Колика треба да буде алиментација?

Кратко питање, али одговор би свакако могао да буде цела књига, уз компаративни преглед како је то питање решено у разним земљама света. Тема која дубоко дели многе људе, не само на мушкарце и жене, него и у мушком камп има доста различитих промишљања на ту тему. Мушкарцима је, генерално речено, алиментација увек превелика, јер је у много већем проценту они плаћају, а женама, рекли би они, никада довољна (мада има и разумних и одговорних изузетака). У овом чланку ћу упоредити ставове тројице маскулиста које су износили на Фејсбук групи Глас за мушкарце. Наравно, највећи део чланка ће бити из мог угла, јер о њему највише знам 🙂

Зоран Јовичић је заговорник увођења алиментационих таблица за одређивање висине алиментације, какве имају суседна Хрватска и Аустрија. Цифре из хрватске таблице готово да би могли директно преписати у динаре додавањем нуле на крају износа у кунама (мада је однос куне и динара приближно 16, због њихових вишег стандарда и плата можемо износе из доње таблице множити са 10):

Тако би отац који зарађује 25.000 динара за алиментацију тинејџера плаћао око 12.000, а ако има двоје деце би плаћао максимално 17.000, да би му остао зајамчени преостали део од 8.000. Али ако зарађује рецимо 65.000, за једно дете би плаћао 14.240, за два дупло више, а за три чак троструко, пошто је зајамчени преостали део само 20.000. Морам да признам да је ово ојађивање очева, ко може да живи са 20.000 динара, а да притом његова деца имају приближно исто, а код мајке не плаћају стан. Овим се заправо издржавају бивше партнерке, пошто живе у стану са децом који алиментацијом плаћа њихов бивши муж – класично дужничко ропство за мушкарце. За оца који има просечну зараду у Србији од 50.000, и ако по разводу издржава два тинејџера, њему би остајало 21.500, а њима би плаћао 28.500, тј. ако им и мајка даје исту своту, они би живели са по 28.500 свако, а отац са 7.000 мање.

Када смо код бројки, ево прорачуна потреба детета који сам изнео суду септембра 2016: „одређена алиментација од 15.000 динара свакако је више од половине потреба детета од 9 година, а када се узме да мајка прима и дечији додатак од 3000, испало би да су његове потребе 33.000 динара месечно. Како одрасли имају знатно веће потребе од детета (ако детету треба 33.000, њима треба бар по 52.000), буџет четворочлане породице би требао бити бар 170.000 динара што је скоро дупло више него што обезбеђује просечни нето доходак у републици Србији који је око 44.000 динара, за оба запослена родитеља 88.000“. Значи, одређиване алиментације су или нереалне према потребама детета, или подразумевају да очеви сносе 3 / 4 потреба деце, а мајке само 1 / 4, што представља родитељске обавезе, док када се ради о родитељским правима, мајке имају права на 3 / 4 дететовог слободног времена, а отац у идеалном случају виђања према стандардном моделу и судском решењу има право на само 1 / 4 дететовог времена. Овде се очигледно ради о дискриминацији очева, посебно оних који су вољни и подобни да децу виђају чешће, до половине дететовог времена (заједничко фактичко старатељство које не постоји у Србији). За оне којима горња математика није јасна, за два запослена родитеља који доносе просечну зараду од по 400 евра, и имају двоје деце, на свако троше максимум 20.000, да би њима остало по 28.000, па је алиментација од 15.000 заправо 3 / 4 потреба детета (чак и када се изузме дечији додатак). Чак и ако је алиментација 12.000, мајке уз дечији додатак који примају додају још само максимум 5.000, што је 1 / 4 процењених потреба детета.

Владислав Ђорђевић има још радикалнији став: он тврди да треба укинути обавезу плаћања алиментације као мере државне антипородичне политике, јер би се њеним укидањем број развода преполовио. Објашњава и друге детаље и контроверзе алиментације: „Велики број разведених очева плаћа алиментацију. Неупоредиво мањи број мајки то чини. Ту не постоји никаква „родна равноправност”, нити покушај да се она оствари. То само указује да су борци за „родну равноправност” крајње селективни. Неки мушкарци не плаћају алиментацију. Неки не могу, а неки неће. У многим случајевима разумем такве мушкарце. Они нису ни несавесни ни неодговорни, него само не желе да финансирају неког ко их мрзи и учи њихово дете да га мрзи“.

Ево сада неких мојих размишљања: Сваки отац који је вољно (без присиле или обмане) добио дете има обавезу да УЧЕСТВУЈЕ у његовом издржавању и васпитању по разводу. Ово финансијско учешће / помоћ / алиментација БИ ТРЕБАЛА да буде ПРОПОРЦИОНАЛНА времену које му је омогућено да проводи са дететом. Уколико он жели, а мајка му то умањује или отуђује дете да не жели да проводи време са оцем, издржавање детета МОРА ДА СЕ МОЖЕ СМАЊИТИ, јер према заслугама иде и помоћ. Уколико отац нема времена или не жели да виђа дете, треба да плаћа пун износ који му је суд одредио. Ако је мајка самовољно и једнострано одлучила да буде једини старатељ детету, не би требала да уопште тражи новац од оца који је вољан и жељан да виђа дете. Значи постојале би различите категорије, и сходно у коју отац спада, толико би и плаћао. На Куби је то решено овако, верујем да је то најправилније: отац мора да плаћа минималну своту у случају минималног виђања или невиђања детета, рецимо нека би то код нас било 6000 динара, до пунолетства. У договору са мајком, ако жели да више виђа дете, он плаћа више, пропорционално томе. Овиме би се мајке финансијски мотивисале да не спречавају односе оца и детета, а ако је отац незаинтересован имају дете само за себе уз његову минималну помоћ. Отац тиме финансијски мотивише и дете да постане одговорно, па да и оно разуме да се паре не добијају на лепе очи, већ улагањем времена и рада (као што ће касније бити и код послодавца). Свако мора да добије оно што жели за свој новац, и ничија љубав не треба да буде безусловна, све мора да се заслужи / заради. Као што се тражи одговорност очева да редовно плаћају алиментацију, мора се тражити и одговорност мајки да обезбеде услове да се очеви и деца виђају према или пропорционално пресуди. Без виђања нема ни алиментације, наравно ако је отац вољан и подобан да виђа децу.

Члан групе Глас за мушкарце Славиша, поставио је доњи мем са статистикама из САД, где видимо како неплаћање алиментације води очеве у затвор, банкрот, а неке и у самоубиство:

„Политика“ пре две године извештава о статистичким подацима неплаћања алиментације, као и одласка у затвор због истог у Србији[1]. „Очеви чешће избегавају плаћање алиментације – пре три године због неплаћања издржавања било је 2.014 кривичних пријава, а само 10 одсто (208) против мајки“, али и: „У току 2015. године 3.884 детета су након развода припала мајци, а 752 су додељена оцу“, тј. само 16 одсто је додељено очевима, па је и за очекивати да против мајки има само 10 посто пријава, посебно ако се узме у обзир да многи очеви и не пријављују мајке које не плаћају алиментацију, па је Ђорђевићева констатација о томе врло вероватно тачна. Што се бројева самоубистава тиче, у Србији немамо податке о узроцима истих, но чињеница је да 3 / 4 самоубистава одлази на мушкарце, а у свету је позната статистика да су разведени очеви много рањивија категорија него остали мушкарци из њихове старосне групе, где невољна одвојеност од деце, као и финансијски проблеми као последица плаћања неумерених алиментације су свакако главни елементи.

—————–
[1] http://www.politika.rs/sr/clanak/359501/Zbog-neplacanje-alimentacije-prosle-godine-1-600-osudenih

 

за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska