Александар Вељић: Хесенски Немци

Хети или Хетити – Хесенски Немци

Реч „Хети“, „Хати“, или „Чати“, на хебрејском значи „терорисати, сломити ратним походом“.  „Чати“ је хебрејски облик речи „Герман“.  Древни Чати су Асирци или Германи, који су мигрирали прво у Малу Азију, а затим у Западну Европу.  То је примарни народ који се настанио у Немачкој.  Данашњи Хесени су њихови директни потомци.

На старом „високом“ немачком језику, реч „Хесени“ се пише „Хети“ или „Хати“.  Хети су некада настањивали западни део древне асирске империје.  Као некада Немачка у 20. веку, Асирско царство је било подељено на источно и западно.  Асирски краљеви су се називали „Хетисари“ (или „Хатисари“) што значи „Кајзери Хета“, то јест „цареви Хета“.  Асирски цареви су оставили записе да су они преци данашњих Хесена.  Римљани су древну престоницу Хетитске земље звали „Нинус Ветус“ – „стара Нинива“. Хетитска и асирска империја су заправо једно те исто царство.  Историчари су у заблуди да је реч о два царства која дели пет векова.  Археолошки налази, који датирају из библијских времена, доказују да су велики владари у земљи Хета (Хетита) не само савременици чувених асирских царева, него су са њима чинили једну федералну државу!  Сви древни грчки списатељи тврде да су Асирија и Мала Азија (где су Хети некада становали) биле савезнице.  Асирци су били главна потпора чувеној Троји.  Тројански рат су заправо водили Грци и Асирци за превласт над Западном Малом Азијом.  Хесенски или асирски цареви се спомињу у Светом писму у Првој књизи о Краљевима 10:29 и Другој књизи о Краљевима 7:6.  Хебреји их називају „краљеви хетитски“.

Асирски Хесени су названи „краљеви Хетита“ зато што су ханански Хетити емигрирали у малоазијску Дарданију где су се већ налазили Асирци.  Њихову миграцију је условио долазак дванест израиљских племена под руководством Мојсијевог наследника Исуса Навина, који је истерао Хетите из земље Хананске (Обећана земља).  Историја бележи да су у Малу Азију дошла два народа, Асирци и Хананци (Кананци), синови Хетови, који су постали познати као Чати или Хетити.  Хетови потомци су названи Хетити (Чати) зато што су били ратници.  Александар Велики је неколико векова касније покорио Азију, па су ти Хананци отишли у Европу и отиснули се преко Атлантика.  Амерички колонисти су у Новој Енглеској и америчким степама затекли Чати Индијанце, једине тамнопуте људе на свету по имену „Хати“ или „Чати“, односно Хети или Хетити.  Конфедерацију „Чати“ племена су предводили Сијукси у данашњој Северној и Јужној Дакоти.  Сијукси се по физиономији разликују од других Индијанаца и себе називају „бравес“ („ратници“), исто што значи име „Хет“.  Није случајно што је израиљско племе Манасија, које носи право првенаштва (проворођеног) у Дому Израиљевом, претежно населило Сједињене Америчке Државе и наследило ту земљу од хананских Хетита.

Асирски Хетити су тврдили за себе да су „Раса господара“, као и Немци.  Њихова страховлада је стално висила над главом малоазијским народима.  Хетити су измислили двоглавог орла који одувек симболише германску империју.

 

               Древна Киликија, данашња Шлезија

 

Још једна назнака о улози Немачке, према библијском пророчанству, јесте древни град Германикополис у Киликији, провинцији на југоистоку Мале Азије у данашњој Турској, која је гранична област између Мале Азије и Сирије.  Киликија се неколико пута спомиње у Светом писму, између осталог и као место рођења апостола Павла (Дела апостолска 21:39, 22:3).

 

Шлезија је предратна источна немачка покрајина.  Име Киликије у Малој Азији је донекле модификовано и пресађено у источну Немачку.  Донели су га Хетити када су емигрирали из Киликије у Шлезију, а затим на обале Рајне.

 

Остала германска племена

 

Свето писмо први пут спомиње Асирце именом „Асур“ уПостању 10:22.  „Асур“ се појављује и касније у Светом писму као одредница за Асирце и Асирију зато што је он отац асирске нације.  Данашњи Немци воде делимично порекло од Аврама преко његове друге жене Хетуре.  Аврам је осим Исака и Ишмаела имао још синова (Постање 25:1-6)  које је послао источно од Свете земље (6. стих) у пределе који обухватају и ондашњу Асирију.  Историчар Јосиф Флавије пише у Јудејским старинама да се Аврамов праунук Асур, син Деданов, сина Јокшанова, придружио Асирцима.  У Постању 25:3, пише да од Аврамовог сина Јокшана потичу Шева и Дедан.  Деданови синови су

Ашурим, Летушим и Леумим.  Од Шеве потичу Швабе, швапски Немци, а од Летушима летушимски народи на обали Балтичког мора.  Од Асура, Нојевог унука, потичу северни нордијски Германи.  Асур је предак огромне већине данашњих Германа.

 

Древни Асирци су мигрирали у западну Европу, а само је једно мало племе отишло на исток међу Персијанце.  Историчари су их назвали „Германији“, пише Херодот. Персијски Германији су населили данашњу иранску покрајину Керман (Карманија).  Оријентална керманска ткања су позната као „Персијски ћилими“.  Историјски записи казују да су Асирци становали на обронцима планине Загрос и у долини реке Тигар, да су светле боје косе, налик Гутима (Готима), и да област коју су насељавали је касније постала Асирија.  Да би направили јасну разлику између Асираца и Арамејаца, односно Сиријаца, старогрчки списатељи називају Асирце „Леукосури“ што значи „бели“ или „плави“, што је оно по чему се тај народ разликује од смеђих Сиријаца који и данас живе у том региону.

 

Зашто се зову „Дојч“?

 

Древни Асирци су звали своју земљу „Атур“.  Енциклопедија Британика (одредница Месопотамија) објашњва да је то индогермански облик семитске речи „Асур“ или „Ашур“.  Скраћеница за „Атур“ у индоевропском језику је „Тур“, односно „Тир“ или „Тив“.  Стари свет и староевропски германски народи су обожавали Асура, односно Тира или Тива (Tiw).  Енглеска реч „уторак“ (Tuesday) – „Тивов дан“ – је старосаксонског порекла.  Тир је обожаван и под именом „Тив“ или „Тиви“ (Tiwe), што је друго име за Асура.  Асирци су после своје миграције у Европу задржали свест да су синови Тирови или Тивови, то јест Асурови.  Немци тврде да је Тир (Тив) њихов предак.  Немачка реч „дојч“ потиче од старе англосаксонске речи „Тив“ и значи „Тивов или Асуров син“, Асирац.  „Дојчланд“ је Тивова или Асурова земља – Асирија.

 

Асирски језик није индогермански, него семитски.   Дом Израиљев је говорио хебрејским језиком.  Потомци Израиљаца који су стигли у северозападну Европу, говорили су индо-германским језиком који су били присиљени да науче у Асирском ропству.  Асирски језик

није само семитски, него и индоевропски.  У земљи Хетита, предака Хесена, пронађен је индогермански језик са мноштвом речи које су сродне старом „високом немачком“ језику.  Сличности два језика јасно указују на заједничко порекло немачког и хетитског језика западних Асираца.  Данашњи историчари не признају да су Асирци и Хетити заправо један народ, зато што би онда пропала њихова измишљена хронологија старог света.  Поједини научници признају да језик народа, који је неколико векова настањивао Асирију, није само семитски.  Каснији књижевни асирски језик јесте семитски и служио је за међународну трговину.  Да је заједнички језик свих асирских народа семитске природе, то је погрешна претпоставка историчара и археолога зато што за то не постоји један једини доказ.  Асиролог Сидни Смит признаје да документи, пронађени у Малој Азији и источно од Тигра, указују да су ту били заступљени семитски дијалекти људи који нису били у стању да изговоре све семитске самогласнике.  У средњовековној Европи је владала иста ситуација.  Језик скоро свих европских учењака, па и њихова имена, све до протестантске „реформације“ био је латински.  Међутим, латински није заједнички језик европских народа.  Иако је већина немачке средњовековне литературе на латинском, обичан свет није говорио тај језик.  Иако има записа на семитском језику у древним асирским библиотекама, а и на старим асирским споменицима, то не значи да је обичан народ говорио тај језик.

 

Асур је Шемов (Симов, Семов) син.  После пада Вавилонске куле настала је језичка збрка (види 11. поглавље Прве књиге Мојсијеве-Постање), па већина Асираца више није говорила семитски него индогермански и њему сродне језике.  Дакле, Немци су семити (Семови синови) по раси, а не по језику.  У време праоца Аврама су, као Асирци, чинили велику федерацију држава и племена са неколико различитих језика. Један од асирских владара је „Тидал, краљ народа“ (Постање 14:1). Име Тидал (Таргал) није семитско. Индогерманско је.  У истом стиху имамо и име„Ариох, краљ Еласарски“, 

то јест краљ града Асурова.  Ариох је владао Асиријом од 1968. до 1938. године пре Христа.  У грчкој историји су сачувана сва имена његових наследника у наредних 1122 године.  Наиме, грчки историчар Чтетиј је имао приступ асирским записима на Персијском двору, па је преписао хронологију асирских владара.  Скоро сва имена на том списку су индогерманска: Арелије, Ксеркс, Арматос, Сфаерос, Спартајос, Пањас, Теутамос, Теутајос, Офратајос… и завршавају се са карактеристичним грчким наставком „ос“ који указује на разлику имена раних од семитских имена каснијих асирских краљева, на пример Асурбанипала.

 

Већина историчара занемарује чињеницу да је употреба семитског језика у Асирији била последица све јачег утицаја арамејског народа у Месопотамији (Постање 10:22).  Арамејски језик се толико распространио, да Библија (у Постању 28:2) назива Месопотамију  „Пандан-Арам“ (долина Арамова).  Данашњи тамнопути Арамејци у том региону такође говоре семитски језик.  Зовемо их „Сиријци“ зато што су некада улазили у састав Асиријске конфедерације народа.  Упркос петовековном утицају арамејског језика на источни део Асирског царства, већина асирске популације је у то време већ била напустила то подручје.  Поједини су се настанили у граду Триеру, три века после Великог потопа у Нојево време.  Други су доспели на обале Црног и Каспијског мора, а многи су отишли у Малу Азију још пре Аврама и постали познати као Хети, или Хетити.  У тим срединама су говорили не-семитске језике.  После пада Асирског царства, мала асирска популација семитског говорног подручја је избачена из Месопотамије у те регионе где су Асирци говорили индогерманске језике.  Убрзо су усвојили њихов говор, па је семитски језик ишчезао међу Асирцима изван Месопотамије.  Дакле, језик древних Асираца је индогермански, а измишљено Хетитско царство је заправо западни део некадашње асирске царевине.  Немци су потомци Асираца и зато нема сумње о коме говоре библијска пророчанства која спомињу Асира, Асирце и Асирију.  Реч је о данашњим Немцима и Аустријанцима.

 

[5] Georges Perrot and Charles Chipiez, History of Art in Sardinia, Judaea, Syria and Asia Minor, Vol. II, London: Chapman and Hall, 1890, 261.

6] Јосиф Флавије, Јудејске старине, Књига прва, Поглавље 9, пасус 1, Београд: Двери, 2008, 28.

[7] Daniel David Luckenbill, Ancient Records of Assyria and Babylonia, Chicago: University of Chicago Press, 1927, Vol. II, §29.

[8] Georges Perrot and Charles Chipiez, Наведено дело, 272.

[9] Библијски извештаји да је Исус Навин истерао Хетите из Свете земље записани су у: Постању 15:19-21, 23:3-7, 10, 16-20, 27:46; Књизи четвртој-Бројеви 13:29; Књизи петој-Поновљени закони 7:1-5, 20:17; Књизи Исуса Навина 3:10.

[11] „Након Сарине смрти Аврам је оженио Кетуру и са њоме изродио шесторицу синова,  људе храбре и мудрих умова, по имену Замбран, Јазар, Мадан, Мадијан, Јосабак и Соус.  Синови овог потоњег били су Сабатан и Дадан.  Синови Даданови, пак, бејаху Латусим, Асур и Луом“ (Јосиф Флавије,Јудејске старине, Књига прва, Поглавље петнаесто, параграф 1, Београд: Двери, 2008, 36-37).[12] „Остала персијска племена су: Паатијалеји, Дерусијеји иГерманији“ (Херодотова историја, Књига прва, параграф 125, Нови Сад: Матица српска, 1980, 69.

[13] Edgar H. A. Sturtevant, Comparative Grammar of the Hittite Language, New Haven: Yale University Press, 1951, 240.[14] Sydney Smith, Early History of Assyria to 1000 B.C., London: Chatto & Windus, 1928, 11.[15] Јосиф Флавије, Наведено дело, Књига прва, поглавље девето.[16] У Бакотићевом преводу стоји: „Таргал, краљ Гојимски“.  Хебрејска реч „гојим“ значи исто што и грчка реч „етнос“ – народи.  Дакле, Таргал, односно Тидал, био је краљ народа.[17] Наши преводи старозаветних књига (Даничић и Бакотић) нису увек прецизни, па се из њих некада не може тачно закључити о ком географском подручју је реч.  Стога су од помоћи енглески преводи Старог завета.

[18] Чтетије, грчки историчар из 5. века пре наше ере, лекар персијског краља.  Користећи се персијском архивом, написао је 23 књиге под насловом Персика о детаљима из историје Индије, Асирије и Персије.