О спорној скулптури патријарха Павла

Никада као што је то у нашем времену „умрежених свјетова“ нису тако популаризоване тричаве побунице и знавене и незнавене гомиле безличног „клик – критизерства“… Иако је постављена скулптура патријарха Павла заиста дегутантна и могла је много боље да се уради, ипак је боље од горега што је ту постављен српски патријарх, а не Моша, Темпо (Каин) или неки „србокумуњарски“ Шпанац прозван народним херојем, или неки Мештровићев подухват из тих масонско-ватиканско-комунистичких фаза преломних епоха које нас још увелико прогоне. Ми смо склони да махнито пљујемо и оно о чему немамо појма, и што не би никада ни примјетили да ту хистеричну бујицу аутистичних сагласја виртуелни талас није избљувао, заједно са нашим правом да „знамо увијек најбоље од свих“. Нпр. данас када сам пролазио поред спорног споменика, двије изразите представнице поп културе спомињани споменик празно загледају, па коментаришу папагајски негативно, „јаооо стварно бре види колики су му прсти…“, али исте оне када прође улицом нека ријалити звијезда грозничаво трче за њом да се сликају, и вриште за “медијским иконама“…

Подвлачим, једно је критика постмодернистичке контанимиране креације гдје је по мени морао бити један класичан и јасно дефинисан облик, а сасвим је друго присутна радост јер се ипак у задње вријеме као мотиви за споменике узимају аутентичне српске личности и знаменити догађаји из наше славне прошлости, па макар све то био и „мртви патриотизам“ кроз који се убирају политички поени, лично ме радује јер се то уопште има у виду… На крају, како да се буним због самог изгледа споменика патријарха Павла, знајући да ће убрзо споменик “највећег сина народа и народности“ – Јосипа Броза Тита свечано бити постављен у однарођеној и србомрзачкој Подгорици (престоном граду који је постао Титоград, баш  оног злосретног дана када је престао бити Немањин град) као заслужан израз захвалности за титоистичку творевину из које је произашла данашња црногорска псеудонација, као један западни протекторат који може једино да се афирмише на фашистичкој негацији српства (сопства). Као jедан Србин из Црне Горе, сагледавајући ове двије перспективе ипак је ова друга неупоредиво боља, иако је то само моје субјективно схватање; треба упозорити све Србе у матици да увијек има  <<горе од горега>>, па је боља и левитирајућа карикатура патријарха Павла од аутентичног маршала у некадашњој <<српској Спарти>>.