра 1918. Зато је имала исто значење за тадашњу Југославију као и Градска већница у Прагу за Чехословачку. Од 1934. у кући је био Дом Савеза Сокола Краљевине Југославије. Зграду је краљ Александар поклонио Соколима. Савез Сокола је у међуратном периоду прикупљао експонате везане за историју борби за ослобођење у којима су учествовали као добровољци чланови соколских друштава. Са заоштравањем Судетске кризе 1938. у српској јавности расла је решеност да се помогне Чехословачкој. Из дворишта Савезног Дома на Теразијама кренула је маса сокола и омладине у протесте пред Посланство Чехословачке. Заседање пленума Савезне управе у свечаној дворани Савеза Сокола 9 јуна 1940, отворено је заклетвом свих чланова управе, којом су се заветовали, да ће све дужности вршити најсавесније и неустрашиво, ма каква им опасност претила, и ма какве тешкоће наишле, за њих или за целину. Заклетва је положена у историјској дворани у којој је проглашено уједињење 1918. Савез Сокола је дворану уједињења у свом Савезном дому на Теразијама држао отворену за посетиоце на Дан Уједињења 1. децембра. Соколски музеј је отворен 1941. када се земља нашла пред опасностима Другог светског рата. У музеју су били заставе, слике, библиотека и архива. Соколски музеј постојао је до октобра 1944. када је група омладинаца спалила музејске експонате у дворишту зграде Крсмановића. Соколи су обновили свој рад 1992. и од тада настоје да обнове Соколски музеј.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

1. Бранко Богдановић, „Протокол је надживео Југославију”, „Магазин”, „Политика”, Београд, 2. децембра 2018, стр. 27, 29;
2. „Дом нациoналног јединства Седиште Југословенског соколског савеза”, „Соколски гласник“, Љубљана, 7 јуна 1935, бр. 24, стр. 1;
3. „Музеј народног јединства и Соколски музеј уредиће се у Крсмановићевој згради на Теразијама”, „Време”, Београд, 10. јануар 1941 г, стр.3; или „Соколски Гласник”, Београд, Год. XI, бр.50;
4. Др. М. Ковачић, „Соколски музеј”, „Соколска Просвета”, Нови Сад, Септембар 1932; „Музеј народног јединства и Соколски музеј уредиће се у Крсмановићевој згради на Теразијама”, „Време”, Београд, 10. јануар 1941, стр.3;
5. „Око соколово“, Вести, Београд 1938, бр. 8;
6. „Нисмо изневерили тад и никада нећемо изневерити“, „Соколски живот“, „Око соколово“, Београд 1938, бр. 9;
7. Милош Васић, „Размишљања”, „Око соколово”, 1938, бр. 9, стр. 209-211;
8. „Око соколово”, 1938, бр. 10;
9. „На седници пленума управе Савеза сокола К.Ј. донети важни закључци за соколски рад”, „Соколски гласник”, Београд,14 јуни 1940, бр. 24, стр. 3, 4;
10. „Дворана уједињења отворена публици првог децембра”, „Соколски гласник”, Београд, 29 новембар 1940, бр. 48, стр. 5;
11. „Велика посета Дворане Уједињења”, „Соколски гласник”, Београд, 6 децембар 1940, бр. 49, стр. 3;
12. Слободан Ђорђевић и Душан Цветковић, “Страдање и обнова соколског покрета”;
13. Јован Вања Петровић, „Значај чувања грађе за историју соколства”, „Саветовање улога обновљеног Соколства …“ , Соко Југославије, Јун 1996, Београд, стр.124-125;
14. Бранко Богдановић, „Протокол је надживео Југославију”, „Магазин”, „Политика”, Београд, 2. децембра 2018, стр. 29;