Жарко Јанковић: Уједињење и(ли) смрт

УЈЕДИЊЕЊЕ  И(ЛИ)  СМРТ

 

     Ужасне  и  тешке  последице  које  су  се  манифестовале  у  скоро  300000  мртвих, чији  ће  број  на  Виду  још  више  порасти, горак  и  опор  укус  због  повлачења  из  сопствене  земље  у  неизвесност, нелојални  и  подли  савезници  који  су  гледали  како  умиремо  на  албанској  обали  одбијајући  да  нас  евакуишу,  смрт, ужас, страдање, очај, болести, глад, узимали  су  свој  данак. Група  официра  припадника  Црне  руке  окупљена  око  пуковника  Драгутина  Димитријевића  Аписа  постала  је  додатно  кивна, отворено  љута, чак  и  бесна, притом  натопљена  ранијом  и  додатном  мржњом  према  регенту  Александру  Карађорђевићу, премијеру  Николи  Пашићу, министрима, политичарима. На  Крфу  се  међу  овим  официрима  све  више  чуло  да  треба: “ Побити  стоку  и  банду  која  је  крива  и  одговорна  за  ову  погибељ  и  страдање  војске  и  народа, а  нарочито  се  решити  принца  Једномудића  (регента  Александра)  и  оног  старог  лисца, лопова  и  покварењака  Пашића  који  је  склонио  свог  сина  лопова, а  туђе  синове  одвео  у  смрт.“ Како  је  ситуација  током  1916. године  донела  променљиву  срећу  за  силе  Антанте, тако  се  и  расположење  мењало.

На  Солунском  фронту  Српска  војска  се  брзо  опоравила, окрепила, обукла  и  поново  наоружала, а  почеле  су  и  на  Крфу  да  редовно  функционишу  државне  институције. После  Вердена  и  офанзиве  Брусилова  деловало  је  да  за  Антанту  долази  боље  време. Победа  Српске  војске  на  Кајмакчалану, отварање  ове  Капије  Слободе  уз  ослобођење  Битоља, којим  је  Српска  војска  крочила  барем  на  део  територије  Краљевине  Србије  значајно  је  подигао  морал  и  одлучност  војске. Ипак, до  одлучујућег  пробоја  фронта  није  дошло, после  успеха  на  Кајмакчалану  и  ослобађања  Битоља  фронт  се  поново  стабилизовао  и  војске  су  се  поново  добро  укопале  и  утврдиле  са  обе  стране. Рововски  рат  се  наставио. Са  друге  стране, на  Крфу  у  српским  редовима  отворена  су  три  политичка  фронта  у  којима  су  сви  били  против  свих, а  та  три  фронта  су  представљена  у  личностима  Аписа, Пашића  и  регента  Александра. Током  1916. године  за  савезнике, нарочито  Француску, Пашић  као  председник  Владе  постаје  важнија  личност  за  сарадњу  од  регента  Александра. Регент  Александар  то  увиђа  и  нимало  му  се  не  допада  улога  главнокомандујућег  војске, а  да  буде  скрајнут  из  политичког  живота  и  из  политичких  питања. Такође, питање  око  стварања  будуће  државе  почело  је  све  више  да  се  врти  око  самог  Пашића, а  не  регента  Александра, који  је  стрепио  да  ће  Пашић  зарад  подмиривања  својих  политичких  интереса  бити  спреман  да  прихвати  федерализам  за  границе  Велике  Србије  и  оквиру  нове  јужнословенске  државе, па  чак  и  да  пристане  на  републиканско  уређење  ако  му  то  буде  одговарало  не  водећи  рачуна  о  интересима  династије  Карађорђевић. Пашића  и  регента  Александра  је  спајала  једино  мржња  према  Апису  и  његовим  бунџијама  и  било  је  јасно  да  ће  њих  двојица  направити  привремено, тактичко  савезништво  док  се  Аписа  не  реше  по  сваку  цену. Наиме, сукоб  се  распламсао  зато  што  су  све  три  струје  оптуживале  једна  другу  за  катастрофу  из  1915. године. Регент  Александар  је  сменио  вовјводу  Радомира  Путника  и  његове  сараднике  са  места  начелника  Врховне  команде  под  изговором  његовог  лошег  здравственог  стања  и  послао  је  Путника  на  лечење  у  Француску. Тим  чином  јасно  је  ставио  до  знања  да  за  пораз  и  страдање  криви  војску. У  војсци  су  официри  црнорукци  и  други  незадовољници  уживали  одређену  заштиту  код  Путника, тако  да  су  његову  смену  доживели  као  још  један  прст  у  око  регента  и  његову  жељу  да  сваку  сопствену  одговорност  скрене  са  себе  и  свали  на  војску  и  да  то  искористи  како  би  се  са  њима  обрачунао. Пашић  је  притворно, што  би  данас  рекли  “испод  радара“, радио  на  томе  да  спере  сваку  одговорност  са  себе  и  да  је  превали  на  војску  и  њеног  врховног  команданта  регента  Александра, како  би  он  могао  мирно  да  се  врати  у  земљу  и  “чистог  образа“  настави  да  влада  у  Србији. У  једном  тренутку  и  Пашић  и  регент  Александар  су  склопили  тактичко  савезништво  како  би  се  решили  Аписа, којег  су  се  више  бојали  него  Немаца, Аустроугара  и  Бугара  заједно. Сам  Апис  смењен  је  са  места  главног  војног  обавештајца  и  пребачен  у  штаб  Треће  армије. И  онда  је  дошао  11. септембар  1916. године. Док  је  регент  Александар  обилазио  јединице  на  фронту  чуло  се  нешто  попут  пуцња. Међутим, нико  није  очекивао  да  се  из  тога  може  исконструисати  Солунски  процес. Чак  су  после  тог  догађаја  за  вечером  регент  Александар  и  ђенерал  Павле  Јуришић  Штурм  збијали  шале  на  рачун  шофера  који  се  на  тај  звук  препао  као  да  је  неко  пуцао  према  њима. Сплет  околности  почетком  1917. године  утицали  су  да  се  регент  Александар  накнадно  овога  сети  како  би  се  коначно  обрачунао  са  Аписом. И  наравно, пресудан  за  ту  одлуку  био  је  страни  фактор.

После  Фебруарске  револуције  у  Русији  и  свргавања  Цара  Николаја  Другог  Романова, руски  либерали  у  Привременој  влади  Керенског  довели  су  земљу  до  амбиса  и  коначне  пропасти  и  утрли  су  пут  доласку  бољшевика  на  власт  и  крвавом  грађанском  рату, изласку  Русије  из  Великог  рата  и  стварању  комунистичке  монструм-државе. Србија  је  тим  чином  изгубила  јединог  истинског  пријатеља  и  савезника, тако  да  је  њен  положај  додантно  погоршан  на  међународном  плану. Нови  аустроугарски  владар  Карло  Први  покренуо  је  тајне  преговоре  за  излазак  Аустроуграске  из  рата  са  чланицама  Антанте. Циљ  му  је  био  да  склопи  сепаратни  мир  и  да  напусти  савезништво  са  Немачком. После  формирања  Привремене  владе  у  Русији, све  већих  тежњи  да  се  склопи  мир  и  Беч  је  помислио  како  је  ово  прави  моменат  да  се  извуку  из  рата  уз  што  мање  последице. На  просторима  црно-жуте  монархије  назадовољство  је  све  више  тињало. Економски  крах, велика  криза, несташице, национални  покрети  бројних  народа  који  су  тежили  независности  и  одбијали  да  учествују  у, за  њих, бесмисленом  рату, политичка  криза, утицали  су  на  новог  Цара  да  се  сам  још  више  приклони  партији  мира. Изаћи  из  тевтонског,  челичног  загрљаја  Берлина  за  Хабсбурговце  је  сада  постало  питање  голог  опстанка. Догађаји  у  Русији  ишли  су  им  на  руку, тако  да  је  за  Аустроугарску  једино  преостало  да  са  Француском  и  Великом  Британијом  реши  питање  Србије. У  почетку  је  Аустро-Угарска  одбијала  било  какву  помисао  о  постојању  Србије као  независне  државе. Касније  су  се  са  тим  сложили, прихватили  су  да  Србији  преко  северне  Албаније  дају  и  излаз  на  море, али  да  династија  Карађорђевића  буде  склоњена  са  власти  и  да  се  Србија  обрачуна  са  свим  виновницима  Сарајевског  атентата, пре  свих  мислили  су  на  Аписа  и  Црну  руку. Поново  смо  преко  тајних  канала  сазнали  за  још  једну  подлу  игру  невољних  савезника. Ако  дође  до  сепаратног  мира  са  Бечом, како  се  онда  вратити  у  земљу, чиме  оправдати  сва  ова  страдања, муке, жртве? Како  ће  на  то  реаговати  народ  када  се  врате  у  земљу? Ови  догађаји  утврдили  су  и  Пашића  и  регента  Александра  у  намери  да  се  са  Аписом  морају  што  пре  обрачунати  и  тако  уверити  савезнике  у  своју  оданост, истрајност  и  решеност. Ако  на  крају  ипак  буде  сепаратног  мира, са  Аписом  ће  морати  у  Солуну  да  заврше, иначе  ће  их  он  побити  по  повратку  у  Србију, дићи  револуцију, прогласити  војну  диктатуру  и  дати  повод  Бечу  да  нас  згазе  и  униште, јер  после  сепаратног  мира  нико  за  нас  више  не  би  мрднуо  ни  малим  прстом. А  у  случају  сепаратног  мира  неко  мора  бити  жртвени  јарац. Апис, надимак  по  староегипатском  бику, био  је  идеалан  за  ту  прилику, јер  бик  је  симболично  жртвена  животиња.

И  тако  је  подигнута  оптужница  и  покренут  је  Солунски  процес  где  је  пресуда  већ  унапред  написана. Апис  је  ухапшен  28.12.1916. године  са  још  групом  официра  црнорукаца. Према  списку  чланова  Врховне  централне  управе  Црне  руке  који  је  пронађен  код  Аписа  ухапшени  су  још  ђенерал  Дамјан  Поповић, пуковници  Милан  Миловановић, Чедомир  Поповић, Велимир  Вемић, Владимир  Туцовић  и  Радоје  Лазић, потпуковник  Витомир  Цветковић (убрзо  умро), мајор  Љубомир  Вуловић  и  вицеконзул  Србије  у  Атини  Богдан  Раденковић. Да  са  оним  фамозним  пуцњем  из  лова  ни  Апис  ни  други  немају  везе  било  је  јасно  одавно. Апис  је  у  време  тог  пуцња  био  у  седишту  штаба  Треће  армије  обављајући  своје  редовне  дужности. Истрага  је  обухватила  укупно  124  официра  и  подофицира  и  многи  од  њих  су  били  директно  уцењивани  да  се  појаве  као  сведоци. Међу  онима  који  су  одбили  да  се  појаве  на  суђењу  као  сведоци  налазе  се  многе  личности  које  ће  тек  у  наредном  периоду  и  рату  постати  познати  попут  Милана  Недића, његовог  брата  Милутина  Недића, Душана  Симовића, Драгољуба  Драже  Михаиловића и  Мустафе  Голубића. Само  суђење  је  одржано  од  28. маја  до  5. јуна  1917. године  у  команди  Треће  армије  у  Соплуну. На  крају  су  на  казну  смрти  стрељањем  осуђени  пуковник  Драгутин  Димитријевић  Апис, Раде  Малобабић  и  мајор  Љуба  Вуловић. Поред  њих  на  смртну  казну  која  је  после  преиначена  у  временске  казне  од  10  до  20  година  затвора, а  касније  ће  бити  и  помиловани  пуковници  Радоје  Лазић, Милан  Миловановић, Чедомир  Поповић, потпуковник  Владимир  Туцовић, потпуковник  Велимир  Вемић (учествовао  у  Мајском  преврату), вицеконзул  и  потпуковник  Богдан  Раденковић. Временске  казне  добили  су  и  поручник  Дамјан  Поповић  и  потпоручник  Мухамед  Мехмедбашић  (учествовао  у  Сарајевском  атентату). Апис  је  до  последњег  тренутка  веровао  да ће  бити  помилован. Писао  је  и  свом  познанику  бившем  црнорукцу, а  сада  предводнику  Беле  руке  пуковнику  Петру  Живковићу. На  крају  је  писао  и  покајничко  писмо  регенту  Александру, али  ништа  није  помогло. Његова  судбина  била  је  запечаћена. Апис  је  чак  толико  био  ван  процеса  да  није  ни  знао  да  је  Петар  Живковић  плео  мрежу  око  њега, па  му  је  чак  писао  да  ургира  код  регента  у  име  старог  пријатељства. Апис  је  у  зору  26. јуна  1917. године  стрељан  док  је  клицао  слободи, Великој  Србији  и  Југославији.

И  тако  је  по  наређењу  будућег  Краља  Ујединитеља  стрељан  онај  без  чијег  преврата  не  би  никад  видео  престо  и  творац  идеологије  троименог  народа  и  интегралног  југословенства  и  симболично  је  нередио  плотун  у  једну  од  најконтроверзнијих  личности  српске  историје  која  је  на  погубљењу  прво  клицао  Великој  Србији, па  онда  Југославији. Тек  касније  када  су  објављени  мемоари  Принца  Сикста  Бурбонског  о  понуди  Аустрије  за  сепаратни  мир  и  тајна  дипломатија  у  периоду  од  5.12.1916. – 12.10.1917. године. Из  тога  се  види  зашто  је  у  Солунском  процесу  Апис  био  оптужен  и  за  Сарајевски  атентат, што  је  био  услов  Аустро-Угарске  током  преговора  о  сепаратном  миру.  Захваљујући  овоме, многи  ревизионисти  и  фалсификатори  историје  и  данас  тврде  да  је  то  “доказ“  српске  кривице  за  избијање  Великог  рата.  Срећом, до  сепаратног  мира  између  Антанте  и  Аустро-Угарске  није  дошло. Берлин  је  сазнао  за  ово  нелојално  држање  свог  савезника  и  стиснуо  је  Беч  у  тевтонски, челични  загрљај, само  онако  како  то  пруска  војна  аристократија  зна. У  Бечу  је  превагнула  партија  рата  која  ће  до  краја  довести  до  распада, пораза  и  нестанка  К  унд  К  монархије. У  новембру  1918. године  победничка  Србија  имала  је  историјску  прилику  да  максимално  повољно  реши  српско  национално  питање. И  нож  и  погача  тада  су  нам  били  у  рукама. Одлуке  Народних  већа  из  Сплита, Бања  Луке, Дубровника, 42  од  52  општине  у  Босни  и  Херцеговини, Новосадска  и  Подгоричка  Скупштина  ишле  су  у  прилог  свесрпском  уједињењу. Наша  елита  за  то  време  саставља  ништавну  Женевску  декларацију  са  представницима  лажне  државе  Словенаца, Хрвата  и  Срба  и  то  на  српску  штету. Нико  не  признаје  тај  аустроугарски  отпадак  који  никад  као  држава  није  заживео, већ  их  третирају  као  поражену  страну, сви  крећу  прво  у  уједињење  са  Србијом, а  регент  Александар  и  несрећна  Влада  са  Југословенским  одбором  признају  легитимитет  и  равноправност  загребачке  творевине  у  којој  влада  хаос, пљачка, анархија  и  дезертерство  “зеленог  кадра“  и  италијанске  трупе  које  крећу  да  заузму  линију  поделе  из  Лондонског  уговора  1915. године. Хрвати  и  Словенци  су  свесни  да  их  неће  ни  бити  ако  их  Српска  војска  не  узме  под  заштиту  и  не  заведе  ред. И  онда  долазе  у  Београд  где  се  проглашава  1. децембра  Краљевство  СХС  и  ударамо  коначни  ексер  у  сандук  на  којем  пише  Србија. Нигде  никада  ниједна  земља  победница  није  саму  себе  укинула  и  уместо  да  прошири  и  обједини  своје  територије  и  свој  народ, а  окупира  непријатеље  из  Загреба  и  Љубљане  и  дебело  им  наплати  ратну  штету, ми  их  преведемо  на  победничку  страну  и  из  изгубљене  ситуације  они  дођу  у  повлашћени  положај  и  колико  догодине, чим  је  опасност  минула, крену  да  раде  на  рушењу  заједничке  државе. Малобројним  народима  попут  нашег  у  историји  се  ретко  пружа  ситуација  из  новембра  1918. године  и  зато  се  та  прилика  мора  зграбити  и  рукама  и  ногама, а  не  живети  од  неких  романтичних, песничких  или  идеолошких  утопија. Требало  је  обележити  докле  је  Србија, а  Љубљани  и  Загребу  увести  праву  окупациону  управу, што  им   као  пораженима  и  следује  по  међународном  закону. Ионако  нас  данас  називају  окупаторима.  Колико  нас  је  коштала  идеолошка  и  државна  југословенска  утопија, о  томе  сам  већ  писао.  Мегаломанија  је  била  Југославија, а  не  Велика, у  ствари  природна, Србија. Овако  испаде  по  оној  народној, велика  мачку  говеђа  глава. Богу  хвала, ми  у  Новом  Саду  смо  бар  имали  Јашу  Томића  који  је  знао  да  је  српска  кошуља  ближа  од  југословенског  огртача, за  разлику  од  Васе  Стајића  који  је  ишао  преко  Загреба  и  1. децембра  позирао  на  слици, а  никога  није  представљао. Да  Јашина  опција  није  превладала, него  да  се  Васа  Стајић  послушао, данас  би  и  Војводина  тешко  била  српска  и  у  Србији. Само  за  разлику  од  позападњачене, скоројевићке, паланачке  елите  у  Београду  са  комплексом  националне  и  цивилизацијске  културне  инфериорности  пред  Западом, Пречани  су  били  утемељени  у  Православљу, имали  српски  културни  образац  којег  су  се  држали  и  српско  грађанско  друштво  са  развијеним  културним  институцијама. Е  зато  је  Јаша  Томић  успео, а  регент  Александар  направио  фаталну  грешку. А  могло  је  боље. Морало  је  боље.

 

Жарко  Јанковић, Нови  Сад