Десет феминистичких заповести (али које ће утицати на животе свих)

Ово није критика жена, већ критика како радикалне феминисткиње представљају и подучавају жене као жртве. Многим женама се чини да је повољно да поверују у такву слику, јер постоје привилегије које добијају због ње. Међутим те предности су само привремене и у основи неморалне, јер се заснивају на смањењу и отимању права мушкараца, и воде њиховом незаслужeном прогону, што ће, пре или касније, довести до њихове огорчености и отпора (маскулизма), односно сукоба полова. Стога жене присталице једине одрживе и стварне равноправности одбацују лицемерну родну равноправност, не прихватају отете привилегије, и боре се уз мушкарце против оваквог извитопереног феминизма.

  1. Жртва никад није крива, наравно само ако је жена

Када жена убије мушкарца, увек је правдају да је претходно трпела насиље од њега, чак и ако није, а за мушкарца се одмах пише да је монструм, без улажења у хронологију догађаја који су претходили убиству. Последица тога је да он добија у просеку троструко већу казну него она, ако је доживи, јер бар пола њих по убиству изврши самоубиство, што код жена никада није случај, оне се никада не кају. Не могу све жртве бити невине, било да су жене, било да су мушкарци, когод да их је убио, живот једноставно није црно-бели. Прво да видимо шта се под „невина“ подразумева. Невина жртва је она која није својим понашањем и изборима допринела да дође до убиства. Наравно да има таквих – ако жена жели да оде од мушкарца, а он је из љубоморе не пушта, и на крају је убије, то је свакако невина жртва. Но шта је са грамзљивом женом, која је од самог почетка везе знала да се петља са криминалцем због тога што воли алфа мушкарце и луксуз који јој пружа, а када он реши да је напусти, она га уцењује децом, имовином, лажним пријавама за насиље или провоцирањем насиље да би испала жртва и узела непропорционално више него што јој припада? Да ли је и она невина жртва после дугог низа година уцењивања и његовог злостављања од стране институција на бази њених пријава? Чињеница која се крије је да су 3/4 жртава убиства мушкарци. Небитно је што њихове убице нису жене, чак и нека убиства наручена од стране жена се не уводе у број мушкараца убијених у насиљу у породици. Неке жртве убистава су невине, друге нису, у мањој или већој мери су томе допринеле изборима и понашањем. Друга заблуда које шире феминисткиње је да је сваки пут када мушкарац убије жену то злочин из мржње зато што је она жена. Он њу убија што је грамзљива, јер га прогони институцијама (ЦСР, полиција, судство), а не зато што је жена. Тај би убио и мушкарца који би хтео да му отме тешко стечену имовину, а криминалци свакодневно носе главу у торби, и то није лак „посао“, па се они нерадо одвајају од својих „резултата рада“. Такође, у мушкарцима који су издржавали девојке и жене на високом нивоу луксуза, а оне су лакирале нокте док су они ризиковали живот за тај луксуз, се јавља снажан отпор када им те жене потом покушају да узму и децу и имовину, а знамо да су институције на женској страни. Стога је „фемицид“ измишљена категорија, а циљ је само да буде отежавајућа околност, и да мушкарац добије већу казну него просечну, у односу на ону коју би добио да је убио мушкарца. Презаштићеност групе чини њене представнике бахатим, јер осећају да им нико ништа не може, што у примеру жена у поступцима развода чини мушкарце још озлојеђенијим, јер по разводу не могу да добију ни пола тековина, а има и случајева да под лажним оптужбама за насиље у породици жене фактички ако не и правно, на дужи рок добију 100% и имовине и старатељства у односу на уобичајених 50% имовине и 75% старатељства.

  1. Патријархат је Пакао, али у њега феминисткиње не верују, пошто су атеисти

Према феминисткињама главни узрок женске патње је патријархат, то је по њима систем мушке надмоћи који их експлоатише, и паралела је религијског Пакла. У стварности, патријархат је систем заштите жена, и поделе одговорности и привилегија према заслугама. Такође, он не постоји бар већ 50 година, или је озбиљно урушен деловањем феминизма. Жене су добиле право гласа, право на образовање и рад, поседовање имовине, исту плаћеност за исти рад, једном речју – равноправност. Повик на патријархат данас је само ради тражења додатних привилегија. Иначе, феминизам као нео-марксистичка идеологија у религији види конкуренцију за душе и срца присталица, па је као и комунизам анти-религиозан и атеистички. Насупрот религијском фокусу на породицу, феминизам је индивидуалистичка идеологија себичних појединки, што је додатни разлог за сукоб са религијом.

  1. Жена је изложена неплаћеном кућном раду код оца, мужа и свуда где је издржавана

Мит који служи за подбуњивање жена против мужева, и одбијање девојака од заједнице са мушкарцима је мит о неплаћеном кућном раду. Познато је да жене више раде у кући него мушкарци, но свакако тај рад не пролази ненаграђен, иако је формално неплаћен. Много је разлога за већу радну ангажованост жене у кући, но ниједан није последица дискриминације и израбљивања од стране мушкараца како феминисткиње покушавају да подметну. Не ради се о томе да партнери који подједнако зарађују ван куће неравномерно раде у кући, јер је нелогично да би у тој ситуацији било ко прихватио да ради више, него о томе да или мушкарац више зарађује јер је више уложио у своје школовање, па онда жена мало више ради у кући да то компензује, или жена уопште не ради ван куће, у ком случају ће знатно допринети статистици да жене више раде у кући, пошто би у том случају било непоштено да очекује да мушкарац уопште ради у кући! Чак и у ситуацијама када подједнако зарађују, постоји могућност да жена више троши на себе од мушкарца, па да њему остаје више, што користи да је води на вечере или путовања, или је купује скупље поклоне него она њему, што њу обавезује да више од њега ради у кући. За детаље погледајте мој чланак поткрепљен званичним статистичким подацима[1].

  1. Жена је мање плаћена за исти рад, независно од броја сати, услова рада и професије мушкарца

Мит који служи за подбуњивање жена против послодаваца, и оправдање зашто мужеви своје жене делимично издржавају и када су запослене. Да мушкарци зарађују више је познато, и то нико не спори. Међутим они студирају теже, и друштву потребније, дакле траженије, факултете, раде већи број сати, ноћу, викендима и празницима, у тешим временским условима, а не у климатизованим канцеларијама као велика већина жена. Коначно, овај мит је лако оборити и чисто здраворазумски: који послодавац би ангажовао иједног мушкарца, ако може да уместо тога прими жену да му исти рад заврши за мање новца, чиме би себи повећао профит. Како знамо да у државној служби свакако не постоји дискриминација по полу, посебно у платама за исти рад, овим доказујемо да ње нема ни код приватних послодаваца. За детаље погледајте мој чланак поткрепљен званичним статистичким подацима[2].

  1. Жена је жртва насиља у породици, на радном месту, и у јавном превозу[1] (зато чешће користе такси)

Мит број три: насиље над женама је сваког дана све присутније. Деловањем феминисткиња психоза страха о угрожености жена насиљем се свакодневно појачава. Проширују се како списак ситуација у којима је она изложена том „насиљу“, тако и дефиниције насиља, а свакодневно се ради на тражењу све већих казни за хетеросексуалне мушкарце који су наводни насилници. У пракси, моја анализа из три угла показала је да од свог пријављеног насиља, само 10 посто је стварно физичко насиље, а скоро трећина пријава се одмах одбацује као неоснована[3]. Ранија анализа је показала да је број кривичних пресуда за насиље у породици у интервалу 2004. – 2016. приближно константан, на нивоу 2000 годишње, а ни 2017, без обзира на десетоструко већи број пријава насиља, није ову бројку повећала преко 2700. Прошле године је у фокусу феминистичких кампања било насиље у породици. Ове године у Србији је актуелна кампања сексуалног узнемиравања у школама и на факутетима, а повремено и у возилима јавног саобраћаја. На трибуне о насиљу се доводе читави разреди доминатно женских средњих школа, да се образују како да препознају, пријаве и ослободе се насилника (мало подсећа на књижарски хит За Зе Габор из 1970-их: “Како ухватити, задржати и отарасити се мушкарца”), на Јутјубу о томе говоре плаћене феминисткиње, блогерке и инфлуенсерке (Милица Лепотица, и Леа Станковић), а постоји и веб сајт mogudaneću.rs, чијим кампањама за средњу школу и факултет сам посветио чак два чланка[4] [5].

  1. Жена, у улози мајке, је бољи родитељ, но феминисткиње се задовољавају да буду и само тетке

Најважнији полни стереотип је да је мајка бољи родитељ, и потребнија детету него отац, чак и након његове десете године. Последица тога је да 90 посто самосталног обављања родитељског права (старатељстава) по разводу добијају мајке, а очевима само остаје обавеза плаћања алиментације уз неизвесну могућност виђања деце. Феминистички текстови такође тврде да тетке „психолошки, имају децу, имају то осјећање тријумфа које дете доноси и срећне су и испуњене“[6], доприносећи даљој депопулацији, која је главни фоцус феминистичког деловања данас (као и ширење ЛГБТ пропаганде, из истог разлога), јер је финансирано од стране глобалистичких елита којима у Четвртој технолошкој револуцији становништво висе није потребно ни за рад ни за ратовање, па налазе разне начине да се вишка ослободе и да се у будућности не ствара.

  1. Злочин никада не застарева, можете га пријавити и након 30 година од када тврдите да се догодио

Ово је дефиниција светске феминистичке #МеТоо кампање оптуживања мушкараца на позицијама моћи за сексуална узнемиравања која су се наводно десила пре 30 година, ради њихове дискредитације и замене (женама).

  1. Жена никада не лаже, она никада није грамзљива, и не постоји оправдање за насиље над њом

Ово је у вези са заповестима 7 (жена никада не лаже, „жртви“ се мора безрезервно веровати, и у одсуству доказа), и заповести 1 (жена је увек невина жртва, не сме се ни помислити да је она постала жртва јер је грамзљива). Учествовао сам недавно на трибини на којој је скрушеним гласом средњовечна жена причала како је жртва притисака (сада се то зове „насиље“) свог утицајног бившег супруга, и како он покушава да сакрије и умањи своју имовину коју мора да подели са њом по разводу. Када сам јој одговорио да никаквог насиља не би било да је мало скромнија, и препознала колико је он ризиковао да дође до те имовине док је она седела код „своје“ (луксузне) куће, и ко зна где све још, она није ни одговорила, очигледно одлучна да му узме половину и настави да глуми жртву.

  1. Жена све може, и ништа не мора

Са феминистичког сајта mogudaneću.rs, опис нове жене за 21. век:

За оне којима то није довољно, ево приче како је жена са децом наводно сама изградила огромну кућу само гледајући инструкције на Јутјубу. Наравно пуно тога вам не каже, а ни колико помоћи са стране (финансијске и грађевинске) је добила[7].

  1. Осећања су битнија од чињеница, а привилегије иду и без одговорности

У сваком медијском наступу, у сваком истраживању од стране феминисткиња, осећања се стављају у први план. Разлог за то је што је на гледаоце, слушаоце и читаоце лакше утицати емоционално, него рационално, а такође јер прави подаци и статистике не одговарају преувеличаним налазима које феминисткиње износе да би шириле атмосферу страха, и себе постављале за кормило решавања ових проблема, са намером да их никада не реше, јер би тиме престала потреба за њима, пресушило финансирање, и оне изашле из фокуса. И у упитнику са 20 критеријума за процену ризика који је развила феминистичка НВО Аутономни женски центар (АЖЦ) а који обавезно примењује полиција када дође у кућу по пријави насиља у породици, од свих критеријума је женин страх најважнији[3]. Што се привилегија тиче, оне се траже на бази историјске дискриминације и наводне експлоатације жена, нешто као што су црнци добили у Америци 1980-их у форми афирмативне акције, позитивне дискриминације, или преференцијалног третмана за упис на универзитете, а у Србији сада постижу квотама за жене за руководећа места у економији и политици. Значи не ради се о промоцији на бази заслуга, меритократији, већ на бази пола, родног идентитета, сексуалног опредељења или статуса “угрожене мањине” и “рањиве групе”. Овај систем свакако не заговара одговорност, упоран рад, већ пењање уз социјалну лествицу путем лобирања и политике.

——————————————–
[1] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/04/04/zene-su-zrtve-neplacenog-kucnog-rada-i-ostali-feministicki-mitovi/
[2] http://www.ultrahome.in.rs/muska/drugaStranaStatistike.html
[3] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici/
[4] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/10/20/marko-je-priznao-da-je-pogresio-da-se-nasilnicki-ponasao-i-preuzeo-odgovornost/
[5] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/10/21/zahtevam-da-budem-zasticena-od-seksualnog-uznemiravanja/
[6] http://www.6yka.com/novosti/najlepsi-tekst-o-njenom-velicanstvu-tetki-ona-lijeci-djecju-dusu
[7] http://www.6yka.com/novosti/za-9-mjeseci-svojim-rukama-izgradila-kucu-majka-cetvoro-djece-napravila-savrsen-dom

 

за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska