Саопштење групе Глас за мушкарце поводом Међународног дана борбе против насиља над женама

Циљ овог саопштења није релативизација насиља над женама, ни умањивање несреће породица жртава, већ скретање пажње на чињеницу да су жртве насиља у породици и мушкарци. Све је подупрто најновијим званичним статистикама, извештајем са странице Министарства правде[2] и чланцима о злочинима који су се догодили.

Мушкарце нема ко да жали, насиље над њима је небитно, иако глобално, а и у Србији, чине 3/4 жртава насилне смрти[1], и 1/4 убијених у насиљу у породици[2]. Мушкарце не заступају бројне НВО (тешко да се нађе и пар), друшто је навикло да мушкарци страдају: они су 81% свих жртава у ратовима у последњих 50 година[3], 93% свих жртава на раду[4], 3/4 жртава самоубистава, саобраћајних несрећа, и бескућништва. Са друге стране, „16 дана активизма против насиља над женама“ је глобална, светска кампања коју обележава 1.700 организација у преко 100 држава света. Кампања почиње 25. новембра Међународним даном борбе против насиља над женама и завршава 10. децембра Међународним даном људских права.

Иако формално мушкарци чине само 25% убијених у насиљу у породици, а бар 90% осуђених за насиље у породици, у овом чланку ћемо показати да је то далеко од реалне и потпуне слике о овом феномену. Проширена дефиниција породице према новом Закону о спречавању насиља у породици (даље „нови закон“) обухвата „лица у садашњем или ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу“, па ће се доња разматрања односити на све њих.

Позабавимо се прво бројем мушкараца који изгубе живот као последица насиља у породици. Не можемо се ограничити само статистиком да на сваког мушкарца убијеног у насиљу у породици долазе три убијене жене, јер мушкарци губе живот у насиљу у породици и када после покушаја или извршења убиства над женом себи одузму живот. О томе не постоје прецизни подаци, али навешћу бар најновије случајеве[5][6][7]. Иако се овде не може говорити о „невиним“ мушким жртвама, мада ни све женске жртве нису „невине“ (дискусија тога у следећем пасусу), ипак су то жртве сукоба у везама између мушкараца и жена, где је кривица, иако неравномерна, често код оба партнера. Неке грубе процене указују на то да се и до 50% убистава жена у насиљу у породици заврши самоубиством мушкарца, а као што видимо и покушаји убиства жена могу довести до самоубиства. Чак да узмемо и само ове статистике и случајеве видимо да је број мушких и женских жртава сукоба „у породици“ приближно једнак. Међутим међу жртве ових сукоба, дакле емоционалног насиља у везама, можемо додати и значајан број млађих мушкараца који се убијају због љубавних проблема. Разлике по полу у смртности услед самоубиства су највеће код старијих адолесцената, узраста 20-24 године, где је ризик од самоубиства младића у периоду 2005-2009. био пет (5) пута већи од ризика девојака исте старости[8]. Поред тога, повремено изађу на видело и случајеви поступног тровања старијих мушкараца од стране супруга који остају недетектовани, а чија смрт се након дуже болести приписује неком другом узроку, као и мушкараца који изгубе живот убиством нарученим или иницираним од стране партнерке (пример покушаја оваквог убиства[9]), а које изврши неки мушкарац ван породице[10], па то не уђе у статистике мушкараца убијених у насиљу у породици. Узимајући само ова два сценарија, очигледно је да је насилна смрт у породици полно неутрална, тј. да је број мушкараца и жена жртава приближно исти, или са проширеном дефиницијом жртве мушкараца су и веће.

Што се осталог насиља у породици тиче, само 10 посто је стварно физичко насиље[11], а скоро трећина пријава се одмах одбацује као неоснована[2], док остало отпада на вербално, психичко, емоционално и економско насиље, или социјално занемаривање, али све набројано је често обострано. Када чују за десетине хиљада пријава насиља по новом закону, и изреченим мерама, неупућенима није јасно да се ту ради о потенцијалном, а не о извршеном насиљу, односно у 90% случајева полиција делује превентивно, без да се насиље и догодило.

Најосетљивије питање је да ли је реална феминистичка теза да жртва никада није крива, ако је жена. Ево мог одговора: „Када жена убије мушкарца, увек је правдају да је претходно трпела насиље од њега, чак и ако није, а за мушкарца се одмах пише да је монструм, без улажења у хронологију догађаја који су претходили убиству. Последица тога је да он добија у просеку троструко већу казну него она, јер се њему узима отежавајућа околност, а њој олакшавајућа. У бар пола случајева по убиству мушкарац изврши самоубиство, што код жена никада није случај, оне се никада не кају. Не могу све жртве бити невине, било да су жене, било да су мушкарци, когод да их је убио, живот једноставно није црно-бели. Невина жртва је она која није својим понашањем и изборима допринела да дође до убиства. Наравно да има таквих – ако жена жели да оде од мушкарца, а он је из љубоморе не пушта, и на крају је убије, она је свакако невина жртва. Но шта је са грамзивом женом, која је од самог почетка везе знала да се петља са криминалцем због тога што воли алфа мушкарце и луксуз који јој пружа, а када он реши да је напусти, она га уцењује децом, имовином, лажним пријавама за насиље или провоцирањем насиља да би испала жртва и узела непропорционално више него што јој припада? Да ли је и она невина жртва после дугог низа година уцењивања и његовог злостављања од стране институција на бази њених пријава? Друга заблуда коју шире феминисткиње је да је сваки пут када мушкарац убије жену то злочин из мржње зато што је она жена. У горњем случају он њу убија што је грамзива, јер га прогони институцијама (Центри за социјални рад, полиција, судство), а не зато што је жена. У истој ситуацији он би убио и мушкарца који би покушао да му отме тешко стечену имовину, а криминалци свакодневно носе главу у торби, и то није лак „посао“. Такође, у мушкарцима који су издржавали девојке и жене на високом нивоу луксуза, а оне су лакирале нокте док су они ризиковали живот за тај луксуз, се јавља снажан отпор када им те жене потом желе да узму и децу и имовину, а знамо да су институције на женској страни. Стога је „фемицид“ измишљена категорија, а циљ је само да буде отежавајућа околност, и да мушкарац добије већу казну него да је под истим околностима убио мушкарца. Презаштићеност групе чини њене представнике бахатим, јер осећају да им нико ништа не може, што у поступцима развода чини мушкарце још озлојеђенијим, јер по разводу не могу да добију ни пола тековина, а има и случајева да под лажним оптужбама за насиље у породици жене фактички ако не и правно, на дужи рок добију 100% и имовине и старатељства у односу на уобичајених 50% имовине и 75% старатељства“[12].

Знамо да због своје величине и еволутивне агресивности физичко насиље чешће чине мушкарци над женама, но има и обрнутих случајева, али већи део тих никада не буде пријављен, јер је мушкарце стид да признају да их је тукла жена, а неће да се бакћу са пријавама ако су добили само шамар или огреботину. Стога је цифра од 90 – 95% осуђених мушких насилника само формално тачна, има и агресивних и физички насилних жена, али то се не пријављује и не кажњава. Због једног шамара жена може добити пола куће, старатељство над децом, и скоро доживотну алиментацију, а за примљени шамар мушкарац неће добити ништа, он чак може да добије и батине од неког жениног рођака или љубавника, и опет жена неће ништа изгубити. Оно што је мушкарцима много битније, и теже им пада, је институционално насиље које се над њима врши у име заштите жена, и њиховог „оснаживања“. У бракоразводним парницама, према најновијим подацима Републичког завода за статистику за 2017. годину, могућност да очеви добију старатељство над децом у Београду и Новом Саду је минимална, само 8% (трећа колона таблице)[13], и то само ако га се мајка добровољно одрекне јер заснива нову породицу, а следећи муж није заинтересован да прими децу из претходне везе. У јужној и источној Србији ситуација је много боља, преко 26% мушкараца добија старатељство, обично у руралним областима ако мајка напусти дом, или имају патријархалне везе у институцијама (последња колона таблице), што вуче просек на горе, али не мења ситуацију за велику већину подобних и заинересованих градских очева који не могу да добију старатељство по разводу, па чак ни заједничко старатељство које је показано најбоље за децу:

Дискриминација очева од стране феминистички инструисаних и корумпираних Центара за социјални рад (ЦСР) је само почетак њихових проблема по разводу. Барем трећина мајки се по добијању старатељства свети очевима отежавајући им или потпуно онемогућавајући виђање са децом, притом их и отуђује да она после одређеног времена и не желе да се виђају са њим због усиљених и намештених ситуација који произлазе из сукоба родитеља, а деца најчешће држе страну мајци са којом живе јер их је она емотивно уверила да је жртва. За многе очеве ни одвајање од деце није крај мука, јер упорнима следе пријаве за насиље у породици (чак и ако је то само покушај договора око извршавања судског решења које дефинише модел виђања оца са децом), активирање хитних мера од институција које је тренирао феминистички Аутономни женски центар (АЖЦ), писац Закона о спречавању насиља у породици. Следе забране приступа, семинари за рад са „насилником“ да би он признао да је био насилан (сценарио већ описан у дистопијском роману Џорџа Орвела „1984“), повлачење по судовима, плаћање адвоката у узалудним покушајима да се докаже истина, тужбе институцијама које су глуве за жалбе очева, и судовима где постоји само један исход – пропаст и неправда. Тешко је било шта друго и очекивати када у ЦСР, судству, и као судски вештаци психолози раде скоро искључиво жене које редовно пролазе кроз семинаре АЖЦ-а. У најгорим случајевима жене посежу и за оптужбама за сексуалну злоупотребу детета од стране оца, и потпуним одузимањем родитељског права од њега, мада и у том случају траже и добијају алиментацију (издржавање за дете), често и од оца, и од државе као „самохране“ мајке, и „жртве“ насиља, чак и када нису.

————————————————————–
[1] http://publikacije.stat.gov.rs/G2014/Pdf/G20146008.pdf
[2] https://iskljucinasilje.rs/rs/aktuelnosti/za-godinu-44-728-prijavljenih-slucajeva-nasilja-u-porodici
[3] https://www.bmj.com/content/336/7659/1482
[4] https://www.bls.gov/news.release/cfoi.t01.htm
[5] https://www.kurir.rs/crna-hronika/3155819/detalji-porodicne-tragedije-u-rusnju-pokusao-da-zadavi-zenu-kanapom-pa-se-obesio-u-supi
[6] https://www.kurir.rs/crna-hronika/3150489/tamaru-je-mladji-kolega-dovezao-kuci-a-onda-je-nastao-krvavi-pir-detalji-stravicne-tragedije-kod-uba-vladimir-ubio-suprugu-pa-presudio-sebi
[7] https://www.kurir.rs/crna-hronika/3131801/stravicno-pretukao-bivsu-zenu-metalnom-sipkom-u-centru-cacka-pa-se-obesio-prolaznici-zatekli-jezivu-scenu
[8] https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:11869/bdef:Content/download , str. 174
[9] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:692155-Pretucen-sekirom-zbog-svadje-oko-deteta
[10] https://www.youtube.com/watch?v=sxQEqnSipgg&t=4m30s , i od 26:11 do 29:55
[11] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici
[12] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/17/deset-feministickih-zapovesti-ali-koje-ce-uticati-na-zivote-svih
[13] http://publikacije.stat.gov.rs/G2018/Pdf/G20181170.pdf , str. 9

за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska