Марко је признао да је погрешио, да се насилнички понашао, и преузео одговорност

Скрушеног лица, и погледа обореног земљи, док га Ана испитивачки, прекорно и самозадовољно посматра, Марко јој признаје да се „насилнички понашао“, и притом је „преузео одговорност“, што су, како стрип каже, „кораци да се таква дела не понове“. „Важно је да он разуме и призна где је погрешио“. „Само извињењем, без преузимања одговорности, Марко би наставио да врши притисак на Ану како би је задржао“[1]. Овај епилог стрипа Аутономног женског центра (АЖЦ) има бар две грешке: прво Марко није вршио притисак на Ану да би је задржаво, већ да би је убедио да имају секс, а друго, разлика између извињења и „преузимања одговорности“ је формална – ни једно ни друго не мора да буде искрено, и ово друго може бити само детаљнија верзија првог, где извињењу додајемо „разумевање“ и „признање грешке“ да би било прихваћеније. Да је Марко био искуснији, могао је да има секс са неком зрелијом девојком, а да са 15-огодишњом Аном буде друг док она не „осети“ да је спремна на секс са њим, али то онда не би био педагошки стрип, а и Марко не би био заљубљени и неискусан 17-огодишњак. Све ово се догађа на сајту mogudanecu.rs, где АЖЦ учи девојке првој феминистичкој заповести: „моје тело, мој избор“, да могу да неће, а у новије време кренуло је и подучавање које претходи пријављивању сексуалног узнемиравања. Наше феминисткиње уз финансирање са Запада добијају налоге да у редовним временским интервалима, убрзаним темпом јер каснимо, спроводе у Србији кампање које су већ опробане на Западу.

Стрип показује како изгледају и две друге алтернативе расплета овог конфликта: Марково извињење, или раскид који Ана иницира (као и разводе у каснијем животу, ако се икад и уда). Према феминисткињама, за Ану је прихватљиво само Марково „преузимање одговорности“, тј. подвијање репа, он мора да одустане од свог захтева за сексом (што је у његовим годинама неприродно) да би доказао своју љубав. Може се посумљати да му Ана не даје секс не зато што није спремна, већ јер жели да му покаже ко је главни, и да се све дешава када она одлучи, као врста манипулације, јер ју је тако подучила мајка или АЖЦ. Наравно, постоји и елегантно решење које би побило ову феминистичку поуку, а то је да Марко остане са Аном а има секс са другом, да јој објасни да му не одговара да иде до пола, а када му Ана затражи секс пошто види да није једина која може то да му пружи, он може да јој одговори истом мером, да би сада она научила ко је главни.

Дидактичка вредност стрипа је и у подучавању младих девојака шта је то насиље („насилни образци“) по преувеличаном феминистичком опису и рецепту: да би прошли средину ове интерактивне приче, морате да кликнете на непоштовање, уцењивање, наметање мишљења и осећања, стварање притиска, и непоштовање постављених граница. Када смо код овог последњег, сећам се да при васпитавању детета морате да му поставите границе, и научите га да их оно поштује, па видимо да АЖЦ подучава средњошколке како да преваспитају своје често старије момке како би били послушни грађани, и на њиховој услузи до краја живота. Свакако идите и прођите сами кроз цео стрип, има још бисера које у овом кратком осврту нисмо стигли да поменемо[1].

Пре годину дана АЖЦ је покренуо кампању „Могу да нећу! Љубав није насиље“ како би младе, првенствено девојке, „научили шта је здрава љубавна веза, шта су љубомора и насиље у вези, како да их препознају, како да им се супротставе и коме да се обрате за помоћ. Ту су и слогани: „Да их науче да не ћуте. Да не трпе. Да нису криве“. Почетком године ову тему је на Јутјубу купљеним рекламама промовисала потпаролка МогуДаНећу сајта „Милица Лепотица“[2]. У мају су се на истом сајту  појавиле инструкције за социјални инжењеринг описујући каква, према феминисткињама, треба да буде жена 21. века: не мора да кува, да се уда, да има децу, да буде нашминкана, да послуша, да има меру, да има мужа, … Срећом духовити анонимни аутор је пар дана касније изашао са скоро идентичном, а свакако симетричном табелом шта онда мушкарац не мора, па погледајте:

Кампања је добро финансирана, па се „спроводи у 15 градова, у 30 средњих школа (као и на осам факултета), где се кроз радионице са младима отворено прича о проблемима у партнерским односима“[3]. У фебруару су индоктринирали младе музичарке, па је као резултат након похађаних радионица настала „иницијатива“ ученица и ученика музичке школе „Станковић“ да направе химну кампање[4]. У марту и априлу су се по возилима јавног превоза појавиле налепнице придружене кампање #знак_пазње где се упозорава о сексуалном узнемиравању на точковима.

На сајту се на насловној страни објашњава и термин „родно засновано насиље“ из нацрта Закона о родној равноправности, као „употреба било ког облика насиља (физичког, психичког, сексуалног…) над неком особом само зато што је одређеног пола“. „Последице насиља могу бити физичке, сексуалне или психолошке повреде или патња“. Тако дефинисано насиље је свакодневни, и вечни пратилац љубавних веза, јер где је љубави ту су и патња и психолошке повреде. Феминисткиње ту не могу да помогну, али могу да одмогну тиме што патњу прогласе насиљем, и почињу да прогоне наравно мушкарце на бази тог „насиља“. Марко свакако није вршио ову врсту насиља, заправо није вршио никакво насиље, само је покушавао да из везе добије оно што се природно очекује. Непоштовање, уцењивање, и притиске свакодневно осећају и одрасли, а и средњошколци који су на прагу пунолетства, без обзира на пол. У томе они могу бити и објекти и субјекти „насиља“, а особа којој је то упућено или од које се доживљава може бити родитељ, наставник, друг или партнер, па није везано за супротан пол, нити љубавни однос. Зашто би се друштво бавило свиме што се појединцу дешава? Оно нити треба, нити може свакога да заштити, а презаштићена деца и групе (жене) никада не науче да се својим изборима и понашањем сами штите од свакодневних социјалних ситуација и односа.

Дискутабилна је и добра намера феминистичких НВО. У име заштите жена, оне их плаше и претерано сензибилизују за свакодневницу, подстичу да у свему виде насиље. Последица је да потом девојке траже само потпуно мекане мушкарце, који ће им брзо досадити, а онда ће тражити њихову супротност, и стварно упасти у проблеме са насиљем. Оваквим „васпитавањем“ девојака, феминисткиње их спречавају да се у везе упусте слободне и пуним срцем, уче их да све одмеравају, и у свему траже насиље, чиме ће везе постајати непотребно проблематизоване и стога нестабилне. Сумња је да феминисткиње раде против младих девојака и хетеросексуалних веза, да би их одвојили од супротног пола, супротставиле полове и повећале сукобе међу њима, а све то да би се накнадно поставиле као неко ко ће створене проблеме решавати. У име смањења насиља оне га заправо повећавају, као што смо видели и код примене (феминистичког) Закона о спречавању насиља у породици.

Наставиће се …

——————————
[1] http://mogudanecu.rs/ana-i-marko
[2] https://www.youtube.com/channel/UCO5J2jEmKkGRQUaT6dvg14Q/videos
[3] http://www.nedeljnik.rs/original/portalnews/mogu-da-necu-ljubav-nije-nasilje/
[4] https://www.youtube.com/watch?v=YkNrBHTHpr0

 

за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska