Саша Кнежевић: Заблуде отпадника

,,Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вјери па о вјери? Зато што је вјера истина, а истина је свјетлост, а без свјетлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вјера у Христа. По ријечи самога Христа: Ја сам свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами., Од тада па занавијек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно исто. Који народ у свијету тако нескривено и нелицемјерно говори истину и воли истину? Од тада па занавијек србски владари названи су Христољубивим, што ће рећи истинољубивим. Деца и слуге истине.“

Свети Владика Николај Жички

 

Након пропасти средњовјековне српске државе, српски народ никада у својој историји није имао јасно уцртане границе своје етничке територије, он је остао вјековима подијељен између двије империје, Османлијске и Хабзбуршке. Након турског назадовања на територијама Југоисточне Европе отвара се ткз. ,,Источно питање“, у којем преовладавају надметања европских сила, око подјеле османлијског територијалног плијена. Кроз тај период у којем су највише преовладавали утицаји тих борби, утицај Цркве је био можда битнији, него у претходним вјековима османлијске доминације. Црква је једино уточиште и преостали водич српске нације која се поистовјећује са православљем, и ван тог упоришта је немогуће са ичим изразити српски национализам. Мошти светаца су српски грбови и заставе (тробојка се тек појавила 1848). Постојало је живо историјско сјећање које се усмено проносило кроз турбулентно кретање српског народа кроз мистичну историју, као национални код и Завјет за будућа покољења, тај супстрат српског битија је васкрсавао у божанственим службама, зато је владика Николај најбоље дефинисао српски национализам у његовом манифесту српског национализма ,,Србски народ као Теодул“, јер суштина српског национализма је теодулија – служба Богу, благородна симфонија Цркве и државе по узору на средњовјековну Србију, која је тај модел  црпила из Источног римског царства (Светородне Византије). Црква је то живо памћење, она је главна ризница очувања тековина византијске цивилизације. Дакле, представе о данашњој модерној демократској држави није могло бити, нити су њене границе, језик и историја биле ни налик на ове перфидно унакаживане од српских непријатеља, најизразитије од краја деветнаестог вијека. Та преобликовања су једино била могућа под условом планског и континуираног вјерског отпадништва и каснијим индоктринацијама разним антисрспким идолатријама. Православна вјера, српски језик и косовски Завјет су увијек биле окоснице српског национализма и три нужно рушилачка принципа свих његових сурогата, поготово посљедња два вијека, гдје се промишљено радило на њиховом самопорицању и фалсификовању, поради освајачких претензија западних сила. Зато је османлијска окупација била много безопаснија за српски народ, него каснија стремљења западних освајача, који су се фокусирали да првенствено униште српско духовно биће, знајући да само тако могу трајно ријешити проблем будућих побуна и усмјерити те лоботомисане сепаратисте као живи штит сопствених интереса. Велика сеоба Срба 1690. био је један од преломних догађаја у српској националној историји. Јавља се политичка свијест српске народне заједнице у Јужној Угарској да су народ, који почиње захтијевати своју државност. Иако је сеоба Срба била трагична, она је много појачала тенденцију националног ослобођења. До тог догађаја, идеја о обнови српске државе из средњег вијека била је везана за локалне сељачке побуне, (као што је била она Јована Ненада) међутим, сада су Срби добили једну легалну елиту која ће их водити до коначног ослобођења. (У Великој сеоби 1690. српски народ је са собом носио мошти Светог кнеза Лазара, који је за српски народ исто значио што и ковчег завјета за Јевреје.) Задњи до тада, али не и последњи самозвани владар који је покушао да дигне устанак био је српски великаш и писац ,,Славеносрпске хронике“, Ђорђе Бранковић. Карловачким миром се обзнањује криза османлијског униполаризма и опадање његове моћи, што отвара споменуто ,,Источно питање“, које ће се привидно затворити пропашћу Османлијског царства и успостављањем републике, као и Лозанском конвенцијом 1923. са Грцима о узајамном пресељавању неколико милиона људи.1 Православље је основа српског идентитета. Срби су након слома своје средњовјековне државе, све до опадања османлијске моћи, били као „дух у боци који је још био невидљив, иако се рачунало да је морао једном изићи“. Народност у том периоду је била одређивана према османлијском „милет систему“ (која вјероиспивјест та је и народност), српска националност је поистовјећивана са православљем, његова политичка и етничка граница у оном је обиму којем је покрива Црква. Након што је укинута Пећка патријаршија, православна црква у Црној Гори је добила изузетан значај у поробљеној српској земљи. У приближно вријеме је укинута и Охридска архиепископија па је владика у Црној Гори остао једини српски поглавар једне митрополије у Турском царству којој васељенски патријарх није наметнуо грчког кандидата за владичански трон.2 У Црној Гори је Цетињска митрополија ударила прве темеље нове српске државности, у том кретању је била српска држава и српска црква у Црној Гори, не у данашњим булажњењима “монтенегрина“ који желе да представе црногорску борбу за ослобођење као крајњи циљ и смисао у њеним инфантилним међама самосталне територије, а не једну очигледну обзнану тек започете борбе за свесрпску слободу. Црна Гора се тада поносила јер је сматрана бастионом српске слободе и будућим каменом темељцем моћне српске државе. (Владику Данила су називали ,,Данил владика Цетињски Његош војеводич србској земљи“.) ,,Манастир је за Црну Гору што и сидро за бродове, који је увијек капија и у овоземаљско спасење, а не само оно небеско. Успостављање гувернадурства и криза те установе од самог почетка, није израз само неразвијености једног племенског друштва на камену. Цијело становништво Црне Горе сачињава око 40. 000 људи, или много мање, јер се не зна. Али у тој малој заједници је одсјај унутрашњих подјела и друштвене структуре, као што се у капи воде види све што и у осталој води. Ове подјеле на власт владике из манастира и установе која је инспирисана извана је и раније постојала. Као што је Фернан Бродел рекао за Француску да је ,,Француска вјечна Драјфусова афера“, стална подјела као у време расцјепа око једног јеврејског официра у војсци крајем XIX вијека, тако би и најкраће историјска дефиниција Црне Горе била да је ,,вјечно гувернадурство“. У свакој могућој ситуацији, дио свијета се одмеће од цетињског владике и иде турском паши у Скадар, или пристаје око малог језгра које се инспирише спољњим утицајима. До стварања чиновничке интелигенције у XX вијеку, ти покушаји да странци створе државу не показују знаке живота. Манастир Цетиње није само богомоља за све генерације у цијелој историји, како за оне које вјерују, тако и за оне који су превјерили, или се вјеровања одрекли. Манастир је зборно мјесто за све који преживе олују, потресе који све сруше и поразе који све оставе у огњу и пепелу. Тамо се враћа да би се почело испочетка. Одатле и митска моћ и ауторитет цетињских владика…“ (М. Екмечић)

У Црној Гори је дуго вођена борба између однарођеног прозападног “гувернадурства“ и православног српског народа који се окупљао око духовног пастира у лику црногорских владика, држећи се братске Русије. Те двије струје ће се стално сукобљавати у Црној Гори, дјелимично и на њиховим кретањима ће се поспјешити касније династијске подјеле, али прозападна струја Радоњића тада није имала никакав утицај на још увијек чврстим остацима племенског уређења чија херметичност је била кичма очувања српског идентита, у суровим временима константног угрожавања слободе на том најизразитијем српском подручју. Професор Боривоје Ћетковић добро запажа: ,,Трагајући за одговором на питање откуда то, да Црногорци, у боју неустрашиви борци, признати јунаци, постају у миру према својим владарима покорни и покорени појединци, кукавице пред строгом влашћу, плашљиви појединци, беспоговорни извршиоци воље својих господара, дошао сам до закључка да су коријени тог понашања у свирепом, бездушном рушењу племенског друштва. То је вријеме када су наши владари својим поданицима утеривали страх у кости, те нам је од тада суђено да будемо унутра то што јесмо: послушници и кукавице. Владари из куће Петровића, књаз Данило, војвода Мирко, књаз Никола, радикално руше племенске структуре, стварају државну организацију. Разарањем и уништењем племенског ткива, разорена је и уништена и његова свјетлија страна. Она није, хегеловски речено, превазиђена, већ је негирана. То уништење није дијалектичко, већ је обична негација постојећег стања: са негавитетом племена разара се његов морални кодекс, чојство-јунаштво и затиру његове вриједности: релативна лична слобода, солидарност, лична сигурност, понос, истинољубивост“. У том сатирању, а не афирмацији племенских вриједности у Црној Гори, почиње да се израђа један мутирани менталитет и да се крњи црногорска узвишена оригиналност, што ће у каснијој историји израсти до чудовишних размјера. Остаци староцрногорске племените карактерологије, већ се сријећу само у појединцима почетком двадесеток вијека, што запажа добро и Герхард Геземан у својим етнографским истраживањима.

 

ПРОЈЕКАТ МОНТЕНЕГРО

Крајем XVIII вијека у Црној Гори је ударен темељ самосталне државе. ,,Треба везати рад Петра I на претварању Црне Горе у независну државу, са његовим пројектима из исте, 1798. године да се створи једна Краљевина Рашка, која би са око два милиона људи морала представљати цијели средњи Балкан. Петар I је у Црној Гори стварао независну државу, како би она постала чекић којим ће се исковати општа држава српског народа, на цијелој територији на којој је тада живио. Шћепан Мали (Јован Стефанов Балетић) је томе утро пут, био је буревјесник српске револуције 1804“. (М. Екмечић)

Стварање националне државе и модерне демократије са њом ступа на историјску сцену тек након Француске револуције, независност територија под османлијском чизмом значи прије свега религиозну независност. Револуција у Француској је поскидала звона са цркава “али су управо звонари били ти који су на хришћански Оријент пренијели позив за револуцију“. Причање о тадашњем постојању данашњих стратешких псеудонација је бесмислено, оне су настале дугим процесом перфидног фалсификовања српске историје, језика и општом апостазијом помаганом од стране европских сила које су вршиле жестоку индоктринацију на просторима Југосточне Европе, која је одувијек била жила куцавица „дичне Хабзбуршке монархије“, чији паклени план и значај су јасно спознали и будући српски окупатори. Зато је много више страдало српско национално биће од римокатоличког прозелитизма и унијаћења него османлијског потурчавања, које је остављало какав такав али слободнији простор за очување српског духовног бића.

Покрет “зеленаша“ који је био при двору краља Николе, и залагао се за конфедерално уједињење Црне Горе и Србије, није могао слутити да ће у будућности бити подло искомпромитован и злоупотријебљен од стране овдашњих монтенегрина, који ће њихову идеолошку борбу потпуно истргнути из контекста. Сви припадници тог покрета су се национално изјашњавали као Срби, и били су за уједињене са Србијом, само под различитим условима од покрета “бјелаша“ који су били присталице безусловног уједињења под легитимном династијом Карађорђевићима. Не заборавимо да је црногорска држава капитулирала  1916. г. и сматрана је 1918. г. само дијелом окупиране територије Аусто – Угарске монархије. Природно је да је народ одушевљено поздравио једногласну одлуку на Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори 13. (26) новембра 1918. “с братским уједињењењем са Србијом у једну државу под династијом Карађоревића“ и сматрао тај свечани догађај као чин ослобођења, иако данас Секулина духовна (ђ)еца, ти дукљански фашисти, који Црну Гору сматрају за црвену Хрватску, обљепљују  узурпаторске плакате латиничним ,,NIKAD VISE 1918“ по профашистичком “монтенегру“, и они најбоље изражавају изопачености оног апсурдног анархијског либерализма са сједиштем у посткомунистичком Цетињу, који  безумници површно сматрају највјеродостојнијим савременим претечом тих наметнутих утопија. Њихова паталошка мржња према свему што је истински црногорско у Црној гори, може се једино упоредити са украјинским фашистима бандерашима, чији су модератори “обојене револуције“ на кијевском Мајдану. исти они који су исконструисали постпетоктобарски агресивни сепаратизам који се десио у Црној Гори.

Лудило посткомунистичког псеудоцрногорства се монструозно инкубирало у титоизму, сигурно да је „монтенегринство“ у данашњем облику прошло један суманути процес однарођења на тим, династијским подјелама, чијим фалсификованим политичким идеологијама данас апологира своју гнусно материјалистичку-антитеистичку доктрину. Међутим, тада није било спомена о никаквој црногорској нацији, нити је иједан обманути припадник или симпатизер Божићне побуне могао помислити да је нешто друго до православни Србин. Зато су у великој заблуди данашњи монтенегрини који превиђају смисао црногорске борбе за ослобођење као једне почетне етапе за свесрпско уједињење, знајући да једино у једној снажној српској држави Срби могу очувати свој национални идентитет и интегритет. Сваки Србин се надахњивао том суштинском идејом и гинуо за тај узвишени циљ вођен светосављем и светолазаревским опредељењем. Данашњи дукљански монтенегрини граде своју сепаратистичку идеологију самопорицања инспирисани духом смоуништења на апсурдним постулатима псудонације-вјере-језика који им служе да подигну срамни барјак будуће великоалбанске енклаве, на челу са бескруполозном олигархијом моралних хомункулуса и србомрзаца. Они свјесно пренебрегавају једну неумитну истину, да је црногорски језик, нација и расколничка црква продукт једног безбожничког система у Црној Гори, који има своја данашња упоришта у евроатланској фашистичкој империји и илузорној демократији која међи Црну Гору “међама Вука Манитога“. Псеудоцрногорска нација је насилно пропагирана паралерно са перфидним брисањем српског идентитета, чија је експанзија кренула одмах након тог нелегалног и изрежираног одвајања, злосретног 21. маја, 2006. године, датума када Црна Гора постаје угрожена као никада у својој историји. Он је једна од посљедица највеће историјске грешке српског народа, која се оваплоћавала цијели један вијек из оне злосретне 1918. па преко окупације 1945., а то је печат српског пораза – петоктобарски пуч, који ће ако опстане овај народ, будућа покољења сврставати у највеће трагедије српског народа. Он је коначни свршетак једног вјековног антисрпског процеса, јер је постпетоктобарски период само један врхунац српске националне трагике, и врло могуће завршне епохе српског народа, јер у животу једног народа је утиснут ,,закон смјене“, ,,закон судбине“ и ,,закон самоуништења“. Како је говорио умни прота Димитрије Најдановић: ,,Историјска увала може бити и гроб народа. То је закон историјске судбине, који даје много разлога за наш песимизам. Онда народ испада, како би рекао Огист Конт, из ,,великог бића“ свечовјечанског организма. ИСПАДА ЗАУВИЈЕК“! Дакле,  вратимо се пројекту “монтенегро“ и трансформацији “милогораца“. За ту срамну и франкештајнску трансформацију већи дио кривице сноси и исфрагментисана опозиција у Црној Гори, која није имала утврђену националну политику и један националистички блок који би груписао српско становништво под окриљем Цркве и српске традиције, који би досљедно по сваку цијену бранио српске интересе у постреферендуској репресији. Познато нам је да у ситуацијама када су чврсти суштински темељи једног народа, он бива непобједив од спољашњих напада, и дешавају се и у најтежим окупацијама национални препороди. Међутим, црногорска опозиција  је израсла на политичкој демагогији и опструисала српско становништво у нужно конзервативном отпору, оно се зато у релативно кратком временском интервалу измирило са свим срамним понижењима, и једним дијелом саучествовало у српском самопорицању, све зато јер је тежиште своје условљене борбе и политиканског лицемерја пренијела на илузорне “демократске изборе“, па с тим све своје првенствене циљеве извитоперила безличним социјалним промјенама и подредила личним интересима. Тако данас у летаргичној Црној Гори имамо свеопшти дефетизам и суноврат свега што је српско у једној невиђеној дискриминацији и диктатури, горој него оној у злочиначкој НДХ како је без имало претеривања и изјавио патријарх Иринеј приликом недавне посјете Црној Гори. Једино још Црква има алтернативу будућег националног препорода, јер у њој је увијек потенцијал метаноје и преображаја. ,,Од 90 % становништва који су се 1909. године – на попису становништва у Кнежевини Црној Гори – изјаснили као Срби, на наредном попису – који је организовала комунистичка власт 1948. године – преостало их је 1, 87%. Да ли је таква промјена националне структуре становништва могућа као слободна и природна чињеница у оквиру једног људског нараштаја? Фаворизована мјерама државне репресије и материјалне и моралне корупције, новопроглашена нација је пренебрегавала историјско памћење народа, као што је пренебрегавала и правне традиције, попут Законика књаза Данила, из 1855. године, у којем је записано како у Црној Гори нема другог народа осим српског нити друге вјере осим православне, попут земљописа Кнежевине Црне Горе, као званичниг уџбеника који је одштампан на Цетињу 1899. године, у којем је записано како ,,у Црној Гори живе све сами чисти Срби који говоре српским језиком“. Овај посљедњи чин раздвајања Србије и Црне Горе – у 2006. години – био би неизводљив или би као изводив створио много мање посљедице да није било оног почетног чина: у 1945. години. Јер, и као двије српске државе, Црна Гора и Србија знале су бити у тешким династичким и политичким сукобима, па нису престајале да буду државе српског народа. Титоизам је, дакле, промовисао културни образац који је у наредних пола вијека рационализовао један идеолошки налог. То најбоље показује судбина Његошеве капеле на Ловћену… Како објаснити околност да је – 1971. године – одлучено да се сруши ловћенска капела коју је Његош саградио себи за гроб? Тиме је нарушена последња пјесникова воља, пренебрегнуто цивилизацијско право на гроб… Тако је постојање црногорске државе у XIX вијеку, као правно дефинисане државе само српских народа, било темељ за стварање црногорског народа у титоизму. Али је постојање тог народа било темељ за стварање – у посттитоистичкој Југославији – црногорске државе, само сада не више као државе српског народа. Ово помјерање нагласака открива цјелокупни смисао денационализације Срба у Црној Гори. Сада се из такве државе и народа изводе црногорски језик и црква. Јер, обнова црногорске државности није морала бити разлог за наметање црногорске нације, будући да је та држава била историјска формација која се могла обновити. Али, тек та нација, наметнута комунистичком силом и пропагандом, обезбјеђује – у дужем историјском трајању које доноси плодове једне културне политике – да се прогласи црногорски језик и да се издвоји црногорска црква. На тим тачкама се довршава одвајање црногорског од српског идентитета. То нису спонтани процеси, ма колико да су неки од њихових учесника тога несвјесни, већ они припадају једној врсти друштвеног и културног инжињеринга“. Овако је анализирао Мило Ломпар у својој капиталној књизи ,,Дух самопорицања“ једну стравичну градацију и атомизацију Србије, као и планско брисање српског идентитета, у овом случају у Црној Гори, чије је уиграно преобликовање са свим савременим сателитима могло започети тек након криминално издејствоване државности, тачније њене окупације и давања у приватни посјед бескрупулозним велеиздајницима. Вријеме нам је показало да једна таква окупациона зона као што је то данас Црна Гора, и једна таква криминална власт која марионетски извршава наређења евроатланских колонизатора, нема никада тенденцију стајања, већ је у константном задаху труљења до трагичног разлагања сопственог бића и коначног нестанка са историјске сцене. Инспирисана и вођена главним својим покретачем Злом, она и завршава као и свако зло, у нужном закону зла – самодеструкцији. Дистопијска земља “монтенегро“, не само што је избацила српски језик из школских установа, признала косовску независност, постала чланица монструозног Нато-а, и изјаснила се са оним гротескним санкцијама Русији чија је силована робиња, већ даље спрема свој коначни удар на преостали суштински темељ духовног упоришта, а то је Митрополија црногорско-приморска, која док мисионари у Црној Гори има још наде “да васкрсне мртво српство у Црној гори“. То добро знају западни стратези и олигархијска клика на челу окупиране Црне Горе, и неће стати док отворено не ударе на тај посљедњи стожер српског бића, па је врло могуће да у скоријој будућности то произведе идентични сценарио који данас гледамо у старој руској земљи и руском духовном центру ткз. “Украјини“. Монтенегринска бесловесна  банда је толико унизила своје основно полазиште, одбацивши задивљујућу етику Марка Миљанова и аманет светога Петра Цетињског, да је непосредно након срамне сепарације постала непрепознатљива  и истакнута као примјер како треба савременим методама покорити једну територију. Међутим, неизвјесна будућност нам тек спрема посљедње испите, док сваки  Србин у Црној Гори са шапатом болно изговара ону Његошеву молитву: ,,нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана“.