Бујић Горан: Међународни дан мушкараца

Међународни дан мушкараца први пут је обележен 1999. године у Тринидаду и Тобагу, а данас се слави у преко 60 држава укључујући Тринидад и Тобаго, Јамајку, Аустралију, Индију, Кину, Сједињене Америчке Државе, Сингапур, Малту, Уједињено Краљевство,Јужну Африку, Мађарску, Ирску, Гану, Канаду, Данску, Аустрију, Француску, Зимбабве, Боцвану, Пакистан, Гренаду, Антигву и Барбуду, Свети Кристофор и Невис, Свету Луцију, Норвешку, Гренаду, Италију, Кајманска острва и Босну и Херцеговину.
Овај дан је, с попратним дешавањима, стекао потпору многих појединаца и удружења у Аустралији, на Карибима, у Азији, Европи, Африци и Уједињеним нацијама.

За то је заслужан др Џером Тилаксинг са Вест Индис колеџа.

Живот мушкараца често се повезује са физичким и психичким оптерећењима, због чега би морали више пажње да посвете сопственом здрављу.

Међународни дан мушкараца је прилика и да се истакну достигнућа мушкараца и њихов допринос заједници, породици, браку и послу. Такође је прилика и да се укаже на чињеницу да су многи мушкарци имали позитиван и ненасилан утицај на околину кроз различите примере, наглашавајући при томе њихову позитивну улогу у друштву.


Циљеви прославе Међународног дана мушкараца укључују фокусирање на здравље мушкараца и дечака, побољшавање родних односа, промовисање родне равноправности, те истицање позитивних мушких узора.

Живот мушкарца у свету је повезан с физичким и психичким оптерећењима, због чега би морали више пажње да посвете сопственом здрављу.

Србијом влада епидемија срчаних и можданих удара мушкараца, иза којих бројки су сакривене жртве насиља у породици – мушкарци. Сваких 18 минута у Србији се догоди један срчани, а сваких 20 минута – мождани удар. Цифре жртава су огромне и неупоредиве су са жртвама физичког насиља у породици. Само у току једног дана од ових последица насиља у породици страда више мушкараца, него жена у физичком насиљу, у току читаве године. Сва озбиљна психолошка истраживања указују да су 13 пута теже последице психичког у односу на физичко насиље. Надлежне државне институције уопште не поклањају пажњу жртвама насиља у породици када је жртва мушког пола. Психичко насиље над мушкарцима најчешће спроводе жене. Још један сегмент организованог државног прогона мушкараца, а о томе нико не говори.

Међутим, ту није крај мукама мушкараца, нарочито очева.

Уставом и Породичним законом декларисана равноправност родитеља у вршењу родитељског права над заједничком децом само је празна правна норма, која се ни приближно не спроводи у пракси.

Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељског права после развода брачних и ванбрачних заједница, у око 96% случајева, самосталним старатељством над децом дарују мајке. Центри за социјални рад у 99% случајева, мишљења су да стартељство над дететом треба припасти мајци. Очеви углавном добијају неко време изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице.

ДРЖАВА СРБИЈА ЕКСПЛИЦИТНО ВРШИ ЗАБРАЊЕНУ ДИСКРИМИНАЦИЈУ НА ОСНОВУ ПОЛА У ВРШЕЊУ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА.

Центри за социјални рад, законом одређени за помоћ породици и наџор над вршењем родитељског права, постали су одељења невладиних феминистичких организација, који на све начине помажу мајкама у законом забрањеној злоупотреби родитељског права. Преко 100.000 очева нема личне односе са својом децом. Свако четврто дете из разведених бракова у Србији нема личне односе са својим очевима, због тога што мајке то не допуштају, а надлежне државне институције нескривено толеришу непоштовање судских одлука око времена и начина одржавања личних односа деце и њихових очева. Иако то само формално представља кривично дело у Србији, веома ретко ће надлежна тужилаштва неку мајку гонити због извршења. Али, са друге стране, ревносно ће предузети кривично гоњење очева у случајевима када касне или не плаћају одређену алиментацију.

У СРБИЈИ СЕ ДЕЦА МАСОВНО РАЗВОДЕ ОД СВОЈИХ ОЧЕВА! ТО ЧИНИ ДРЖАВА КРОЗ ЦЕНТРЕ ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД, ТУЖИЛАШТВА И СУДОВЕ.

Србија би требала да успостави потпуно поштовање права детета на одржавање личних односа са родитељима са којима не живи (најчешће очевима). Држава треба више пажње да посветити мушкарцима, проблемима мушкараца И дечака, проблемима очева. У Србији никога не интересују мушкарци, нарочито не очеви, њихови проблеми, док се о проблемима жена свакодневно говори.

Овај облик дискриминација мушкараца, дечака и очева,  свакодневно се спроводи од стране државе, медија… Повереник за родну равноправност Бранкица Јанковић не посвећује пажњу проблемима очева, мушкараца и дечака, нити се на овај дан оглашава. Кога још интересују проблеми мушкараца, дечака и очева?