БУЈИЋ ГОРАН: ИГРЕ СОЦИЈАЛНЕ МАФИЈЕ НА ШТЕТУ ДЕЦЕ И ОЧЕВА

Не тако давно имали сте прилику гледати емисију ЖИВОТ ПРИЧА (среда 21. новембар), у епизоди „У интересу детета“ .То је прича о бројним неправилностима, кршењу закона, непоштовању процедура и занемаривању интереса детета од стране институција, о чему, кроз документоване доказе, говори отац, сакривеног идентитета. Та прича описује институционално и системско насиље, насиље које поједине жене врше над очевима и сопственом децом. То је судбина преко 100.000 очева и сваког четвртог детета у Србији, злостављаног од стране жена, мајки, од стране радника центара за социјални рад, суда и тужилаштва.

Овакав систем рада у поступцима Органа старатељства и институција система у породичним односима дизајниран и осмишљен је у складу са објављеним радовима једног феминистичког идеолога који је вођа банде педофила осуђен за силовање деце, али је то забрањена тема у Србији!

Статистички подаци и резултати бројних истраживања показују да су у 80% случајева деца злостављана од стране својих биолошких родитеља. Жене чешће злостављају децу од мушкараца (60% жена насупрот 40% мушкараца).

Центри за социјални рад, судови, тужилаштва и полиција су институције које су потпуно инфилтриране идеологијом радикалног феминизма. Мушкарац тамо нема никаква права. Мушкарце и очеве у поступку развода, као и у осталим поступцима пред горе наведеним институцијама третирају онако како се пре 90 година третирали Црнце у јужњачким државама САД у доба сегрегације. Као што су „ЦРНЦИ” имали декларативно људска права, тако слична права имају очеви .

Ако мислите да није тако, требали би чути шта о свом третману имају рећи на стотине хиљада очева, који су у поступцима пред центрима за социјални рад, полицијом, тужилаштвом били вређани, понижавани, лажно пријављивани за насиље над женом и сексуално насиље над властитом децом. Све се то системски и институционално заташкава. Чак и кад неки такав случај избије у јавност, сви мисле да је то неки изоловани случај, нека грешка или неспоразум, или се ради о каквом оцу насилнику који ето лаже за јавност. Прича оца у емисији ЖИВОТ ПРИЧА , коју сте могли гледати у среду 21.новембра 2018.године у епизоди „У интересу детета“ , прича је многобројних очева у Србији.

Уставом и Породичним законом декларисана равноправност родитеља у вршењу родитељског права над заједничком децом само је празна правна норма, која се ни приближно не спроводи у пракси.

Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељског права после развода брачних и ванбрачних заједница, у око 96% случајева, самосталним старатељством над децом дарују мајке. Центри за социјални рад у 99% случајева, мишљења су да стартељство над  дететом треба припасти мајци. Очеви углавном добијају неко време изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице. Мање од 1 % деце буде дођељено очевима.

Како онда ипак 4% деце буде дођељено очевима? У тих 4 % слушајева у којима је отац старалац детета, у којима је дете додељено на бригу и старање оцу, следећи су. Имамо да је мајка умрла услед болести или несреће.У једном занемаривом броју мајке услед врло тешког менталног обољења буду смештене у институције социјалне или здравствене заштите- институционализиране, а деца буду поверена очевима. Онда ту долазе и мајке које једноставно напусте супруга и децу и оду, углавном са новим партнером. И поред врло упорном ангажману радница центара за социјални рад да мајка ипак затражи старатељство да би њој могле написати препоруку, мишљење за потребе суда, мајка то одбија. Чак се и таква мајка по правилу сматра бољом од оца с којим су деца остала!

Ту се затим ради о деци старости од 12 до 15 година или старија, а која јасно изразе жељу да остану са оцем (због насиља и опхођења мајке према детету), па суд једноставно не може занемарити жељу и потребе детета. Иако се чак и у таквим случајевима центар неретко не обазире на жеље и потребе деце, као ни најбољи интерес деце него су увек мишљења да дете треба поверити мајци.

Понекад деца која су у млађој доби додељена мајци самостално оду живети код оца кад наврше 15 или 16 година, а отац је још годинама присиљен плаћати алиментаију мајци иако дете живи с њим, због спорости и незаинтересованости система да реагује у скалду са законом. Да, добро сте прочитали. Дакле, отац издржава дете које живи са њим, и плаћа мајци алиментацију! Шта онда отац плаћа мајци?

И онда на крају додамо онај број очева који у поступку развода брака и поверавања деце на бригу и старање нису посустали пред терором Органа старатељства (центра), суда, тужилаштва и полиције. И тако добијемо 4% очева којима су деца поверена на бригу и старање.

Центри за социјални рад никада нису мишљења да деца требају бити поверена оцу на бригу и старање. Осим ако је мајка мртва, или категорички одбије имати било шта с дететом. Чак и кад је упорно раднице центра за социјални рад наговарају. Чак и мајке које су алкохоличарке и наркоманке, тежи психички случајеви и оне које се врате из затвора – све су компетентније од очева у мишљењима центра за потребе суда.

Кад мајка напусти дете јер је отишла с љубавником, или је зависник или психички нестабилна, раднице центра у поступцима пред Органим старатељства настоје је убедити да тражи старатељство, иако имају опцију да суду препоруче да деца живе с оцем који је много компетентнији родитељ и жели бринути о деци! Пуно је таквих примера у Србији. Судови и поред тих чињеница и доказа старатељством над дететом дарују такву мајку.

Све жене су по дифолту добре мајке, и мора се доказивати да су лоше, а то нико никада не успе да докаже, јер је то немогуће доказати оваквом систему. Мушкарци су сви лоши по дифолту, и морају доказивати да су добри. То се односи и на баке и деке. Баке и деке по мајци су сви добри, а баке и деке по очевима ништа не ваљају и морају доказати да су добри, а то нико никада не успе да докаже, јер је то немогуће доказати оваквом систему.

Отац који се одлучи борити се за дете и упусти у битку са системом око старатељства одмах ће осетити непријатељство радника центра за социјални рад, судија, тужиоца, полицајаца. Оно што ће доживети јесте дискриминација и разни облици насиља. По правилу век, али увек ће му рећи „Шта ви хоћете? Па јасно је да дете иде мајци! Мајка зна шта је најбоље за њено дете! Мајка ће увек боље бринути о свом детету! Није дете јабука да се дели на пола“. Интересантно је како се поред заговарања „равноправности „ овакве реченице изговарају, и то претећим тоном према очевима, и тиме се врши насиље над њима .

Такође постоје и мајке које имају проблема са центрима за социјални рад. То су мајке које одбијају сарађивати са радницама центра око препорука и савета за лажно пријављивање оца за разна кривична дела која није починио, или савета око ускраћивања личних односа детету са оцем. Такве мајке одбијају препоруке и савете радница центара за социјални рад јер желе да са оцем детета остваре другачији , договорени модел око бриге за дете (подијељено старатељство), добру и здраву комуникацију са оцем детета. Понекад се такве мајке чак и шиканирају, вређају, омаложавају и понижавају, прете им јер “не слушају и не понашају се како им је зацртано од стране тих стручњака“. Јер, оне требају тражити да деца живе с њима, а отац само да са децом има повремене личне односе, или чак буду ускраћивана од стране мајке. Али ипак , велика већина проблема које мајке имају са центрима за социјални рад заправо су у домену класичног бирократског нерада.

По правилу суда и центара за социјални рад, тужилаштва и полиције- дете се увек додељује не компететном родитељу, родитељу насилнику, отуђивачу,злонамерном родитељу.

Шта систем добија тиме? Тиме се други родитељ увлачи у разне вишегодишње судске поступке на заштити детета, права и најбољег интереса детета. Тако држава, у сарадњи са адвокатима, радницима центара за социјални рад, судијама, тужиоцима и полицијим зарађује више десетина милиона еура на годишњем нивоу- и то на муци деце и очева. То је институционално и системско насиље над децом и очевима.