„Хомофобија“ и „ксенофобија“ десних и конзервативних снага у Европи

Појмови хомофобије и ксенофобије (или исламофобије као подврсте) све чешче се чују у јавности и медијима. Основу ових термина чини латинска реч „фобија“ која значи страх. Знамо да страхова има рационалних и ирационалних (неоснованих), но критичари горњих израза истичу да се ради о погрешној употреби речи, јер већина оних који су оптужени за хомофобију и ксенофобију се заправо не плаше хомосексуалаца и странаца, већ их једноставно не воле, одбојни су им јер су им на један или други начин страни. У овом чланку ћу показати да заправо има основа за страх, тј. да хомосексуална идеологија и миграције могу имати уништавајуће дејство на домаћу хетеросексуалну популацију, тј. националне државе.

Пођимо од хомосексуалне идеологије. Урођена хомосексуалност је стара колико и свет, и ограничена на пар процената популације, но хомосексуална идеологија је новијег датума, последњих 50 година, па јој стога треба посветити посебну пажњу. Сведоци смо покушаја нормализације сексуалних избора ван хетеросексуалног, а заступници ове, родне, идеологије имају став да је потребно експериментисање, пробање разних облика и истополне сексуалне активности, како би појединац (док се формира) утврдио шта је за њега најбоље. Стога се овај неолибералан (супротно конзервативном) став покушава убацити у образовање и школске уџбенике, од обданишта, па навише. Паралелно са овим кампањама, у ЛГБТ заједници се промовише идеја „неосвојених људских права“, и захтева легализовање истополне заједнице као брака, који ће потом имати све оне предности као и хетеросексуални: усвајање деце, наслеђивање имовине, пореске олакшице и финансијска помоћ државе. Ова борба је у многим земљама већ успешно завршена, а у неким се још води. Најнови је пример Румунија, где је недавно пропао референдум на коме су се грађани изјашњавали о прихватању уставног амандмана према којем би брак био дефинисан као заједница мушкарца и жене уместо заједнице супружника, како је сада. Коментатори тога што је на референдум изашло само 20 уместо потребних 30 посто (бар 5,4 милиона гласача) тврде да је то последица неслободе медија, који су у великој већини ЕУ поткупљени, дакле наклоњени ЛГБТ-у, као и у Србији. Референдум је организован на основу петиције једне конзервативне организације, коју је потписало три милиона људи, и подржала Румунска православна црква. За иницијативу је гласала и председница румунске владе, упркос критикама Брисела и невладиних организација.

У свом чланку „Хетеросексуална парада поноса, Београд 2084, 2184, или негде између“ (поднаслов: „како су лезбејке преотеле феминизам и претвориле га у оружје ЛГБТ покрета у борби за глобалну доминацију“) још у августу 2017. упозорио сам да се не ради о борби за људска права хомосексуалаца, већ о маршу кроз институције и дугорочном плану (може се рећи и завери, пошто је тајни и злокобан) за доминацију над хетеросексуалном популацијом. Механизам проширивања хомосексуалне заједнице је веома једноставан: од малих ногу кроз сексуално образовање и паролу „Геј је ОК“ учити децу да експериментишу са истополним сексом, да се омогући истополним партнерима усвајање деце отете од родитеља, где ће она, било због утицаја околине или сексуалне злоупотребе, имати знатно веће шансе да постану хомосексуалци. Велику помоћ ширењу ЛГБТ-а има и феминистичка родна идеологија која сукобљава жене са мушкарцима, и кроз законе о тзв. „заштити жена“ врши прогон хетеросексуалних мушкараца, истовремено плашећи жене да је за њих брак и породица тамница, а живот са мушкарцем пун насиља, и неплаћеног кућног рада. Неће помоћи ни феминизирање мушкараца кроз моду, медије, културу, и специјалне тренинге сензитивности, што спроводе феминисткиње које воде поменуте ресоре, и феминистичке НВО. На критици „токсичног“ маскулинитета се озбиљно ради, младићи се сраме и потискују у намери да постану несигурни и не конкуришу женама, а онима који су већ на руководећим положајима се намештају #МеТоо афере, где се након 30 и више година износе оптужбе за сексуалне злоупотребе, без много доказа, а у циљу демонтаже патријархата, односно њихове замене женама. Поред преувеличавања насиља у породици, најновија кампања је и за преувеличавање сексуалног узнемиравања, па ниједан мушкарац више није сигуран, било да је у браку, има или нема везу са женом или девојком, гиљотина нових закона стоји му стално над главом, психоза страха и неповерења у 21. веку влада међу половима. Све ово је смишљено да се хетеросексуална популација омете у њиховом начину живота и репродукције, да се спречи да се бројчано обнове, док се стално ради на превођењу у ЛГБТ и повећању њихових бројева. Растурање традиционалне породице мотивацијом жена да се разведу тако што им се потом гарантује старатељство над децом, бар пола имовине, алиментације и помоћ државе „самохраним“ мајкама, води одрастању деце уз недовољно, или потпуно укинуто, присуство и утицај оца, дакле мушког узора, што ће многе дечаке учинити неинтересантним девојкама или приближити геј популацији, а девојке гурнути ка родном феминизму и могућем невољном лезбејству.

Ксенофобија, или страх од странаца, такође није неоснована, ако се присетимо судбине америчких индијанаца и аустралијских домородаца, чије популације су бели освајачи поступно довели до безначајних бројева. Данашњи мигранти не долазе са оружијем као шпански конквистадори, но без обзира на то, долазе као страни инвеститори, стручњаци, и често мушкарци тамније боје коже који привлаче беле жене, о чему могу да посведочим из непосредног искуства. Страх домаћег становништва да ће им страни радници и мигранти отети послове и жене није ирационалан, јер су мигранти углавном мушкарци, неки високо образовани, а свакако различити, и стога привлачни домаћим женама. У 2014. години, у Калифорнији је популација која говори шпански (Латинос) престигла број осталих становника беле расе (последица миграције из Мексика), а они чине и знатан део становништва Тексаса, Новог Мексика и Флориде (миграцијом са Кубе). Бројчаном односу домаћег и мигрантског становништва не помаже ни то што домаће становништво често има негативан природни прираштај због еманципације жена и високог стандарда, а мигранти обрнуто, па се по бројевима за пар деценија могу наћи пропорционални, или надмоћни у односу на домаће становништво. Није једна држава изгубљена повећањем миграције и мигрантског природног прираштаја, узмимо само Косово за пример. Миграције подржавају и глобалистичке елите (чак се може рећи да је то њихов пројекат, као и ЛГБТ), којима је циј унификација, и нестајање националних држава и граница које само ограничавају „слободну“ трговину, а и култура ће постати једна, глобална, где ће свако место на Земљи изгледати исто, једно-образно, са истом мешавином раса и сексуалних опредељења као и свако друго, чиме ће се маркетинг глобалних роба, услуга и забаве поједноставити. Наравно, више неће бити националних влада, већ само једна глобална, стварајући униполарни свет. Иако изгледа да су глобалистичке, нелиобералне и леве снаге у успону, оне наилазе на бројне отпоре традиционално и национално опредељених снага и националних лидера. Неолиберали који у већини држава имају контролу над медијима, воде леву политику, а бранитеље традиционалних вредности у сексуалном и националном смислу часте етикетама „хомофоби“, „нацисти“, „расисти“ и „исламофоби“, покушавајући да их упрљају, дехуманизују, и обезвреде њихов морални став.

Феминисткиње у Канади, Шведској, Француској, и осталим европским земљама подржавају миграције и ЛГБТ, а када дођу на власт (какав је случај у поменуте три земље) почињу да прогоне конзервативне неистомишљенике оптужбама за хомофобију и ксенофобију / исламофобију, кроз политичку коректност и оптужбе за дискриминацију и говор мржње. Носилац прогона у Србији је по службеној дужности Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, а под њен мач су већ пали истакнути интелектуалци, јавни радници и политичари, мушкарци на руководећим положајима, као и понеки активиста, само да поменемо Мишу Ђурковића, Владимира Димитријевића и Бранислава Ристивојевића.

Као одговор миграцијама из муслиманских земаља, посебно због рата у Сирији, у земљама ЕУ се јавља снажни анти-имигрантски покрет, и партије деснице јачају на изборима. Десну и конзервативну политику (левичари их етикетирају „популистима“) воде Трамп и Путин, а у Европи Орбан и Салвини, остале земље Вишеградске групе (у Пољској владајућа странка Право и правда), али и Алтернатива за Немачку (АфД), Аустријска народна партија (ОВП), Национални фронт (Француска), Шведске демократе (СД), и многи други. Популисти и десничари су дошли на власт у Италији, Мађарској и Аустрији, а сада некадашњи Трампов саветник Стив Бенон планира да прошири њихов утицај широм Европе, и створи уједињени популистички фронт европске деснице против имиграције.

Неолиберали и „демократе“ оптужују противнике неконтролисане имиграције за говор мржње, али да ли је мржња ако се противите нечему што сматрате да није у вашем личном и / или националном интересу? Глобализам уништава национално и традиционално. У будућности, ако буде по њиховом, више неће бити већине – ни националне, ни сексуалне, само међусобно супротстављене групе приближних величина и моћи, тако да нико не може да победи, па ће сукоб бити сталан, а конфузија општа.

 

за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska