Image Info

30 коментара


  1. Па да, у српском стилу, што да буде једноставно кад може да буде компликовано. Хајде да се бавимо измишљањем појмова.

    Прво, појам „Србијанац“ настао је међу Србима који нису живели у Србији. На пример, Срби из Војводине, старије генерације, користили су појам Србијанац чак и после прикључења Војводине Србији. Такође, Срби из Босне или Крајине. Неки тај појам користе и данас и све то без икакве политичке конотације, већ као чисто географску одредницу.

    Но добро, можемо се бавити менталном гимнастиком и измишљаи нове дефиниције па и „србијанство“ са малим „с“ дефинисати као „борбу за Србију“. После тога можемо дефинисати појам „борба за Србију“. Па онда нешто треће кад немамо шта друго да радимо.

    Но, овај текст садржи у себи нешто много важније и много опасније.

    „Сви који живе у Србији зову се Срби, а не Србијанци.“

    Подсећам на следећу анегдоту:

    Ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пред собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор .

    – Јеси ли ти калуђер? – упита официр упирући прстом у Аву.

    – Калуђер! – потврди Ава.

    – А јеси ли Србин? – пита даље официр.

    – Србин по свим обележјима! – одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.

    – Па… и ја сам Србин – шапатом рече официр.

    – Ма немојте, молим вас – као изненади се ава. – А по чему сте Србин?

    – Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.

    Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:

    – Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!

    Но, добро, знам шта ће бити одговор. Ово се односи на људе, а не на волове.

    Узмимо још и ово:

    „Србин изграђује српство и ствара Србију и даје је као благодат свим људима који желе да у њој живе.“

    „Брате ја, дошо`!“.
    Циганин протеран из Француске, на пример, без доказа о српском држављанству. Сомалијац, Авганистанац, Сиријац, Камерунац, … само их навлаче и пакују, све по инструкцијама Брисела. О потурицам и Шиптарима да не говорим. За све њих ће Србин да „изграђује српство и даје је као благодат“, а они ће да живе на српској грбачи и називају се Србима.

     
    Одговори

    1. Омиљена анегдота, нити је во Србин, а ни сваки Србин србијанац.

       
      Одговори

  2. “Другим речима свеукупна борба Срба за српство, што наравно подразумева борбу за Србију, зове се србијанство.“

    Не, зове се Српство. Ваљда ћемо увек узети шири термин, је л’.

     
    Одговори

  3. Поставка о србијанству у овом случају је потпуно погрешно постављена, отуда и све контраверзе које оптерећују ово питање. Интегрално србијанство је идеја која настоји да све грађане Србије уједини око заједничког циља (опстанак и просперитет заједничке отаџбине – пре свега), а ово што се наводи у тексту с то идејом нема благе везе. Србијанство са Српством има везе у толико што га не искључује већ га диже на виши ниво – позивом да се вратимо традицији и златном добу Српства када су Србима осећали и један Нушић, Пашић, Винавер, Пачу, Штурм… Дакле, не знам по који пут: Српство већ постоји као идеја која обједињује све који се осећају као Срби, без обзира где су, када и зашто рођени. Србијанство је мост између грађана Републике Србије без обзира на њихово етничко порекло и Срба. Они који не желе да буду ни Србијанци ни Срби, имаће могућност да у Србији бораве на исти начин на који странци бораве у држави „нашег брата“ Мухамеда Бин Заједа: Као странци са дозволом боравка, без могућности да као „несрбијанци“ добију држављанство и бенефите које оно повлачи. И коначно, поново морам да истакнем како је најжалосније у целој причи то, да су највећи противници Србијанства управо Срби – они који би од свега требало да имају највећу корист. Ментолитет, јбг…

     
    Одговори

    1. Е, сад…баш јбг. Немој бити искључив са“ментолитетом“, јер поставка србијанства је на стакленим ногама,обашка, што смо већ раније утврдили, а нисам приметио да си то успешно одбранио, да нас наши крвни непријатељи Хрвати упорно смештају у тај контекст који је по теби авангарда. И ово је симпатично за расправу:

      “Србијанство са Српством има везе у толико што га не искључује већ га диже на виши ниво – позивом да се вратимо традицији и златном добу Српства када су Србима осећали и један Нушић, Пашић, Винавер, Пачу, Штурм…“

      Дакле, како ја схватих цео контекст реченице, србијанство Српство диже на виши ниво и због тога су се наведени осећали Србима. А што не Србијанцима? Ја мислим да јесу и Србијанцима (тачно си приметио – пре свега Србима), али само као тадашњим Пијемонтом Српства, ништа више од тога.

      Даље, зашто би Срби имали, под твојом претпоставком, највише користи од тога? Твоја је теза да ће увођењем србијанства сви муслимани, Мађари, па и Шиптари наједном осетити Србију као своју државу. На чему засниваш такве претпоставке? Ако један муфтија може да каже “ја сам српски патриота“ што би проблем био да то кажу обични грађани? Не би био проблем када међу њиховим вођама не би било агената страних обавештајних служби који овде деценијама, а посебно после 2000., вршљају како стигну. И сада, одједном, уведемо србијанство и цела та агентура каже – е, ово је права ствар, Србија је најзад демократска држава, оставимо их мало на миру. Наивна су то гледишта.

      Србија некада, иако је баштинила Српство, је била интересантна свима нацијама, од Цинцара до Словака, јер је била независна и слободна земља. Када то поново буде и то на хришћанским основама и начелима као што је некада била, немам сумње да ће те народе мало занимати да ли она почива на Српству или србијанству. До тада, ‘ајде да измишљамо топлу воду.

       
      Одговори

      1. „како ја схватих цео контекст реченице, србијанство Српство диже на виши ниво и због тога су се наведени осећали Србима. А што не Србијанцима? Ја мислим да јесу и Србијанцима (тачно си приметио – пре свега Србима), али само као тадашњим Пијемонтом Српства, ништа више од тога.“
        То је било од 1804. након 1835. („Роб када ступи на тле Србије постаје слободан…“), након 1913. и 1918. године КАДА ЈЕ СРБИЈА СТВАРНО БИЛА ПИЈЕМОНТ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА. Тада је било атрактивно и пре свега корисно постати Србин. Зашто тачно би данас неки Мађар или Хрват пожелео да постане Србин, нарочито кад и сам знаш да им је као Мађарима или Хрватима у Србији много боље него Србима?
        Устав у делу где „признаје“ постојање и политички субјективитет „националних мањина“ не ваља, анахрон је и има уграђен механизам за самоуништење који већ деценијама ради као подмазан. Националне, заправо етничке мањине као политички фактор треба изједначити са свим осталим политичким организацијама, са истим цензусом и истим начином регистрације код АПРа. Заузврат, сви држављани Србије без изуизет(а)ка треба да имају иста права, без обзира на порекло и досадашњи статус.
        Наравно, ти можда и можеш да чекаш да се „нешто деси“ на глобалној геополитичкој сцени, али само док су ти деца мала. За пар година доћи ћеш у ситуацију да размишљаш о томе где ћеш да их шаљеш да се боре за живот јер као што и сам знаш – за њих у оваквој Србији још дуго неће бити посла… А ако мислиш да постоји неко друго решење „мањинског питања“, предлажем ти да размислиш зашто још нико у свету није успео да га реши по рецепту „ако нећете да будете (уписати према потреби) границе су вам отворене“? Или мислиш да се Путин заљубио у Кадирова па му оставио Чеченију као личну прћију?!

         
        Одговори

        1. “А ако мислиш да постоји неко друго решење „мањинског питања“, предлажем ти да размислиш зашто још нико у свету није успео да га реши по рецепту „ако нећете да будете (уписати према потреби) границе су вам отворене“? Или мислиш да се Путин заљубио у Кадирова па му оставио Чеченију као личну прћију?! “

          Ха, па управо ти заступаш ту тезу када наступи србијанство – ако нећете, онда широко вам поље. Прво, ја у Српству уопште не заступам ту тезу. Српски речено, ‘ ебе се мени како ће ко да се вика, Марсовац, Тасовац или шта већ, али не може да руши државу!! Намерно два узвичника, да се зна, јер следе букагије. Ја уопште не препоручујем да било ко где иде, али не може да пиша по већинском Православном, Српском Народу и по Српској држави. И то тим редом.

          У последњем пасусу сам објаснио када ће нац. мањине поново осећати Србију и српске земље као своје – када будемо слободни и јаки (јаки, сходно својим могућностима)

           
          Одговори

          1. „ебе се мени како ће ко да се вика, Марсовац, Тасовац или шта већ, али не може да руши државу!! Намерно два узвичника, да се зна, јер следе букагије. “

            „…али не може да руши државу“
            Зашто не може? Мислим – ко му брани да руши државу која се сама декларисала као њему страна ЈЕР МУ ЈЕ ДАЛА СТАТУС „НАЦИОНАЛНЕ“ МАЊИНЕ, то јест МАЊИНЕ КОЈА ЈЕ ДЕО НЕКЕ ДРУГЕ НАЦИЈЕ А НЕ СРПСКЕ! Његова држава није Србија већ нека од суседних држава чији је он део „нације“. Он рад против Србије доживљава као патриотизам у корист „СВОЈЕ МАТИЧНЕ“ ДРЖАВЕ – Хрватске, Албаније, Мађарске… Он мртав – ‘ладан узима све што му живот пружа од Србије (исто као и било који Србијанац изван корпуса „националних“ мањина), али исто тако узима и од „матичне“ државе све што му она нуди као мито или својеврсни хонорар да би што више дестабилизовао њену конкуренцију (Србију).
            „Србијанчењем“ Србије такве ствари би се избегле, али е потпуно беспредметно планирати како да данас привилеговане припаднике „националних“ мањина мотивишемо да се из статуса привилегованог, прешалтају у статус равноправног политичког фактора. Јер се по ко зна који пут показује да су Срби сами себи највећи непријатељи. Уместо да данас дају само нешто, сутра ће изгубити СВЕ, а онда ће коначно моћи да се посвете свом омиљеном спорту – гуслању о старој слави и кукању како их нико не воли јер су нај…

             

          2. Шта онда очекујемо од Срба у околним државама, да буду лојални њима или нама? Јесу ли то онда Хрвати српског порекла?

             

          3. „Јесу ли то онда Хрвати српског порекла?“
            Нека сами кажу ко су и шта су. Ко смо па ми да говоримо у име њих?

            „Шта онда очекујемо од Срба у околним државама, да буду лојални њима или нама?“

            А од Мађара ваљда очекујемо да буду лојални „нама“? Или Албанаца? Или не очекујемо ништа, већ ћемо се овако недефинисаних националних интереса копрцати док нам свака шуша кида део по део територије, одводи једног по једног јаничара, „приватизује“ један по један национални ресурс?

            Нема подељене лојалности. Ако је неко толики Србин да ни под којим условима не може бити лојалан некој од новостворених (и од Србије признатих) држава – НЕКА РАСПРОДА ИМОВИНУ, ПОЗДРАВИ СЕ С КИМ ТРЕБА, ПОКУПИ ПОКРЕТНУ ИМОВИНУ, ПРЕСЕЛИ СЕ У СРБИЈУ И ПОСТАНЕ СРБИЈАНАЦ. Као што када се одсели у САД постаје Американац – ни мање ни више. Не знам једноставније.

             

          4. Мислим да је овде погођена суштина неслагања. Да ли стварно један Србин са идеалима треба да каже – све је готово – новостворене државе, Србија је признала, итд? Да ли се тај Србин по таквом схватању одриче свог животног простора, од Крајине до Македоније? Када га се одрекнемо у себи онда је стварно готово, а не због тренутног фактицитета, јер ако нас историја нечему учи јесте да што је данас реалност сутра не мора бити.

            Знаш, да сам клинац и да играм фудбал за Јединство из Уба сан би ми био да једнога дан пикам балун у Барси, а не да добацим до Младости из Лучана.

             

          5. „Да ли стварно један Србин са идеалима треба да каже – све је готово – новостворене државе, Србија је признала, итд? “
            А како ти мислиш да би требало? Признали смо Хрватску и БиХ, Црну Гору и Словенију али ми то само онако јер смо морали (због пензија, старе девизне штедње, безвизног режима…), то се не важи?! Да потписане обавезе обавезују само српске непријатеље а Србе јок?
            Што се тиче „косова“ немој да подмећеш, не приличи ти; о тој теми сам се изјаснио више пута и то конкретније од тебе и твоје странке. Конфликт у вези Косова треба замрзнути и чекати повољнију констелацију звезда на спољнополитичком небу.

             

          6. Које Косово подмећем? Написах “од Крајине до Македоније“ где је Косово, по логици, само део ове територије.

            Кад смо код потписаних обавеза, мислио сам да то важи и за Хелсиншки документ, па испаде да не важи. Мислио сам да то важи за Дејтон, кад оно, мајку му, неки фини људи мислили онако, на муфте, мало да га мењају и мењали га…, до скоро. Беше ли некада и неки Кумановски споразум по коме би Србија требала да има неких 1000 полицајаца и војника да обезбеђује границу? Ах, да…изгубисмо рат и од споразума ништа. Логика говори да када победимо исто толико ћемо се обазирати, или би бар требало, на споразуме који нам “одговарају“. Намерно написах “када победимо“, а не “ако“, јер сам у ту победу сигуран; Срби, дугорочно, ратове не губе, него се за мир бојим, ту умемо да забрљамо.

             

          7. „Које Косово подмећем? “
            Извињавам се. Овде се развила добра дебата у односу снага ја један а ти и Челекетић сами :), па сам његове речи:
            „шта онда имамо да причамо о могућем отпору у вези са Бриселским споразумом или споразумом са ММФ?“

            грешком приписао теби. Надам се да није велика грешка 🙁 Иначе, драго ми је да смо сагласни барем у томе да „косово“ није држава, иако све друге које смо помињали нажалост – јесу. Наши представници их признали.

            Што се тиче поштовања договореног…
            Историја света је пуна примера договорених а прекршених споразума. Када би се договорено поштовало – владао би вечни мир и просперитет, јаки би били задовољни, слаби и немоћни би добили колико им по договору следује. Међутим, испада да споразуми важе само за слабе и јадне. Ти у својим текстовима имплицираш да је Србија нека сила која може да се понаша како јој тренутно одговара, а ја тврдим да смо још слабији него што се на први поглед види.
            Јер да смо под отвореном окупацијом, не бисмо се самозаваравали како имамо институције и демократски изабране представнике већ би рају било релативно лако покренути на бунт и промене. Овако, половина становништва се „уклапа“ у мејнстрим, а другу половину ко ј… јер њено мишљење, слагање или неслагање није ни битно.

             

          8. Окупација је врло отворена с тим да то већини одговара јер су обичне чипке и гола вогна. Још се само чека да дође НАТО братија и да почне да силује децу и жене. Силовање мозга смо пребродили а како ће будући силовани то пребродити?
            Кога брига!

            http://srpskaakcija.com/2014-04-13-23-53-43/1373-p-d-fil-u-ric-v-sci-sh-i-i-i-uni

             

          9. Жене неће морати да силују, сасвим је довољно Србкиња које би радо платиле да се неки НАТО солдат у њих „заљуби“. На „едуковању“ деце у смислу како су већ са 12 година довољно свесни своје сексуалности и способни да одговорно бирају „партнера“ већ се одмакло, тако да као предмет силовања остајемо једино ми, старе прдоње који смо и криви за све ово. Лично, мислим да боље нисмо ни заслужили.

             

          10. Дакле, цела идеја србијанства могла би се изразити једначином: национална припадност = држављанство.

            Зар је могуће да искуства других, нарочито у западној Европи, не указују да је ово врло опасна дефиниција? Живимо у времену када је промена демографске слике масовним насељавањем туђинаца званична политика свих ЕУропских политичких центара, укључујући и Београд.

            По мом мишљењу, није потребно измишљати читаву теорију о србијанству да би се националним мањинама ускратиле привилегије које сада имају на штету Срба. Треба урадити неколико других ствари:

            1. Дефинисати Србију као српску државу у којој се темљени систем вредности, на којем држава почива, изводи из културноисторијског наслеђа српског народа, као европског и православног.

            2. Појединачна права су иста за све држављане, али само Срби имају право на самоопредељење (ово је у складу са недавним предлогом закона у Израелу).

            3. Националне мањине имале би само она права која имају Срби у матичним државама тих мањина. Наравно, уколико то одговара Србији и та права могу бити само у функцији очувања културно-историјског наслеђа, а никако не би могла задирати на терен државности. Значи, међусобни договор Србије и суседних држава

            4. Закон не би признавао измишљене националне мањине (Бошњаци, Црногорци, …)

            5. Национална припадност не би била ствар опредељења осим за људе из мешовитих бракова, а и они би могли да се изјасне само за оно што јесу. Значи, неко коме је, на пример, отац Србин, а мајка Мађарица, може да се изјасни као Србин или као Мађар, не може као нешто треће.

            6. Они који нису Срби, а учине тежак прекршај антидржавног деловања, бивају лишени држављанства и бивају протерани у своју матичну државу. (Нпр. Шиптари са КиМ који су примили косовско „држављанство“)

             

          11. „Зар је могуће да искуства других, нарочито у западној Европи, не указују да је ово врло опасна дефиниција? “
            Не указују. Али могу да испадну као користан преседан, јер је очигледно да са асимилацијом дошљака у једном тренутку нешто није било у реду. Наиме, десило се да су неке левичарске владе под притиском свог чланства и идеја које уосталом заступају – сам појам натурализације почеле да посматрају прилично „креативно“. Па је полицајцима речено да окрећу главе кад виде нерегистрован аутомобил кога вози тамнопути бркајлија, да не легитимишу жену која носи фереџу, да не „провоцира“ патролирајући кроз четврти углавном насељене имигрантима… Просветарима је сугерисано да од „обојене“ деце не траже ниво знања који се захтева од „беле“… Значи, сви проблеми су настали када су се државе о којима говоримо одрекле потребе да потпуно примењују сопствене законе. То је лоша страна представничке демократије и о томе треба разговарати, како да се грешке исправе. Наравно, потпуно легитимно је и залагање за промену политичког система, али ја за сада не видим ништа боље и примереније тренутку. То што ЈА не видим ништа боље не значи да боље и не постоји… Само бих волео да чујем аргументе.
            О питањима које си таксативно навео такође можемо, али постови су ми и онако предугачки па би било добро да теме покрећеш једну по једну док их све не апсолвирамо.

             

          12. Проблем је у томе што кад имаш врло сложен систем, тешко можеш да издвојиш детаље без свести о томе како они утичу на целину. Неко мора да има слику целог „пројекта“ у глави иначе поједини подсистеми неће чинити функционалан систем.

            А Срби већ имају ту особину да се свако ухвати једног проблема и сматра га најважнијим без свести о целини.

            Идеја да заједницу чине СВИ држављани и да су сви равноправни пред законом није спорна. Равноправни и у правима и у обавезама. И за то није потребно додатно компликовати и збуњивати људе увођењем појма „србијанство“, поготову кад већ знамо да тај појам значи и друге ствари.

            Међутим, позивање на Србију од пре сто година није довољно зато што Србија пре сто година није била суочена са изазовима са којима је суочена Србија данас. Дакле, пре сто година, било је нормално, готово природно, да се Штурм и Винавер „осећају“ Србима или Србијанцима, како хоћеш, јер пре сто година ником није падало на памет да прави законе који Србе дискриминишу у односу на мањине или који дозвољавају масовну миграцију социјалног талога Африке и Азије који се, механизмима друштвеног инжењеринга, „претвара“ у аутентичне европске нације. Нити је некоме падало на памет да, при упису на факултет или приликом запошљавања, Циганин треба да има предност у односу на Србина. Према томе, ми се не можемо понашати као да смо „пали с Марса“ и игнорисати садашњост уз констатацију да је нешто јако добро функционисало пре сто година, па хајде сад опет да радимо тако. То је исто као кад ДСС пође од принципа о „слободи штампе“ и „слободи окупљања“, који су важили пре сто година и онда изда саопштење где закључи да је педерска парада „непотребна“.

            Целокупна „национална“ Србија делује као политички диносаурус без свести о томе да се ми налазимо на неистраженом терену. Да постоје питања за које одговоре не можемо наћи у прошлости. Можда инспирацију, али не и одговоре.

             

    2. То да сви држављани треба да буду лојални је ствар која се подразумева за сваку државу и за то нису потребне теорије о србијанству. Суштинско питање је каква Србија треба да буде? На којем темељном систему вредности да почива? Ко може да буде држављанин, а ко не може? Ко може да изгуби држављанство ако није лојалан? Шта законски значи „равноправност“ држављана? Зашто тзв. национална Србија одбија расправе на ове теме већ се све своди на начелне расправе које немају никакав практичан значај.

      Друго, ја мислим да националност, тј. етничка припадност, не може бити ствар „опредељења“.

      У садашњој Србији Срби су дискриминисани ПО ЗАКОНУ. Према томе, једини ко има оправдање да не буде лојалан јесу Срби, али добро, то није проблем, Србија данас свакако није српска држава, већ антисрпска.

       
      Одговори

      1. Владимир Челекетић

        „…сви држављани треба да буду лојални је ствар која се подразумева за сваку државу“
        Не подразумева се јер

        „…једини ко има оправдање да не буде лојалан јесу Срби“.

        Код нас је проблем јер не расправљамо ни о принципима, већ свако гусла своју причу па докле догурамо. Ми овде нисмо никаква власт па ни она у сенци, и зато нема смисла расправљати о давању или одузимању држављанства Србије. Просто, јер до нас ништа не стоји нити зависи; власт поступа по законима који им се свиђају, док оне друге занемарују јер им се може.

        Ето, то је конкретна ствар (да ли су администрација и грађани дужни да поштују СВЕ, или само законе који им тренутно одговарају) о којој ми можемо и треба да разговарамо, али мрка капа. Зашто?
        Хајде да барем о томе покушамо да „постигнемо консензус“ или „једномислије“ па да видимо шта и како даље.

         
        Одговори

        1. Ја више не знам шта је овде тема и зато не знам у вези са чим треба да постигнемо консензус.

          Прво, ми не можемо имати никакву промену у друштву уколико они који се сада не питају не покушају нешто да промене.

          Друго, начелан став да СВИ треба да поштују СВЕ законе нема никаквог практичног значаја у нашем случају, јер већ имамо власт која ради шта хоће, мимо сваког закона и Устава и, сем тога, у Србији нема живе генерације која памти државу у којој су институције и закони били изнад политичке воље власти.

          Треће, ми више нисмо народ, ми смо етничка група у оквиру Империје, враћени смо у период пре Карађорђа и суштинска питања су:

          1. Који смо то ми?

          2, Да ли „ми“ треба да имамо „нашу“ државу?

          3. Ако треба, каква она треба да буде? На којим принципима да почива, како да буде устројена, …?

          Садашња тзв. национална опозиција та питања не поставља.

          Дакле, хајде конкретно да причамо.

          Јел садашњи Устав добар? Само је проблем што се не поштује? Или Устав није добар? Или, питање да ли је Устав добар или није, није уопште релевантно, јер смо ми под окупацијом? Ако смо под окупацијом, какве везе има какав је Устав и ко поштује Устав и законе?

           
          Одговори

          1. „питање да ли је Устав добар или није, није уопште релевантно, јер смо ми под окупацијом? Ако смо под окупацијом, какве везе има какав је Устав и ко поштује Устав и законе?“

            А како смо дошли под окупацију?
            Зашто нико не окупира Швајцарску, Луксембург, Белгију, Нови Зеланд? ЗАТО ЈЕР ЈЕ ТАМО СРАМОТА И БЛАМ ПРИСТАТИ НА ОКУПАЦИЈУ АКО ЈЕ НАШОЈ, ЛИЧНОЈ ГУЗИ ЗА НИЈАНСУ БОЉЕ НЕГО КОМШИЈИНОЈ.
            Зато што тамо окупација може бити само тренутно и изнуђено стање, против кога се ГРАЂАНИ боре на разне начине све док окупатору не виде леђа. За разлику од тамошњих ГРАЂАНА, код нас постоје аге, бегови и РАЈА, а раја се дели на ону „сналажљиву“ која се уклапа у сваку шему (свеједно да ли си у ДС или СНС – важно је да си уз власт и оно што власт удељује лојалнима), и ону мање битну – рају која „никад није задовољна“, али она није важна јер није „државотворна“ и само мути воду. Зато, да бисмо се такви какви смо ослободили окупације, морали би се пришљамчити неком јаком… Али, шта онда? Једног окупатора заменити другим, или тражити нове људе који ће преузети одговорност за нацију и њену државу? Међутим, шта док их не нађемо (пошто претпостављам да смена окупатопра на српској грбачи ипак није опција)? Зар не би било боље да их тражимо већ сада, док још увек можемо да их питамо шта мисле да раде кад их доведемо на власт, него да их (како је погрешно уобичајено) извикујемо на неком митингу тј. „величанственом народном збору“, а они нам онда кажу „па шта оћете – ви сте нас бирали“?
            Ето, то су конкретне ствари.

             

          2. Добро, све је то тачно, осим оно да Белгија није под окупацијом, али да сад не почињемо и ту тему.

            Дакле, суштина целе приче о србијанству је у томе да нема онога што би назвали „грађанском свешћу“ или како већ, нема свести о припадности заједници, одговорности за судбину заједнице и учествовања у креирању судбине заједнице. Јел тако? То је оно што смо некада називали „демократијом“ и то би и била права дефиниција демократије. И зато нема никаквог отпора властима на било ком нивоу. Ако у једној Боговађи, на пример, власт може да насели белосветски социјални талог који људима уништава имовину и ако ту нису у стању да се скупе и банду истерају, шта онда имамо да причамо о могућем отпору у вези са Бриселским споразумом или споразумом са ММФ?

            Дакле, питање је сада како да створимо друштво у којем ће појединци имати свест о заједници и одговорност за заједницу? Па да би то урадили прво морамо да направимо заједницу, јел тако? И ту долазимо до овога о чему ја пишем. Који „ми“ чинимо заједницу? Шта је основа на којој се заједница ствара? Ово су дефиниције. Из овога изводимо: ко може бити члан заједнице, ко не може, ко може да изгуби „чланство“… О овоме расправе нема. Јер да би ослободили Боговађу морамо да знамо који смо „ми“ који треба да ослободе Боговађу од „њих“?

             

          3. „Шта је основа на којој се заједница ствара? Ово су дефиниције. Из овога изводимо: ко може бити члан заједнице, ко не може, ко може да изгуби „чланство“… О овоме расправе нема.“

            Тачно, данас се „подразумева“ заједништво по најмање три основа: Етничко (сви Срби, ма где да су рођени или настањени су по „дифолту“ део заједнице, без обзира на то да ли заједници на неки начин доприносе или не), етнички-територијално (сви Срби становници Србије) и заједништво по националној припадности (држављанству). Ја се залажем за овај трећи облик заједништва.

            Први основ не ваља због познате о „два Србина – три партије“; једноставно, ако пођемо од претпоставке да су само интереси вечни – сви Срби немају исте интересе. Изјашњавати и бусати се у србске груди можемо до миле воље, али кад дође до извршења војне обавезе, плаћања пореза, учешћа у активностима око санирања последица елементарних непогода – Срби настањени ван граница Србије своје Србство схватају прилично факултативно. И ту није грешка до њих, основни фелер је у Уставу Србије и њеним законима. Они једноставно имају „право“ да користе пасош који им више одговара, да плаћају порез где им се наврне, да се у својим „домовинама“ понашају као странци, сву власт и одговорност ноншалантно препуштају другима, а када зашкрипи – правац Србија док се не среде папири или не добије нека државна лова. Онда Србија постаје „циганистан“ и место ђе пристојан свјет ни у лудлу не би мога жив’сти.
            Ту долазимо до питања да ли би било боље Србију устројити по израелском принципу, по коме сви грађани Израела имају сва грађанска права осим на извршење војне обавезе. Ту част имају само Израелци -Јевреји. Ово има историјско и практично утемељење… Јевреји су научили шта значи немати државу и онда (још увек) већина уз мање или више гунђања прихвата „част“ да служи војску три године док суграђани Арапи и остали пландују и завршавају приватне послове. На основу искуства које сам нахватао, нисам сигуран да би се већина Срба сложила са оваквим приступом. Сећам се не тако давног времена када смо широм војводине мобилисали припаднике мањина да бисмо им „проверили лојалност“. Истовремено, многи Срби чија лојалност сопственој држави никад није била под сумњом – запалили су преко граница. Значи – не ваља ни то…
            О трећем основу заједништва сам већ опширно писао, али ако има нешто нејасно – ту сам.

             

    3. Појам србијанства, до сада је једино студиозно обрађивао Мицић у свом делу „Манифест србијанства“, забрањеном од стране криптохрватске цензуре далеке 1941. У свом делу Мицић наравно не помиње грађане Србије … Дакле не треба да заборавимо ко смо, јер други сигурно неће заборавити …

       
      Одговори

      1. Да, очигледно сте читали његове текстове па се сад, седамдесет и више година касније „апдејтујете“ 🙂 Проблем је што Мицића ни за живота (док је био у прилици да објашњава) нико релевантан није разумео, а данас му се може импутирати свашта – зависно од тога шта покушава да се постигне. Ја лично га не признајем за неки ауторитет, и под Србијанством подразумевам оно што сам укратко написао у претходном. Поздрављам Вас.

         
        Одговори

        1. Очигледно је да су србијанство и Србијанство два различита појма. Обзиром да се Србија одувек везује за Србе, предлажемо договор.
          Велики поздрав.

           
          Одговори

          1. Промашена вам је тема. Изгледа да сте остали у `41. Данашња борба је у суштини између протестантске (која је одавно победила католичку) цивилизације и православне. А ви се замајавате са србијанством или Србијанством, свеједно.

             

          2. Далеко је Србин од борбе о којој говорите. После 70-то годишње окупације, свих страдања и посртања једину борбу коју Србин може да води је борба за опстајање на територији која се на географској карти зове Србија. На тој територији Србин је грађанин другог реда, док су остали грађани грађани првог реда. Није Србин у позицији да грађанима нуди било шта, јер нема ништа, тако да је велика разлика између србијанства са великим „С“ и малим „с“, територијалног и духовног одређења.

             

Оставите одговор на Србијански Клуб Одустани од одговора