Александар Вељић: КОГА СЛАВЕ У НОЋИ ВЕШТИЦА?

 

ПАГАНСКИ КОРЕНИ НОЋИ ВЕШТИЦА

Ноћ вештица је као римокатоличка светковина „Сви свети“ уведена у назовихришћански свет неколико векова после смрти Христових апостола.  Енглеска кованица „Halloween“ је скраћеница израза “All hallows eve” и значи „Ноћ свих светих“.  Пошто је у старо време био обичај да дан почиње са заласком сунца, Ноћ вештица представља вечерњу прославу која најављује велики дан посвећен богу мртвих – 1. новембар.  „Ноћ вештица (Halloween) се заснива на шкотским и ирским народним обичајима који директно вуку корене из претхришћанског доба”.  Ту ноћ разузданог лудовања, сујеверних врачања и стравичних игара људи не узимају за озбиљно.  Тако нешто није прослављала изворна Христова Црква, него пагански Друиди – и то у част великог бога мртвих Самхаина чији празник пада 1. новембра.[1]  Та светковина, која нема никакве везе са хришћанством, јесте старопагански празник маскиран у црквене обичаје!  Упркос томе, мноштво екуменских хришћана, па чак и атеиста и агностика, забављају се у духу тог паганства!

Америчка енциклопедија тврди да Ноћ вештица „недвосмислено представља остатак паганских времена“, а енциклопедија од највећег ауторитета у свету подвлачи да је та светковина „настала знатно пре хришћанства.  Две главне особености древне Ноћи вештица су паљење логорске ватре и веровање да духови и вештице те ноћи лутају унаоколо.  Историја указује на то да Ноћ вештица има чисто друидски карактер и да то славље ‘потиче од паганских Друида са северозапада Европе’, што додатно поткрепљује чињеница да је и данас у неким деловима Ирске 31. октобар познат као OIDHCH SHAMHNA – ‘бдење Самхаина’”.[2]  Самхаин је друидски пагански господар мртвих.  Поред Друида, тај пагански празник славили су и пагански Римљани, каже Енциклопедија Британика: „Друидским церемонијама су додата извесна обележја римске феште, која се одржавала око 1. новембра у част Помоне, у којој важну улогу играју ораси и јабуке које представљају зимске залихе воћа”.[3]  Дакле, тај распрострањени пагански обичај је повезан са зимом.

Историјска истина о томе зашто се слави Ноћ вештица откривена је у књизи Рут Кели, која нам предочава да „свештеници паганских Друида уче бесмртност душе, односно да приликом смрти душа прелази из једног тела у друго“.[4]  „Веровали су да последњег дана у години (31. октобра) Господар смрти окупи душе оних који су преминули те године, душе које су осуђене да живе у животињским телима док им не буде одређен облик живота који ће да настане у наредних 12 месеци.  Душе су ласкале Господару мртвих даровима и молитвама не би ли га умилостивиле да им им изрекне лакшу пресуду.  После испаштања својих грехова, о Новој години су ослобађане да иду у друидски рај“.[5]  Ноћ вештица се славила са циљем да у свести људи одржи небиблијску доктрину о бесмртности душе.  По том учењу, умрли људи нису истински мртви.  Готово сви пагански народи имају дан у част мртвих, који је изворно уведен као помен на Нимрода, првог диктатора који се спомиње у Постању 10:8-10.  Нимродова жена-мајка Семирамида тврдила је да је њен муж остао жив после смрти.

Недуго пре него што је распет, Исус је одговорио садукејима на њихово питање о васкрсењу: А за ускрсење мртвих нисте ли читали шта вам је Бог рекао: Ја сам Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев?  Није Бог, Бог мртвих, него живих!” (Јеванђеље по Матеју 22:31-32, превод Луја Бакотића).  Пошто су Аврам, Исак и Јаков мртви, а Библија учи да мртви не служе Богу (Псалам 6:5, 115:17), они ће васкрсењем из мртвих поново живети и Бог ће бити њихов Бог.  Да би омогућио васкрсење Христос је умро и живео, да влада и над мртвима и над живима (Посланица Римљанима 14:9).  Христос Бог постао је господар (владар) мртвих када је васкрсењем из мртвих задобио кључеве гроба и смрти (Откривење 1:18).  Зато ће да васкрсне мртве.  А ко је имао пређашњу власт над мртвима?  У Посланици Јеврејима 2:14, апостол Павле пише: „И како су деца судеоници пути (тела) и крви, тако и он суделова у томе, да смрћу сатре онога који је имао моћ смрти, то јест ђавола”.
Сотона је имао моћ смрти, сотона који се слави у Ноћи вештица.  Сотона је господар смрти.  Самхаин паганских Друида је тај бог смрти – сотона.  У дивљој Ноћи вештица људи нису ни свесни да се лудо забављају у част ђаволу!  Апостол Павле пише (у Посланици Галатима 4:8) да су пагани – мисливши да обожавају истинитог Бога – служили демонима.

Први дан новембра, који пагани обележавају у част Самхаина, данас се у стотинама екуменских цркава слави „као одавање поште свим светима, знанима и незнанима“.  То је увео римски папа Урбан Четврти, саопштава Католичка енциклопедија.  Тако су римски свеци, који наводно живе на небу, почели да се славе у дан посвећен ђаволу, јер „сматрајући да је потребно обожавати сваког мученика, Црква је за све њих одредила један заједнички дан”.  „Празник ’Сви свети’ је уведен у црквени календар због тога што у години нема довољно дана за сваки поједини дух у католичкој цркви… Будући да су људи увелико повезивали дотични дан са мноштвом духова мртвих, то је веома погодовало црквеној политици да у Цркву унесе безопасне паганске народне идеје”.[6]

Обичај да деца траже да буду почашћена слаткишима „потиче из паганских времена”, пишу Линтонови.  У Ирској је до почетка прошлог века владао обичај да се организују поворке „које предводи човек у белој одори, који носи маску у облику коњске главе“.  Линтонови откривају да је „коњ посвећен богу сунца, што показује да је тај обичај остатак друидског обреда“.  Поворка је од сељака прикупљала дарове у част старог друидског бога и уколико није била „великодушно чашћавана“ (treat) сељаци су „варани“ (trick) претњама да ће им клетва бити бачена на усеве, па ће наредна година бити неродна!

Традиционалне поворке и маскенбал у Ноћи вештица изведени су из необичне праксе.  Богате средњовековне римске цркве су опонашале верске поворке старе Грчке и Рима својим литијама у којима су носиле мошти својих светаца-заштитника.  Сиромашније жупе нису биле у могућности да набаве мошти, па су носиле насликане представе својих светаца.  „И они који нису играли улоге светих желели су да уђу у поворку, па су се одевали као анђели или ђаволи, те се поворка Свих светих претварала у веселу, шаролику параду у црквеној порти“.[7]

Обичај коринђања у Војводини је сличан ономе на Западу.  Ти и ови други обичаји су пуки наставак апсурдног паганства које је названо хришћанским именима.

ОДЛОМЦИ ИЗ „КЊИГЕ О НОЋИ ВЕШТИЦА“

„Књига о Halloweenu“ представља избор најважнијих података које је 1919. године објавила Рут Една Кели.  Како је та списатељица рођена 1893. године, то значи да је њена изванредна студија представљена јавности у њеној 26-ој години.  Рут Кели износи историјску, духовну и културолошку позадину обичаја у вези са Ноћју вештица у англо-саксонском свету.  У њеним описима препознајемо и елементе домаћих народних обичаја.

  1. Обожавање сунца, извор Ноћи вештица

Када бисмо могли да упитамо неког паганина из старог света које своје богове највише поштује, засигурно би међу њима навео сунце-бога.  Ако је Грк, назвао би тог бога Аполоном.  Ако је Египћанин, звао би га Хорус или Озирис.  Ако је из Норвешке, назвао би га Сол.  Ако је из Перуа, звао би га Бочика.  Пошто је сунце у средишту нашег физичког космоса, сви примитивни народи учинили су га осовином своје религије, скоро без изузетка верујући да је оно жива особа којој треба упућивати молитве и приносити жртве, која управља њиховим животима и судбинама, па чак може и да уграби човека из његовог земаљског бивствовања да станује са њим за извесно време док црпи воде из језера и мора.  Верујући у све то, древни народи следе инстинкт скоро свих народа раног доба да од моћних природних сила, гора, вода, сунца, месеца и звезда начине особе, те да такви богови буду део њиховог свакидашњег живота.  Следећи корак био је да осмисле приче којима ће то преносити.  Тако су настали митови и легенде.

Сунце одувек означава време за рад и време за одмор и дели годину на зимску доколицу, сетву, зрење и жетву.  Одувек је одговорно за сву лепоту и доброту земље, а и само је сјајно.  Одлази и одсуствује све дуже и оставља земљу у хладноћи и тами.  Враћа се и доноси дуге дане и васкрсење пролећа.  Све важније црквене светковине представљају преживеле остатке древних обреда у част сунца.  „Колико је пута Црква преточила ново вино хришћанства у старе боце незнабоштва?!“  Јулетида (Yule-tide), пагански Божић, слави окретање сунца на север.[8]  Стари празници, који падају усред лета, још увек се  славе у Ирској и на Континенту као Ивањдан (Saint John’s Day) паљењем и плесањем око ватри радосница у смеру кретања сунца од истока ка западу.  Паганска Ноћ вештица на крају лета је време жалости због опадања сунчеве славе и уједно жетвени празник захвалности сунцу зато што је учинило да сазре жито и воће, као што и Американци држе Дан захвалности једући зимницу у част Бога који им је подарио добре приносе.

Римска богиња воћа, Помона, позајмила је Ноћи вештица елемент жетве.  Келтски дан „завршнице лета“ је време када унаоколо лутају углавном зли дуси.  Богови које је Христос свргао са престола се тада окупљају у злослутну светину.  Црквени празник Сви свети, који пада у исто време – првог новембра – допринео је Ноћи вештица идејом о повратку мртвих, а теутонско мајско вече, када се одржава сусрет врачара, својим вештицама и зверима које их прате помаже светковање ноћи 31. октобра.

  1. Келтски обичаји и светковине

У европским аналима који су нам познати први спомен о Великој Британији је изјава грчког историчара Херодота у 5. веку пре наше ере, да су феничански морнари допловили до Британских острва у потрази за калајем.  Херодот назива та острва „Калајска“.  Феничански морнари мора да су трговали са Келтима будући да су то први становници Британије који су израђивали оруђа од метала уместо од камена.

Друиди су били келтски свештеници вековима пре доласка Исуса Христа.  У Ирској постоји традиција да су Келти стигли на то острво 270. године пре наше ере, неколико стотина година пре светог Патрика.  Њих описује Јулије Цезар пола века пре Христа углавном као Келте из Галије[9] и дели их у две владајуће класе које су држале народ готово у стању ропства: витезове који воде ратове и Друиде који се старају за богоштовање и жртве, а уједно су лекари, историчари, учитељи, научници и судије.  Јулије Цезар пише да та религија потиче из Британије и да је одатле пренета у Галију.  Обе регије имају исти језик и религију, а можда су имале и заједничког краља, па све што Цезар пише о галским Друидима мора да се односи и на Британце.

Келти су обожавали шумске духове и духове речних токова.  Попут Грка и свих других народа из раног доба људске историје, прибојавали су се злих моћи.  Велики део келтских примитивних веровања задржао се у толикој мери да рурални потоци, брда, долине и стене Шкотланђана, Велшана и Ираца обилују сићушним натприродним бићима која могу да им учине добро или зло, да их жмиркавим светлима наведу на странпутицу, или да их омађијају да им служе седам година уколико их не умилостиве подмићивањем.

Име „Друид“ потиче од келтске речи „druidh“ која значи „мудрац“, а повезана је са грчком речју „друс“ (храст).  Друиди сматрају храст светињом пошто је то дрво симбол свемоћног бога од којег зависи њихов живот, баш као што имела зависи од храста на којем расте.  Друиди су одржавали своје церемоније у храстовим шумарцима.  Касније је од њиховог имена настала реч која значи „магичар“ (маг, врач), што показује да је те свештенике био глас да делују помоћу магије.  „Друид га је пратио и, као што нам је речено, изненада ударио друидским магичним штапићем.  По другој верзији, зафрљачио је на њега бокор траве над којом је изрекао друидску бајалицу“ (Еуген О`Кари, Древни Ирци).[10]  Користили су се симболима, уобичајеним предметима којима је уз посредовање духова дато да означавају одређене чињенице и моћ да изводе одређене појаве.  Пошто су обожавали дрвеће, сматрали су да дрвета и биљке имају посебне моћи.

Цезар је опскрбио Друиде галаксијом римских божанстава: Меркуром, Марсом, Јупитером и Минервом, које су они свакако обожавали под келтским именима.  Њихов врховни бог је Баал (Вал).  Веровали су да сунце представља видан знак Баала.  Представљали су га приземнијим знацима у виду кругова и точкова.  Детелина са три листа, измењена у фигуру са три крака који зраче из средине, представља брзину сунчевог кретања.  Крст је такође симбол сунца пошто представља одраз сунчеве светлости у роси и води, који се кроз полузатворене очи види у облику светлећих крстића.  И кукасти крст је један од облика крста.

Баалу су приносили жртве, злочинце и ратне заробљенике, који су често живи спаљивани у преплету од прућа.  Такве ломаче на брдима имале су за циљ да подстакну бога да штити и благослови усеве и стоку.  По изразима лица жртава узимана су знамења као предсказања будућности.  Сматрало се да богови и друге натприродне силе одговарају на молитве исказујући своју вољу знамењима и овим методама: испитивањем ватром у којем се нечија невиност или кривица показује онако како му бог допушта да подноси ватру или други вид мучења; истеривањем демона (егзорцизам) изговарањем тајанствених речи или имена.

Пошто су се извештили у тумачењима воље богова, Друиди су постали познати и као пророци.  Своје знање су чували већином у тајности.  Забранили су да се оно записује, само су га усмено преносили.  Учили су да је душа бесмртна и да је приликом смрти прешла из једног тела у друго.  Веровали су да последње ноћи у старој години (31. октобра) господар смрти окупља душе оних који су преминули претходне године и које су осуђене да живе у животињским телима, да им одреди које ће облике да настане током наредних дванаест месеци.  Господар смрти се могао придобити даровима и молитвма не би ли прогласио лакше пресуде.

Обележје иницираног Друида је стаклена куглица за коју се говорило да је начињена лети од змијске пљувачке коју су свештеници ухватили када су је змије избациле у ваздух.  А то је било стварно стакло које су надували сами Друиди.  Наводно је помагало ономе ко га носи, да победи у судским споровима и осигуравало му благонаклоност краљева.

Мачка је Друидима света животиња.  „Вижљаста црна мачка опружена на ланцу од старог сребра“ чувала је благо у стара времена.  Дуго су се људи плашили мачака мислећи да су то људска бића која су злим средствима промењена у облик мачке.

Главне светковине Друида, којима се слави циклус кретања сунца, падају четири пута годишње.  Жртвене ватре су паљене посебно о празницима који падају на пролеће и средином лета, осим на празник 1. новембра.  Мајски дан и Новембарски дан су најважнији као почетак и крај лета, али не и равнодневнице (еквинокси) и сунцостаји (солстицији).  Време тада није било подељено према сетви и жетви, него према старијем методу рачунања: на доба када се стока на пролеће истерује на испашу и на враћање стоке у оборе како се ближи зима.  Дакле, време се рачунало према активностима пастира, а не према активностима земљорадника.

Првог маја, у ноћи уочи Белтане („Баалов огањ“, енглески Beltaine), гореле су ватре у част Баала (Вала) којима се слави повратак сунца које доноси лето.  Куће су украшаване венцима пре свитања да се разгали сунце када се буде појавило.  Овај обред је преживео у првомајским прославама.  Мајске ватре су се користиле за прочишћење.  На стоку су качена звона и вођена је близу огња, каткада и преклана да би њена крв била принета на жртву зарад изобилних приноса.  У ватри се пекла погача чији је један окрајак зацрњен ћумуром.  Коме допадне тај окрајак, био је означен за жртву Баалу да би, као што је лађа безбедно стигла на своје одредиште када је пророк Јона избачен у море, група окупљена око мајске вечерње ватре имала среће када буде очишћена од онога кога је Баал одредио тим жребом.  Касније се употребљавао само симбол за приношење жртве, а жртва натеривана да три пута прескочи ватру.

Дан 21. јун, летњи сунцостај, зенит сунчеве моћи, обележаван је поноћним ватрама радосницама и плесовима.  Веровало се да то јача сунчеву топлоту.  Низ брдо је котрљан пламени точак који представља сунце.  Веровало се да се тада духови крећу унаоколо, па су бакље ношене око поља као заштита од напада духова.  Те ноћи су покушаване мађије са семењем од папрати и конопље, а веровало се да све што се усни те ноћи је пророчанство.

  1. Самхаин

Првог новембра био је Самхаин („крај лета“).  Тада је стока враћана у оборе, а људи су имали први предах после жетелачког труда.  Паљене су ватре у знак захвалности Баалу због жетве.  Стара ватра на олтру је гашена пре него што падне ноћ 31. октобра, а онда је паљена нова трењем – на тај начин је настајао сваки свети огањ.  Тај огањ се називао „принудни“, а настајао је употребом точка и ужарског конопца.  Точак, симбол сунца, окретан је у правцу кретања сунца, од истока ка западу.  Уже би заварничило и букнуло на олтару, па је тај пламен додаван онима који ће да запале ватре на врховима брегова.  Идућег јутра, на Дан Нове године, свештеници су делили нови огањ народу да распали ватру у својим огњиштима у којима је угашен сваки пламен.  Сматрало се да ће благословени огањ да штити годину преко дома који загрева.

Стара година се окончача, а са њом и живот сунца током једне године.  Келти су веровали да сунце тада пада као жртва шестомесечних сила зимске таме.  У египатској митологији је једног од богова-сунаца, Озириса, убио на банкету његов брат Ситоу, бог таме.  На годишњицу тог убиства, првог зимског дана, ниједан Египћанин није започињао било какав нови посао услед страха од лоше среће, пошто су тада на власти били духови зла.  Из те идеје да тога дана сунце пати од својих непријатеља, настала је веза између Самхаина и смрти.

У стању у којем се налазе мртви, налазе се и они који никада нису живели.  Они живе у овом свету, али су у највећем делу времена невидљиви за већину смртника.  Видеоци могу да их виде у било ком тренутку, а ако их веома много одједном лута и други су могли да добију прилику да их виде.  Ти натприродни дуси су владали мртвима.  Постојале су две класе: Туатха де Данан, „народ богиње Дану“, богови светлости и живота; и духови таме и зла.  Главно седиште Туатха било је Острво Ман које се налази усред Ирског мора.  Они су подредили својој власти сва околна острва.  Једног дана су усред лета поразили Фир Болге (Fir Bolgs) и освојили већину Ирске после битке код Мојтуре (Moytura).  Дуго после тога, можда 1000-те године пре Христа, Фомор (Fomor), морски демони, након што су уништили кугом скоро све своје непријатеље, изнудили су од оних који су преостали данак у виду „трећине њиховог жита, трећине њиховог млека и трећине њихове деце“.  Тај данак се плаћао Самхаину.  Недељу дана пре Самхаина, на ирско копно су се искрцали Фомор морски демони.  У ноћи Самхаина богови су их сусрели у другој бици код Мојтуре и истерали их из земље натраг у океан.

Пошто је Тигернмас, митски краљ Ирске, приносио на жртву „првине сваког порода и изданак сваког братства“ Кром Кроиху (Crom Croich), краљу-идолу, те падао ничице на земљу пред његовим ликом, он и три четвртине његовог људства су мистериозно ишчезли.  Обреди са ватром су се још дуго одржали и у стварности представљали само обожавање сунца заменом у његовом најближем обличју, ватри.  У то време је Самхаин био свети дан за смрт сунца и тог дана је плаћена жртва смрти злим силама.  Иако надвладано код Мојтуре, зло је расло о Самхаину.  Методи за откривање воље духова и будућности природно су били у то време делотворнији, мађије и призивање су имали веће моћи, јер духови су били близу да пруже помоћ уколико се човек постара да их не разљути и ода им дужне почасти.

  1. Помона

ОПА је латинска богиња изобиља.  Разна друга божанства су заузела поједине делове њене покрајине.  Међу тим божанствима беше Помона (pomorum patrona, „она која се стара о воћу“).  Представљена је као девица која у рукама носи воће и нож за орезивање.  Многи римски песници су испевали приче о њој.  Најпознатији од њих, Овид, каже да су јој се удварали многи богови воћњака, али је хтела да остане неудата.  Међу просцима беше Вертумнус („променилац“), бог промене године, који је владао трговинском разменом, променом речних канала и, пре свега, променом у природи од цвета у зрело воће.  У складу са својим карактером, мењао је многе облике не би ли задобио Помонину љубав.  Час би био орач (у пролеће), час риболовац (у лето), час жетелац (у јесен).  Најзад се претворио у старицу (зиму) и отишао да прочаврља са Помоном.  Након што је дубоко проникао у њен ум и открио да није склона браку, жена се молила за Вертумнусов успех.  Онда је та бабускара испричала Помони причу о Анаксарету, која је била тако хладна према свом љубавнику Ифису да се он обесио.  А она, посматрајући кроз прозор пролазак његове посмртне поворке, постаде безосећајна мраморна статуа.  Саветујући Помони да избегне такву судбину, Вертумнус се заогрнуо својим стварним обликом згодног младића, а Помона, дирнута његовом причом и лепотом, попустила је и постала му жена.

На Тосканском путу у Риму постојао је Вертумнусов кип и храм.  Његов празник, Вортумналиа, одржавао се 23. августа када је лето почињало да се гаси.  Венчићи и баштенско поврће приношени су му као понуде.

Помона је именована за једну од фламина, свештеника чија је дужност била да пали огањ за посебне жртве.  Имала је свој шумарак близу Остијанског пута где се одржавао жетвени празник око првог дана новембра.  Нису много познате церемоније те светковине, али се о њима могу извести многи закључци из једног сличног празника који пада у августу.  У то време су умилостивљавана божанства ватре и воде да њихова ненаклоност не би упропастила приносе.  На Помонин дан се јамачно изражавала захвалност тим божанствима за њихову помоћ у жетви.  У августу су јој приношени први родови воћа, а у новембру су се отварале зимске залихе ораха и јабука.  Одржавале су се коњске трке пошто су коњи сада били ослобођени рада.

Из светковине у част Помони, у којој се употребљавају ораси и јабуке, а из друидског Самхаина у којем је натприродни елемент, ови обичаји су се спојили за потоња покољења којима пружају чини и знамења из ораха и јабука које се испробавају током Ноћи вештица.

 

[1] Ralph and Adelin Linton, Halloween Through Twenty Centuries, New York, 1950, 4.

[2] Encyclopedia Britannica, 11th edition, Volume 12.

[3] Исто.

[4] Ruth Kelley, The Book of Halloween, Boston 1919, 10.

[5] Ralph and Adelin Linton, Наведено дело, 5.

[6] Ralph and Adelin Linton, Наведено дело, 6.

[7] Ralph and Adelin Linton, Наведено дело, 103.

[8] Празник Јулетида је део германског паганизма.  То је временски период који траје око два месеца, од средине новембра до почетка јануара.  Касније је тај празник поистовећен са Божићем.  У нордијским земљама се израз „Јуле“ употребљава за Божићне обреде и друге празнике.  Англо-саксонски народи имају израз „Yule log” (цепаница среће, односно бадњак).

[9] Галија је у Гвоздено и Римско доба обухватала данашњу Француску, Луксембург, Белгију, већи део Швајцарске, западне делове Северне Италије и делове Холандије и Немачке на левој обали Рајне.  Остаци галске културе пронађени су и у Панонији.

[10] Eugene O`Curry: Ancient Irish