Саша Недељковић: РЕАГОВАЊЕ ШТАМПЕ НА НАПАД СЕОСКЕ ЗАШТИТЕ НА ЧЕДУ МИЛИЋА У ИМОТСКОМ 1940.

После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколском организацијом. Уследио је низ напада на соколе и соколске домове. Дошло је до напада на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Имотског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чеда Милић је уз пратњу сокола из Имотског, кренуо натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе. Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чеда Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера. Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали. Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског. Поводом напада Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи ни да их разбије ни бедна гарда Сељачке заштите. (1)
На вест која је објављена у „Политици” о нападу на Чеду Милића осврнули су се загребачки листови. У свом реаговању на тај осврт редакција „Соколског Гласника” сматрала је за најзначајнији чланак „Хрватске страже” под називом „Доста је провокација!” па је одговорила на насловној страни свог листа. Истакла је да се лажно подвлачи, да је Чеда Милић дошао у Имотски као „један од првака ЈНС” иако је читав Имотски знао да је тог дана била скупштина соколског друштва на који је Чеда Милић дошао као старешина жупе. У чланку се одобравао напад тврдњом да су „сељаци с правом схватили долазак Чеде Милића у Имотски, као провокацију” и да „је то заиста била провокација!” У листу „Соколски Гласник” се истицало : „Тако дакле, – Чеда Милић, чији је рад год. 1914. за Франца Јозефа и за генерала Поћорека значио провокацију; који је због тога рада био осуђен на смрт и неколико година провео у тамницама, а чије име спада међу најсветлија што их наша данашњица има, – ТАЈ ИСТИ ЧЕДА МИЛИЋ ЗНАЧИ ЗА ИЗВЕСНЕ КРУГОВЕ ПРОВОКАЦИЈУ И У ГОДИНИ 1940! … Закључак је јасан : Пошто је Чеда Милић остао исти као и г. 1914, значи да је и дух, који у њему види провокацију, исти као и г. 1914, – а то је дух Франца Јозефа и Поћорека!” Чеда Милић није хтео да јави о нападу па је то учинио тек онда када је „Хрватски Гласник” донео први вест окривљујући Милића и соколе да су они изазвали инциденте. Редакција „Соколског Гласника” је коментарисала : „Кад дакле „Хрватска стража” говори о „искоришћавању инцидената, да се шкоди споразуму”, онда треба утврдити , да је брат Милић и сам нападај на свој живот био спреман да прећути, из љубави према миру, док су напротив њихови људи, гњевни што нису добро гађали, покушали да властити зликовачки нападај искористе, да хушкају на нова убиства и да нападну једног од најзаслужнијих родољуба у нашој земљи. Ми, ни након толиких тешких искустава, још увек не можемо да верујемо да се свиме тиме слажу одговорни фактори у Бановини Хрватској. Али безброј случајева које смо навели, показује непобитно, да се све то ради из кругова „ХРВАТСКЕ ЗАШТИТЕ”, коју франковачки елементи, без обзира на то, што хоће или неће Др. Мачек, употребљавају, као ОРГАНИЗОВАНУ БАНДУ ЗА ТЕРОРИСАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ И ЛИЧНИХ ПРОТИВНИКА. Сама сплитска „КАТОЛИЧКА РИЈЕЧ” је у прошлом броју навела случај, да је један члан те банде револвером претио жупнику, зато што му је тражио неку таксу. И зато, – кад већ одговорни фактори у Бановини Хрватској немају довољно грађанске храбрости, да ликвидирају преторијанце, који их на сваком кораку компромитују, – МОРА СА СТРАНЕ ЧИТАВЕ НАШЕ ЈАВНОСТИ ДА ПОТЕКНЕ НАЈОДЛУЧНИЈИ ЗАХТЕВ, ДА СЕ ЗУЛУМ РАЗБИЈАЧКИХ ЕЛЕМЕНАТА У „ХРВАТСКОЈ ЗАШТИТИ” ДОКРАЈЧИ. Бановина Хрватска има своју засебну жандармерију, а Југославија своју народну војску, па никаква Заштита није потребна, … А дотле да се знаде, да и наше стрпљење има свој крај. … Све до недавна смо веровали да се ради о психози, коју треба пустити да се издува, па смо били умерени и суздржљиви. Али је сада већ јасно, да се ради о дрзовитости типова, који хоће да обраћунају са родољубивим Србима и Хрватима, зато што су они били толико великодушни, да нису г. 1918 с њима обрачунали.” (2) У истом броју „Соколског Гласника” у чланку „Ко су изазивачи” истицало се : „Најбољи доказ о дивљачким намерама нападаја на брата Чеду Милића у Имотском, даје сам сплитски „Хрватски Гласник”, који важи као званични орган ХСС за Далмацију. Тај лист отворено одобрава нападај и прети даљим нападајима. Ма да ни једног конкретног податка на може да наведе, о неком протухрватском раду брата Милића, он га у читавом чланку назива „хрватождером”, „великосрпским агитатором”, човеком који води „дешператерске акције” и „хушкачке говоре”. У чланку у „Соколском Гласнику” истицало се да је опште познато да Чеда Милић није никада припадао било којој политичкој партији, и да је радио у соколству и на просвећивању народа. За „Соколски Гласник” је било важно да је „Хрватски Гласник” отворено писао да се „није могло очекивати, да ће Хрвати Имотскога, а нарочито омладина, лака срца прећи преко оваквог изазова” и да је „долазак Милића у хрватску кавану изазвао револт међу хрватским гостима у кавани, па је одмах настала тучњава и услиједило шамарање, које је свршило ногометом” даље „посјетиоци каване показали Чеди Милићу, да у Имотскоме нема шта да тражи”. У чланку се истицало да је „Хрватски Гласник” зулукаферски ликовао, што су „соколаши излетили из каване, брже него што су ушли”. Такође се у чланку подвлачило да је по „Хрватском Гласнику” кућа соколског старешине, Радовиновића „била опсједнута од револтираних грађана”, и да је „почело бомбардирање каменицама на заклониште соколашких викача”. У „Хрватском Гласнику” претило се Чеди Милићу да буде срећан „што није другачије прошао”, па „нек му то буде опомена за будућност!”. На крају чланка коментар је био : „И онда ће нам још доћи „Хрватски Дневник” да дели лекције о „одмјереном” и „неодмереном” писању! – Као да има још једног краја у свету, у ком се овако отворено позива на злостављање и убијства, као што то чине листови, који се приказују као органи ХСС?” (3) На седници Извршног одбора Савеза Сокола одржаној 26 фебруара 1940. између осталог истакнуто је : „Свестан великог замашаја овог злочиначког акта безакоња у Имотском, који је само најгрубљи у низу безакоња, која су извршена и врше се на соколским организацијама и појединцима у Бановини Хрватској, под цену гажења свих грађанских права и најосновнијих правних принципа владајућег поретка, “… (4)

Своју верзију догађаја донело је „Око соколово“. И ако је био гласник Соколске жупе Београд писао је о нападу који је погодио све соколе. Напад је био извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског. Припадници Хрватске сељачке заштите њих стотињак напало је групу сокола на путу између Имотског и Главине бацањем камења према групи, звиждањем и друго. Нова група напала их је при уласку у Имотски а затим у кафани у коју су се склонили. Разбили су стакло, демолирали просторију и инвентар при чему су се и сами озледили. Нико од сокола није повређен. Овим поводом поново се огласила Политика доносећи саопштење са седнице извршног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије којим се најоштрије осуђује злочиначки напад на старешину жупе Мостар. Послат је телеграм бану Хрватске бановине др Ивану Шубашићу у коме се тражи истрага и хитно кажњавање криваца. Београдско и земунско соколство је 17.3.1940. донело резолуцију : „ …..Власти у бановини Хрватској не показују озбиљну намеру да спрече терор, те се ствара веровање да оне фаворизирају све ове злочине, што проузрокује крајњу безобзирност и бруталност неодговорних елемената. Последица тога су све чешћи и тежи напади,…. Београдски и земунски соколи сматрају да је време да испуне дани завет,…… и да устану у одбрану соколске југословенске мисли, и то идејно и начелно док их противници нападају идејно и начелно а силом ако не престану са насиљем. Престоничко соколство…… тражи да се најенергичније истраје у наметнутој борби. Прогоне и нападе на браћу и сестре из Бановине Хрватске осећају као нападе и прогоне на цело соколство и солидаришу се са њиховим жилавим отпором и борбом.” (5)
О нападу на Чеду Милића писала је и „Народна Одбрана”. На почетку чланка истакла је заслуге Чеде Милића : „ … ових дана, предмет напада једне организоване банде која се крије под лажном фирмом „заштите”, па смо присиљени да се тим случајем опширније позабавимо. Већ више од тридесет година делује г. Чеда Милић на терену … Херцеговине. Почео је тај рад као скроман соколски радник, идући од села до села, под најтежим околностима, остављајући иза себе на хиљаде пропешачених километара по херцеговачким беспућима, из дана у дан, из године у годину, тридесет година редом. Свуда радо виђен, једва дочекан, вољен. Овде је донео реч охрабрења и организациону мисао, онде са сељацима засадио коју воћку за коју је претходно земља на леђима пренесена у вртачу; организовао побратимску и соколску чету, дао подстрек, извршио преглед рада, дао упуства, покарао или похвалио. Дохватио будак и ашов, па риљао и крчио да покаже како ваља. Са сељачком торбицом на рамену и дреноваком у руци на такве своје путове није се кретао да тражи народно поверење и есконтује свој стварни велики и заслужни рад, него да поново, и ко зна по који пут, у једном истом месту види исте људе, разговори се с њима, договори о раду. То је морало да уроди плодом и његово име постало је симболом борбе за културни, социјални и економски препород Херцеговине, борбе која се води само вољом и снагом самога народа и наслања се само на народ. …. Нарочото српска херцеговачка села била су тако притиснута, да је у њима био угушен сваки покрет. …. У то, притиснуто, потиснуто и забачено, без школа и само себи остављено село, први је ушао г. Чеда Милић и почео да ради, с препрекама које су биле једва вероватне. Тако су никле још пре рата добро познате сеоске соколске чете које су, од свега најмање, вршиле гимнастичке вежбе. Њихов рад састојао се, у првом реду, у неговању традиције, добрих обичаја, морала и правичности, а затим у социјалном, хигијенском и уопште културном деловању. Као круна тога пословања дошао је тренутак када су се те чете, нарочито после рата, бациле на рад за економски препород села, и у томе раду имале неоспорних успеха. Ради тих својих успеха у раду за препород херцеговачког села, г. Чеда Милић био је од окупаторских судова осуђен на смрт. Ухапшен пре свих народних првака из Херцеговине, само на неколико часова после извршеног атентата у Сарајеву 1914, он је из тамнице изашао тек кад су бели орлови стигли у поробљену земљу. Чим је напустио тамницу , … он се вратио своме старом раду, истим начинима и пошао старим, утртим путовима. С торбицом на рамену и дреноваком у руци почео је свој стални, кружни пут по херцеговачким селима. С времена на време обилазио је и друге крајеве који су потпадали под Соколску жупу Мостар. … Г. Чеда Милић никада није био човек од парада и јавних манифестација; скроман и честит какав је био, он се испред таквих излива осећања увек уклањао, не желећи да бере лаворике. … Па ипак покушали су да га каменују, приликом једног његовог путовања, у својству старешине Мостарске соколске жупе, и то на два места. У Имотском, усред вароши, и путем у село Главину. А у самом Имотском један општински пандур пуцао је за њим четири пута из револвера, свакако не да увелича „параду” него да му узме голи живот, оно што ни некадашњим аустријским полицијским режимима није успело. Догађај колико је познат у јавности сведочи да је напад на овога угледног националног радника био организован. Носиоци догађаја су из редова сељачке и грађанске „заштите”, која и у данима народног споразума и у временима каква су настала после споразума функционише као самосталан полицајни орган, упоредо са државном влашћу али мимо ње, у свим срезовима који су припали бановини Хрватској, као и у неким срезовима који не припадају тој бановини. Серија напада уперених противу безбедности извесних лица, који су напади извршени у разним крајевима а за непуних пет месеци, сведочи да се цела ова акција води по извесном плану, а у тај план, … ушли су и први наши људи, национални радници, кова једног Чеде Милића, иако он не представља никаквог партијског и политичког непријатеља или противника сељачке заштите, пошто се уопште не бави партијском политиком. …. Случај г. Чеде Милића, народног првака из Херцеговине, врло је карактеристичан за време у коме живимо. Он недвоумно сведочи да положај Срба у крајевима који су потпали под банску власт није онако ружичаст, како желе да га прикажу они, чија је тежња да што више Срба потпадне под ту власт. Јер, кад једна заштитничка руља може да нападне Чеду Милића, једног народног првака, шта ће се догодити онима који нису толико познати и немају тај глас и тај углед ?” (6)
Старешина Соколске жупе Мостар, Чеда Милић, држао је предавање 8 марта 1940. на Коларчевом Универзитету. Чеда Милић је говорио о соколском раду на селу. Интерес за предавање био је велики, па није било места за све. Народни универзитет замолио је Милића да понови предавање. Милић је поновио предавање 12 марта 1940. Говорио је прво о начелима и методама рада на селу, у вези са просветом, са хигијенским и социјалним подизањем села. Затим је говорио о неговању националних традиција, националне културе и етичких врлина народа. Известио је о практичном раду сеоских соколских чета на терену. Изнео је своја искуства као једног од пионира рада на селу. Истакао је резултате настојања соколских чета, поготову у оквиру Соколске Петрове петолетке. (7)
Сарадник листа „Народна Одбрана” писао је о предавању Чеде Милића „Културни рад на селу” на Коларцу. Милић је истакао да је сељак основа националног развитка. Сматрао је да селу није потребан утицај страних идеологија. Оне су могле да разоре оно што су генерације бораца за слободу и мученика деценијама сакупљале. Основ села био је сеоски дом, који је стварно значио више него породица. То су знали наши културни радници у крајевима под окупацијом и зато су организовали стварање соколских и побратимских чета, српских читаоница ….. Упоредо са просветно-културним подизањем села ишло је и његово економско подизање. Соколске и побратимске чете најмање су се бавиле телесним васпитањем. Подизање чесама, путева, шума, воћњака и унапређивање свих врста привреде било је прече но ишта друго. Најважнија је била организација народног отпора у припреми за борбу за ослобођење и уједињење. После ослобођења у Првом светском рату село је остављено у стању које су створили векови ропства. Милић је описао случајеве скорбута, затим воде за пиће прљаве као бара, … . Истакао је да је партизанство свих партија спречавало сваки културни рад на селу и сваку иницијативу. Било је случајева да су соколи били тучени од партизанских руља. Сеоске чете у Херцеговини могле су се оснивати тек од 1925, од дана 50-годишњице херцеговачког устанка. Од тада је почео рад на побољшању народног живота. Пијук, ашов и мотика били су оруђе у рукама марљивих бораца. На пустим херцеговачким врлетима никле су нове шуме, на стерилним земљиштима јавили су се воћњаци, чесме и бунари замењивали су локве, … . Од 1936. до 1940. у току Петрове петољетке жупа Мостар саградила је 18 домова, 31 вежбалиште, подигла 3 споменика, 62 чесме, направила 13 мостова, једну цесту, 39 путева са приближно 385 километром, 5 станова, основала 8 задруга, узгојила 16 гајева, 1268 воћњака, 1927 вртова, поставила 2.886 кошница, посадила 24.431 саднице, 63.356 воћњака, организовала 152 сеоске апотеке. Упркос тим успесима на соколе су се обориле разне слоге и заштите. На крају предавања Милић се осврнуо на однос града и села. За њега је село основ нације. Чеда Милић је завршио своје предавање изражавајући веру у победу народног духа, јер је тај дух несаломив. Завршио је речима „Секира може сасећи храст, али корен остаје”. Сарадник листа „Народна Одбрана” у свом чланку „Чеда Милић о раду на селу” истакао је да је предавање те врсте веома ретко у престоници. И нагласио : „Све у свему, то представља један темељит, систематски рад који иде од најситнијих и најосновнијих потреба да би се завршавао на општем народном напретку. Било би одлично кад би се што чешће организовала оваква предавања у нашој престоници а и у осталим нашим центрима, како би се свет упознао са основним потребама нашег села и са системима решавања његових невоља, али системима који се темеље на самом искуству, као што је случај са системом који је организовао г. Чеда Милић у својој и нашој Херцеговини.” (8)
После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколском организацијом. Уследили су напади на соколска друштва и њихове домове. Био је нападнут Чеда Милић, старешина Жупе Мостар, 11.2.1940. у Имотском. Српска и хрватска штампа писале су о нападу. Већина хрватске штампе покушавала да умањи значај напада. Штампа ХСС подржавала је напад на Чеду Милића. Истицала је да Хрвати Имотског, омладина и револтирани грађани нису могли да трпе посету Чеде Милића Имотском. Поједини хрватски листови оптужили су соколе да су они изазвали инциденте. „Соколски гласник“ указивао је на зулукаферско ликовање „Хрватског Гласника”. Соколска штампа настојала је да преко јавности у Југословији изврши притисак на банске власти. Њихов покушај да подстакну јавност да изврши притисак на власти бановине Хрватске показао се као илузија. Српски и соколски листови констатовали су да су франковачки елементи користили Заштиту за нападе на противнике. Соколи Београда и Земуна солидарисали су се са соколским друштвима у Бановини Хрватској. Часопис „Народна Одбрана” нагласио је опасност за Србе од таквих организованих напада Заштите. Упркос нападу Чеда Милић одржао је предавање 8 и 12 марта 1940. на Коларцу у Београду. Напади Заштите на соколе у Бановини Хрватској и зулукаферско ликовање дела хрватске штампе били су увод у страдање Срба и припадника соколског покрета у усташким логорима у НДХ.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :

1. М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;
2. „Чеда Милић значи провокацију г. 1940 -једнако као г. 1914!”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 1;
3. „Ко су изазивачи”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 3;
4. „Савез Сокола К.Ј. О нападу на брата Чеду Милића”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 3;
5. „Резолуција“, „Око соколово“, Београд, 15. мај 1940, бр.5-6, стр. 73;
6. „Случај Чеде Милића”, „Народна Одбрана”, Београд, 2 март 1940, бр. 9, стр. 129, 130;
7. „Предавање бр. Чеде Милића”, „Соколски Гласник”, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 6;
8. О, „Чеда Милић о раду на селу”, „Народна Одбрана”, Београд, 31 марта 1940, бр. 13, стр. 190, 191;