20 НОВЕМБАР МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕТЕТА

Међународни дан детета је годишњи међународни догађај који се слави 20. новембра. Установљен је од стране Генералне скупштине Уједињених нација 1954. године са циљем да се у свим државама слави истог дана.

Овај дан промовише међусобну интеракцију и разумевање међу децом и добробит деце у свету. Обележава се и да би се скренула пажња јавности на обавезе друштва према деци, као и на актуелне проблеме са којима се деца суочавају.

Дечија права су утврђена Конвенцијом о правима детета, усвојеном од стране Генералне скупштине Уједињених нација 1989. године. Основни принципи Конвенције су: право на живот, опстанак и развој; најбољи интерес детета; право на партиципацију; право на недискриминацију.

 

Србија ништа не предузима на унапређењу положаја деце, и далек је пут до остваривања темељних права детета, посебно деце из осетљивих и дискриминисаних група која живе у сиромаштву, искључена су из образовног система и друштва.

Спречавање насиља над децом и дискриминације, обезбеђивање равноправних услова за живот, здравствену заштиту, социјално благостање, доступно квалитетно образовање, додатну подршку, игру и дружење задатак су сваког од нас, родитеља и запослених у институцијама.

Шта запослени у институцијама и органима предузимају на заштити права детета, на заштити најбољег интереса детета, на заштити деце од насиља у породици, вршњачког  насиља… Ништа не предузимају! Они подстичу насиље над децом и штите извршиоце кривичних дела на штету детета!

Вршњачко насиље је један од горућих проблема савременог друштва и један од облика интерперсоналног насиља који често доводи до насиља према самом себи (дете жртва може да се самоповређује, а у најгорем случају извршава самоубиство).

Нацрт “Алексиног закона” који би требало да спречи вршњачко насиље, предвиђа могућност да насилник буде суспендован из школе до 30 дана а да му се у међувремену пружи стручна помоћ као и одузимање лиценце и отказ за наставнике и стручна лица која не препознају насиље у школи- још увек чами у фиоци.

Онда имамо  разбијање биолошке породице која је темељ сваког здравог и снажног друштва. Начин како се одузимају деца је, по правилу и готово увек, врло садистички, без трунке емпатије а о самој „бризи о деци“ нема ни говора, као ни о томе да се ради о „најбољем интересу детета“. Не може бити најбољи интерес никога да доживљава претешке психолошке трауме које ће несумњиво доживотно оставити трага на детету, родитељима и онима који се старају о њима. Међутим, те првобитне психолошке трауме врло насилног одузимања деце, за чиме нема потребе јер се такав чин може одиграти и на другачији начин, само је мала кап у мору оног што следи након тога са децом одузетом на такав начин.

То је инструмент за задовољење интереса глобалних, антипородичних тамних кругова моћи. Осим тога, одредишта на којима завршавају деца отета од природних породица, показују да је масовна примена мере лишавања родитељских права у служби обезбеђења деце за међународно усвајање. Масовно одузимање од биолошких родитеља почело је после доношења Породичног закона којим се омогућује странцима да усвајају децу из Србије. Чак и ону која имају живе, биолошке родитеље.

 

Статистички подаци и резултати бројних истраживања показују да су у 80% случајева деца злостављана од стране својих биолошких родитеља. Жене чешће злостављају децу од мушкараца (60% жена насупрот 40% мушкараца). Мајке су у свим облицима насиља сем сексуалног најчешћи злостављачи. Иако многи верују да су родитељи који су насилни према својој деци преживели нешто слично у свом детињству од стране својих родитеља, показало се да су то ретки случајеви.

Уставом и Породичним законом декларисана равноправност родитеља у вршењу родитељског права над заједничком децом само је празна правна норма, која се ни приближно не спроводи у пракси.

Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељског права после развода брачних и ванбрачних заједница, у око 96% случајева, самосталним старатељством над децом дарују мајке. Центри за социјални рад у 99% случајева, мишљења су да стартељство над дететом треба припасти мајци. Очеви углавном добијају неко време изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице.

ДЕЦИ СУ ПОДЈЕДНАКО ПОТРЕБНА ОБА РОДИТЕЉА.

 

Центри за социјални рад, законом одређени за помоћ породици и надзор над вршењем родитељског права, постали су одељења невладиних феминистичких организација, који на све начине помажу мајкама у законом забрањеној злоупотреби родитељског права. Свако четврто дете из разведених бракова у Србији нема личне односе са својим очевима, због тога што мајке то не допуштају, а надлежне државне институције нескривено толеришу непоштовање судских одлука око времена и начина одржавања личних односа деце и њихових очева- што је јдан од најбруталнијих облика насиља у породици. Иако то само формално представља кривично дело у Србији, веома ретко ће надлежна тужилаштва неку мајку гонити због извршења, односно насиља које спроводи над дететом.

Многа деца немају блискост са бакама и декама, немају личне односе са њима, јер им то право ускраћују мајке, нарочито након развода брака. Процењује се да половина деце из разведених бракова нема редовне личне односе, или их нема никако са својим бакама и декама.

Право је детета да одржава личне односе не само са родитељима, него и са сродницима и другим лицима са којима га везује посебна блискост, али њега не крше само маме, већ и поједине судије и радници центра, који својим радом доводе до отуђења деце од очева и сродника. То се дешава под дригентском палицом разних НВО, које имају за циљ разбијање породица.

У ситуацијама након развода брака веома често долази до отуђења деце од оца, браће и фамилије са очеве стране (бабе, деде…).

Синдром отуђења од родитеља доводи до ометања нормалног раста и развоја деце и може да има дугорочне последице на њихово психичко функционисање у одраслом добу, које се огледају кроз тешкоће у стицању поверења, самопоуздања, осећања кривице, депресије, проблема у личном идентитету и остваривању партнерских релација. С обзиром на узраст деце , могуће су тешкоће у процесу формирања личног идентитета, јер одбацујући једног родитеља, дете не прихвата ни извесне делове властите личности.

За овакво стање крив је родитељ отуђивач, јер је одговорност родитеља да брине о најбољим интересима детета, али до оног тренутка док се не умешају центар за социјални ра и суд, тужилаштво и полиција . Оног тренутка када су Центар за социјални рад и суд, полиција и тужилаштво умешани, и упознати са тиме, далеко је већа одговорност поступајућег судије и „стручног“ тима, полиције и тужилаштвајер они имају обавезу да спрече отуђење детета, и да санкционишу поступање мајке отуђивача, не да је штите.

Србија би требала да успостави потпуно поштовање права детета на одржавање личних односа са родитељима са којима не живи (најчешће очевима). Држава треба више пажње да посветити деци, да унапређује  и штите права и најбољи интерес детета, који је изједначен са јавним интересом.