АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ – ИГЊАТ И ОЛГА ПАВЛАС

Испуњен и плодотворан живот – то је прва идеја која ми падне на памет када размишљам о људима којих се вечерас сећамо.  Живот испуњен здравим родољубивим радом, складним браком, спортом,м „соколским“ слетовима, доброчинствима према свом и другим народима…  Шта би више човек или жена могла да пожели од живота?  Чак и њихова смрт, како год била трагична, није нешто што треба да оплакујемо, него херојски чин који треба памтити.

Ко су Игњат и Олга Павлас?  За Олгу Павлас знамо толико да је рођена у Шиду у породици Козјак.  То презиме и данас постоји у том граду, где се једна апотека зове по том презимену.  Апотеку „Козјак“ основао је Аугуст Козјак у 19. веку.  Знамо за сада из Олгине биографије да јој се отац звао Милан.  Осим што је остала упамћена као дама, Олга Павлас је била и врсна домаћица, мајка, организаторка добротворних активности и балова и верна пратиља свог супруга Игњата.

О Игњату је после Другог светског рата остало неколико биографских недоумица, које је разрешио чукунунук Павласових, Јован Буковала, уз моју подршку.  Наиме, није се знало где је рођен.  Спомињало се сремско село Јамена, где је провео део живота.  У послератном непотпуном попису жртава „Рације“ у Новом Саду, стоји да је рођен у Доњем Милановцу.  Пописивач је грешком написао „Милановац“ уместо „Михољац“.  На крају се испоставило да је рођен у славонском месту Горњем Михољцу од оца Ивана и мајке Јулије рођене Петровић.  О његовом оцу нема никаквих података.  Можда се зато спекулисало о Павласовом пореклу: те да је Словак, те да је посрбљени Јеврејин, а можда је Русин… када презиме није на „ић“ многи имају чудан порив да спекулишу о пореклу знаменитих људи, као да је то од пресудне важности за њихов карактер.  Драги пријатељи, бити Србин је неретко ствар личног избора, а не порекла.  Имали смо једног Арчибалда Рајса, Србина, данас имамо Андреа Гујона, Србина и још много таквих Срба.  Имамо тако и Игњата Павласа, матуранта новосадске Српске православне велике гимназије, коју је завршио 1904.  Један извештај те гимназије о њеним ученицима показује да је Павлас уписан као Србин католик.  Том извештају највише и верујем, ако је уопште битно Павласово порекло.  О Игњатовој биографији сазнајемо и да је био 10 година старији од супруге Олге којој је у време њихове смрти било 45 година.  Студирао је права у Загребу и Будимпешти.  У главном граду Мађарске је 1912. докторирао права.  Погледајте тај пресек једног живота: рођен у Славонији, учио гимназију у Новом Саду, студирао у Загребу, докторирао у Будимпешти и неколико година касније основао у својој канцеларији Српски Народни Одбор, а потом стао на чело „Соколског покрета“ Бачке.

Српски Народни Одбор настао је у условима распадања Аустро-Угарске монархије, као прелазна власт у Новом Саду.  Председник тог Одбора био је знаменити Јаша Томић, а Павлас потпредседник.  Одбор је послао Павласа на брод немачких трупа на Дунаву да затражи да без плена напусти град.  Мисија успела.  Затим се Игњат пробио до Београда на челу изасланства из Новог Сада да од Врховне команде Српске краљевске војске затражи да српска војска што пре дође у Нови Сад.  Члан српске владе Љуба Јовановић примио jе у свом стану у Београду 1918. ту делегациjу: Јашу Томића, Васу Стаjића и Игњата Павлас.  Српска влада је истакла жељу да се Воjводина прикључи Србиjи независно од Загреба.  Павлас је прихватио ту жељу српске владе.  Васа Стаjић је био против.  Дана 9. новембра 1918. Павлас је поздравио српске трупе које су приспеле у Нови Сад, а битно је знати да се српска војска у Новом Саду и Војводини никоме није светила, чак ни народима губитницима у Првом светском рату.  Српска краљевска војска није починила погром ни над једним грађанином Војводине.  Напротив, сви народи Војводине су процветали у благостању у том периоду између два светска рата.

Затим се 25. новембра 1918. остварио Игњатов и Олгин сан да уједине наш народ са обе стране Дунава.  Наиме, 25. новембра 1918. у Новом Саду је одржана Велика Народна Скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена.  Из записника са тог заседања, видимо да је Скупштину отворио прота Јован Храниловић, па пошто је верификован број и пуномоћ скупштинара, Храниловић се захвалио на поверењу и замолио да Игњат Павлас преузме председавање Скупштином.  Павлас је потом најавио Јашу Томића као првог говорника.  Из назива те скупштине видимо да је Игњат Павлас ујединио и Србе и Словене с обе стране Дунава, испуњавајући тако вишевековни сан нашег народа о својој јединственој националној држави.

Касније се повукао из политичког живота због несугласица са другима и посветио природи, здрављу и развоју „Соколског друштва“.  У једном Соколском зборнику из 30-тих година прошлог века, види се учинак тог човека.  „Соколи“ су вероватно нешто најплеменитије што је изнедрио српски народ, а то је уједно био и свесловенски покрет чији је оснивач Мирослав Тирш, по којем носи улица у Београду где је чувена дечја клиника.  „Соколска жупа Бачке“ израсла је у најјачи соколски покрет у ондашњој Краљевини Југославији, а Нови Сад је постао најснажнији монархистички центар у целој земљи.  То је заслуга Игњата Павласа и његове верне супруге Олге.  Колико је Нови Сад био монархистички центар знамо и по томе шта су учинили његови грађани за време окупације.  Пошто нису могли да прославе пунолетство престолонаследника 6. септембра 1941, када је Петар Други постао пунолетан, Новосађани су се свечано обукли и ишетали на улицу да једни другима честитају Краљево пунолетство.  Четири месеца касније многи од њих, међу њима и Игњат и Олга, завршили су свој живот у дунавском леду.

Соколски покрет је, иначе, био отворен за грађане свих националности, без дискриминације, што показује и тај зборник из 30-тих година.  На чело бачке „соколске жупе“ Павлас је дошао 1921. и ту остао до укидања покрета од стране мађарског окупатора априла 1941.   Од 1930. је члан Старешинства Савеза Сокола Краљевине Југославиjе, одговоран за правна и организациона питања.  Био је и председник новосадског веслачког клуба „Данубиус“.  У Новом Саду је још водио Савез културних друштава које је имало 52 удружења.  „Соколска жупа“ је обухватала око 80 друштава и чета (цела Бачка и део Срема на обронцима Фрушке горе).  Осим што је основао данашње планинарско друштво у Новом Саду, обележио је све данас познате планинарске стазе на Фрушкој гори.  На планини Рудник је сазидао планинарски дом, као и онај на Фрушкој гори.  Због тога су планинари један чот на Фрушкој гори назвали по Павласу.

Пронашао сам да су уочи окупације земље „Соколи“ свуда у Војводини повели мартовске демонстрације против приступања Југославије Хитлеровом „Тројном пакту“.  Марта 1941. Павлас је на тим демонстрацијама у Новом Саду одржао свој последњи родољубиви говор.  О томе сведоче чланци тадашњег листа „Политика“.

Комшије су после рата посведочиле да су мађарски жандари 23. јануара 1942, током општег покоља Срба и Јевреја, дошли аутомобилом по Игњата и Олгу и одвезли их на новосадски Штранд.  Преживели сведоче да су, чекајући у реду за смрт, слушали крике деце и родитеља.  Хортијевци су се забављали бацајући у вис и набијали на бајонете на очиглед родитеља, да се сладе мукама родитеља, и живе их гурали под лед…  Олга је том метежу заостала мало иза Игњата.  Благо је замолила жандара да је помери напред да стане поред њега.  Не могавши више да подноси језиве призоре, Игњат је затражио од крвника да га изведу и убију преко реда.  Олга је плакала не испуштајући његову руку.  Има индкација да су неки нудили да их спасу.  Игњат није пристао.  Олга је у сваком часу могла да искористи своје хрватско порекло да спаси макар себе.  Главна мета „Рације“ у Новом Саду били су Срби и Јевреји.  Остали су углавном могли да остану живи, осим неколико заклетих левичара или оних који су стали у одбрану својих комшија.

Ступајући према рупи у дунавском леду, Павлас се још једном обратио џелатима са овим захтевом:

„Покажите ми једног Мађара кога су убили Срби, па онда убијте и мене и све људе овде!”

Одговора није било.  Јер, Срби никада нису убијали Мађаре.  Никада!  И свака инсинуација да су Мађари били прогоњени од Срба између два светска рата је чиста лаж.  То је и мађарском шефу државе поручио сам мађарски премијер, гроф Пал Телеки, који је починио самоубиство дан уочи окупације Бачке.  Ниједна реч о прогону Мађара и Немаца од Срба није тачна, написао је тај човек Миклошу Хортију, мађарском регенту.  Пошто није добио одговор, Павлас је узвикнуо ову пресуду хортијевским џелатима:

„Убијајте, али знајте да ће се родити већа и јача Југославија!”

И онда су, држећи се за руке, не чекајући да их ударе кундацима или гурну под лед, скочили у ледени Дунав.  Куршуми зликоваца су их сустигли у леденој реци (температура је тог дана била око 30 испод нуле).  Неколико минута касније стигло је наређење Врховне команде мађарског окупатора да се прекида ликвидација грађана.  Да су остали у реду смрти, преживели би.  Но, питање је да ли би преживели послератна дешавања и прогоне.  Овако, мученичка смрт Павласових остаје светла тачка наше историје, зато што је херојска и достојанствена.  У „Рацији“ у Новом Саду, 23. јануара 1942, на Штранду, по улицама, трговима и у становима убијено је преко 5.000 грађана.  До сада сам поименце и са основним биографским подацима идентификовао 2.417 Жртава.

На балкону Матице српске у Новом Саду 9. новембра 1918. године стајао је Игњат Павлас и посматрао пут у даљини.  Видевши најзад како у Нови Сад ступа Српска краљевска војска, тај „сокол српски“ поскочио је и ускликнуо: „Слободни смо“.  То је ускликнуо у име своје супруге и свих Новосађана.  На исти начин су, 24 године касније, Игњат и Олга слободарски и  слободно пошли у своју смрт, пркосећи онима који их ни на који начин нису били достојни!

После 76 година, ово је прво вече сећања на Павласове и зато ће нам свима засигурно остати у лепој успомени.  У поеми „Дунав“ чули смо стих који каже:

„И смешиће се на народ срећан са твога дна мртве зене!“

Ми смо вечерас тај народ срећан, у престоници Србије, у име свег срећног народа у земљи и дијаспори који је радосно поздравио ово наше окупљање да се сетимо дивног брачног пара Павлас.  Будимо срећни, јер забораву нисмо дали места, а заборав је гори од смрти!  За месец и два дана, 23. јануара 2018, то ће бити мото нашег Марша сећања у Новом Саду: „Заборав је гори од смрти!“  Зато вечерас не оплакујемо смрт Павласових, него славимо њихов живот.  Ми, народ срећан, од ове вечери славићемо допринос који су својим животом овој земљи и свим њеним грађанима дали Игњат и Олга Павлас.